Slikar kojeg je Hitler mrzeo

Vilijam Henrik Oto Diks (1891-1968), nemački slikar, rođen u Untermhausu, od oca radnika u livnici, i majke krojačice. Roditelji, iako radnici, a posebno majka, su bili naklonjeni umetnosti. Preko svoje sestričine, slikarke Fric Aman, stiče osnovno znanje o slikarstvu, a nastavlja obrazovanje posle kao slikarski šegrt, i student na Drezdenskoj akdemiji umetnosti. Početni radovi, sve do I Svetskog rata su bili pejzaži i potreti.

Diks se javlja u nemačku armiju, kao dobrovoljac, na samom početku I Svetskog rata, i ratuje na većini ratišta. Uvereni patriota, verovao je da se bori za nemačke opravdane interese.

Ratni put mu je bio sledeći: na početku rata raspoređen je u puk poljske artiljerije u Drezdenu. U jesen 1915. raspoređen je kao podoficir mitraljeske jedinice na Zapadnom frontu i učestvovao je u bici na Somi. U novembru 1917. njegova jedinica je prebačena na Istočni front do okončanja ratnih dejstava sa Rusijom, a februara 1918. godine stacionirana je u Flandriji, i borio se u nemačkoj prolećnoj ofanzivi. Dobio je Gvozdeni krst (druge klase) i dostigao čin vizefeldvebela, posle škole za avijatičara. Otpušten je iz službe 22. decembra 1918. Rat je obeležio njegovo slikarstvo u sledećoj deceniji.

1933. godine, na izložbi "Dekadentna umetnost", Adolf Hitler, gledajući njegovu sliku Triptih ili Rat, rekao je "Šteta što ovakve ljude ne možemo zatvoriti". Njegova umetnost je bila zabranjena od strane nacističkog režima, kao negativan uticaj na nemački duh, mnoge slike su uništene, a najunačajnije delo Triptih je sačuvano samo zato što je sakriven u muzeju (nestao posle izložbe na kojoj je bio centralno delo dekadencije, pronađen posle II Rata). Oto je otpušten sa mesta profesora Drezdenske akademije, a rat je preživeo jer je obećao da neće slikati ništa više osim pejzaže.

Ovo nedelje, u mom ličnom protestu protiv rata, postavljam slike ovog slikara na mojoj stranici - Priče jednog sveštenika, malo drugačije. Ako želite možete zapratiti moju stranicu, na njoj objavljujem misli, poruke koje su moja premišljanja o svetu oko nas. Takođe, možete pogledati tamo ostale njegove radove koje su imale uticaj na mene, a u današnjem tekstu želim da napišem koju reč o slici Triptih ili Rat.

Triptih ili rat

Na izložbi "Dekandenta umetnost", koja je predstavljala izbor slika koje su nacisti smatrali lošim uticajem na Nemački narod, Triptih je zauzimao centralno mesto. Izložba je prikazivala dela Jevreja, komunista, anti-ratna dela...

Triptih prikazuje četiri scene, koje govore o ratu. Centralna slika prikazuje bojno polje, i leševe izmešane sa zemljom. Boje koje bira Diks su tamne, zemljane, i granica između leševa, vojnika i zemlje, blata je nejasna. Sve zajedno trune, nestaje, utapa se u jednu celinu. Nema lepote, nema viteštva, samo trljuljenje. Centralno u slici je leš koji upire prst u izranjavane noge drugog leša (značajno za razumevanje slike.

Sa leve strane nalaze se dva vojnika koji se utapaju u izmaglicu. Sa desne strane vojnik pomaže drugom vojniku. Obe slike su maglovite, skoro da Diks prikazuje duhove, bića koja nestaju.

Donji deo slike prikazuje poređane vojnike, nije jasno da li je to mesto gde spavaju ili je u pitanju grobnica (što je verovatnije). 

Raspeće, Matijas Grinveld

Kao inspiracija za Diksovo delo, poslužila je slika raspeća Matijasa Grinevalda, naslikana 1515. Slika je deo oltara u manastiru Sv. Antona Poadovanskog u Izenhajmu, Alzas.


Raspeće prikazuje Hrista sa ranama na telu, bolesnog, više kao žrtvu pošasti nego raspeća. Ruka Jovana Krstitelja svedoči za te rane po telu, i smatra se da je slikar prikazao Hrista sa znacima kuge. Kuga je u tom periodu odnosila desetine i stotine hiljada života po Evropi. Smatra se da je umetnik želeo da prikaže da Hristos saoseća sa žrtvama pošasti, da je umro za njih, i da i u periodu velikog beznađa mogu imati utehu u njemu.

Paralela Triptiha i Raspeća

Očigledna je da je Diks bio inspirisan renesanim umetničkim delom. Raspored slika u kompoziciji, kao i slika polaganja Hrista u grob u donjem delu slike su očigledna sličnost. Takođe položaj ruke Jovana Krstitelja, koji prstima upućuje na rane na Hristovom telu, je sličan sa rukom leša na slici Ota Diksa. Rane na nogama leša Triptiha, su slične ranama od kuge na Raspeću.

Ali tu sličnost prestaje, i nedostatak dalje sličnosti doprinosi užasnosti Diksovog prikaza. Matijasovo raspeće nosi poruku utehe. Kod Diksa utehe nema, postoji samo užas rata, užas razaranja, užas patnje. Patnje koja nema nikakav smisao.

Delim Diksovo viđenje rata, zato mi je njegovo slikanje toliko atraktivno. Ne nalazim nikakvu lepotu i veličinu u ratu. Razumem ja priču o patriotizmu, ali u kontekstu rata je smatram toksičnom. Jer u ratu uvek postoje dve strane, i obe strane govore o patriotizmu, i zbog patriotizma, i prava nacije, uništavaju jedni druge. Ne postoji narativ u ratu koji nije vezan za patriotizam, ali posledice su hiljade i hiljade uništenih života. Verujem u patriotizam odbane prirode, izgradnje države, ljubavi prema svom narodu... ali ne patriotizam uništavanja. Rat je surov, i to je istina koju Diks prikazuje.

Ali gde je Bog u Diksovom prikazu rata? Nema ga. Nema utehe. Sličan izazov postojanju Bogu upućuje i Aušvic, Hirošima i Nagasaki, Lenjingrad, Drezden, Šangaj, Jasenovac, Foča i druga stratišta II Svetskog rata.

Gde je Bog? Ima li ikakvog smisla? Odgovor bi mogao biti da nema smisla jer su ljudi uklonili Boga, i čine takva dela jer su Boga odbacili... Problem je da su ljudi činili i čine zla i u "ime boga".

Teško je to pitanje. Možda najbolje da na njega odgovor da sam slikar. Interesantno je da je Oto Diks, poslednje godine svog stvarlaštva posvetio motivu Hrista (period posle II Svetskog rata). Zašto? Možda zato što, koliko god je odgovor na pitanje Triptiha teško dati, jedini mogući odgovor utehe jeste raspeti Hrist. 

Oto Diks, Križni put, 1943

Oto Diks, Uskrsnuće Hristovo, 1949

Beređi Dušan Bera

Нема коментара:

Постави коментар