Otac me je poljubio...

Čitam Sveto pismo skoro svaki dan, skoro tri decenije. Nekada mi ide lako, tada svaki dan čitam Sveto pismo, učim stihove napamet, a nekada su periodi borbe da održim diciplinu čitanja. Kao talasi, nekada moje oduševljenje splasne, pa se budi, pa opet splasne. 

Zahvalan sam što sam na samom početku mog putovanja vere, ispravno poučen značajnosti Svetog pisma za život vernika, i te pouke se još uvek držim. Hrišćanin je čovek knjige - Svetog pisma, s njim počinje, s njim završava.

Moj prvi susret sa Svetim pismom

Međutim moj susret sa Biblijom nije počeo sjajno. Prvi put sam pokušao da čitam Pismo u periodu pred obraćenje (pre nego što je vera postala lična za mene). Sećam se frustracije, frustracije jer nisam razumeo o čemu se u toj knjizi radi. Pokušao sam sa Starim zavetom, bio sam zbunjen. Novi zavet je bio lakši za čitanje, ali nisam razumeo poentu onog što je napisano. Kao da je neka suština ostajala sakrivena, tu nadohvat mog uma, ali i dalje skrivena. Koprena je bila na mojim očima.

I onda, posle molitve, kada sam prvi put zazvao Hrista da me spasi, da mi oprosti grehe, oči su se otvorile. I danas, tri decenije kasnije, mogu da se setim tog jutra. Ležao sam u krevetu, i uzeo Novi zavet, i čitao ga, čitao sa oduševljenjem, jer odjednom - priča je imala svoj smisao. Nazvao sam kuma (koji je prihvatio Hrista pre mene), oduševljen onim što pronalazim, želeći samo da mu kažem koliko je neverovatno to što čitam... Jer koprena je spala.

Izmaglica u mom umu...

Juče sam čuo priču, ispovest majke koja je posle dužeg vremena otkrila da joj mali sin ne vidi dobro. Otišli su kod oftamologa, kupili naočare, i te večeri, dok su stajali pred kućom, sin je rekao: "Aaa, a to su zvezde?" Zvezde su bile tamo, on je čuo o njima, ali ih nije mogao videti jano. Izmaglica ispred očiju je nestala. Prava slika mene. I prava slika svakog ko pristupa Svetom pismu ne poznajući pisca (Boga).

Zašto je nekada teško razumeti Bibliju? 

Jedna od osnovnih doktrina vezanih za Sveto pismo jeste da je ono objava Božija. Bog je transcedentan, što ima višestruko značenje, ali jedno od značenja jeste da je nespoznatljiv ljudskim umom. Čovek ne može prirodno da razume Boga, jer nema kategorija, načina kako bi ga razumeo. To saznanje nije deo čovekove stvarnosti. Zato, ako Bog želi da ga čovek razume, Bog mora da saopšti čoveku informacije o sebi. Hrišćanstvo, veruje da se Bog objavio, na prvom mestu kroz Sveto pismo, što se potvrdilo našim iskustvom kroz eone.

Međutim, i tu je začkoljica - iako je objavljena istina, može se potpuno razumeti samo kroz Duha Svetog - naš Apostol Pavle to kaže na sledeći način: "nedohovan čovek ne prihvata ono što dolazi od Božijeg Duha, jer je to za njega ludost i ne može da spozna zato što o tome treba rasuđivati na duhovan način." I Korinćanima 2:14. 

Dokle nemamo Duha, imamo koprenu na očima, Pismo ostaje na neki način zaključano pred našim očima. Naravno da možemo analizirati Pismo kao književno delo, razumeti informacije Pisma, ali suština, koja čini da je Pismo Božija reč, izmiče ispred naših očiju. Kada poverujemo u Hrista, koprena se skida, vidimo jasnije. To je bilo moje iskustvo, i iskustvo mnogih koje poznajem.

Izmaglica u našem razumevanju Svetog pisma

Ovih dana sam ponovo postao svestan te koprene, izmaglica i dalje zaklanja moj vidik, iako ne više potpuno. Radi se o tome da sam pojedine delove Pisma pročitao stotinama puta, čak i propovedao na te tekstove, ali u jednom momentu me Biblija iznenadi "novim" sadržajem, delovima ili izjavama koje nisam video, primetio... Možda i znam te reči, ali nisu imale duboku vrednost za mene, nisu bile u mom srcu, nisu uticale na mene. Neka izmaglica ih je zaklanjala.

Ako pratite moja pisanja, znate da nikad nisam imao dobar odnos sa mojim ocem. Naš odnos se u toku godina popravio, ali nikada nije bilo bliskosti, iako sam ga voleo. Moj tata nije bio osoba na koju sam mogao računati sa poverenjem, previše puta nije bio održao svoju reč. 

Pa i posle njegove smrti, otkrivam stvari u kojima me je lagao, prevario. Mnogi njegovi dugovi, za koje sam mislio da su rešeni, jer je tako tvrdio, postali su moje nasledstvo. Otac je, u mom iskustvu, osoba koju voliš, ali na koju ne smeš da računaš. To iskustvo je koprena na mojim očima, magla koja je zaklonila moje oči da dugo ne vidim stihove o Ocu nebeskom. Koprena je za mene da je Otac je osoba koji voliš, ali ne smeš da se osloniš na nju...

Zašto je Otac tako teška reč za mene?

Bio sam svestan te koprene. Vremenom mi je postala očigledna. U molitvi, retko kada bi se molio Ocu nebeskom. Bogu bi se molio kroz Isusa, mog Spasitelja, bliskog srcu mom. Bogu bi se molio kao Svetom Duhu, koji me oduševljava njegovim delovanjem, moj Tešitelj. Ali Otac, to je bilo hladno, daleko.

U poslednje vreme, doživeo sam isceljenje, oslobođenje. Otac je konačno postalo nešto blisko. I odjednom, reči koje nisam primetio ranije su oživele. Slušao sam mladog propovednika, govorio je Isusovu parabolu koju dobro znam, priču o izgubljenom sinu, i u jednom momentu, spomenuo je događaj iz Isusove priče o Izgubljenom sinu, i rekao: "I Otac je poljubio sina". 

Poljubio sina? Gde to piše? Otvorio sam Bibliju i nisam se mogao načuditi. Kako nisam video te reči - "Otac je poljubio svog sina????"

Izgubljeni sin je priča koju je Isus ispričao svojim učenicima, da bi ilustrovao odnos između Nebeskog Oca i nas. Možete je pročitati u Evanđelju po Luci, 15 poglavlje, od 11-32 stiha. Priča je duboka, višeslojna, ali u osnovi radi se o sinu koji je prozreo svog oca, uzimajući svoje nasledstvo od njega, prema judejskoj kulturi proglašavajući ga mrtvim, beznačajnim, da bi to nasledstvo potrošio živeći raskalašnim životom. 

Svojim postupkom je naneo duboku uvredu svome ocu, ali i celoj zajednici, sramotu koja se mogla otkloniti samo smrtnom kaznom kamenovanjem. Kada je sve potrošio, sin se vraća ocu, nadajući se da će moći postati jedan od najamnika... Otac ugledavši ga, trči prema njemu, grli svoga sina, na taj način štiteći ga od osvete seljana, ali ujedno pokazujući milost. Prihvata ga ponovo kao naslednika, opraštajući mu sve... 

Ali da ga je poljubio? Nisam primetio... možda i razumom jesam... ali srcem do tog momenta nisam.

Priča o izgubljenom sinu

Interesantno, jer ovih dana sam više puta posmatrao Rembrandtovu sliku, priču o izgubljenom sinu, koju jako volim. Drama događaja je predivno oslikana, ljutnja starijeg sina, i osuda i licemerje na njegovom licu. Poniznost i slomljenost izgubljenog sina, njegovo siromaštvo i iscepane cipele... Očevo prihvatanje... i očeva priroda oslikana kroz ruke gde je jedna muška a druga ženska, govoreći da nas Otac nebeski prihvata kao savršeni roditelj. Igra tame i svetla, položaj glave mlađeg sina koja govori o ponovo pronađenoj ljubavi, ali nedostaje poljubac... Možda ni slikar to nije mogao da vidi srcem, baš kao i ja...

Otac me je poljubio. Moj Otac nebeski me je poljubio! Objašnjavati bilo šta više mi izgleda kao svetogrđe, ali plamen gori u mom srcu. Moj Otac me je poljubio! Kako to slatko zvuči mom srcu. 

Beređi Dušan Bera