Razmišljam ovih dana o međuzavetnom periodu. Da li znate šta je to?
Međuzavetni period je vreme između pisanja Starog i Novog zaveta, od momenta kada je završeno pisanje knjige proroka Malahije do početka pisanja poslanice Galatima. Iako većina čitalaca Svetog pisma nije toga svesna, Biblija je pisana u periodu od preko 1000 godina (neki kažu i 1500 godina), ali postoji i period od nekoliko stotina godina kada je Bog ćutao, tj kada nije napisana ni jedna knjiga koja je deo Biblije. Pri tome moram da napomenem da kao Stari zavet posmatram isključivo Jerusalimski kanon Pisma, tj Bibliju bez devterokanonskih knjiga.
Knjiga proroka Malahije je knjiga kojom je završeno pisanje Starog zaveta. Smatra se da ju je napisao prorok Malahija, 420. godine pre Hrista (do 390. g.pr.Hr.).
Biblijski jaz, međuprostor, je kako vidimo period od 469 godina (približno rečeno), u kojem nije napisana ni jedna knjiga Biblije. Pitanje koje se postavlja je zašto ova praznina?
Zašto međuzavetni period?
Teorije o razlozima za 400 godina ćutanja, koje sam čitao, su različite. Odmah u startu odbacujem ideju da je u pitanju ekstremna grešnost naroda Božijeg u tom periodu, prošto to istorijski nije tačno, niti ima ikakav smisao taj razlog.
Pojedini autori smatraju da je 400 godina služilo kao eho efekat, priprema da dolazak Hrista Isusa jače odjekne. To je slično iščekivnju, gde se nestrpljivost pojačava, a samim tim je mnogo snažniji doživljaj onoga što konačno dođe.
Smatram lično, da je razlog u tome što je Stari zavet rekao sve što je imao da kaže, da je postavka starog saveza bila izvršena. Period tišine je period kada nije imalo šta da se kaže više, nego je Bog čekao puninu vremena, istorijski momenat gde će Hristovo delo moći da odjekne.
Zašto mislim da je sve rečeno, to je sledeće pitanje?
Vreme kada je Stari zavet rekao sve
Stari zavet postavlja nekoliko pitanja koja su oslikana kroz knjige sa kojima je završeno pisanje pojedine vrste litarature. Grubo možemo podeliti knjige Starog zaveta u sledeće grupe: Petoknjižje (pet knjiga Mojsijevih ili Zakon), Istorijske knjige, Proročke, Mudrosno-poetske knjige. Osim Petoknjižja, za koje smatramo da je napisano mnogo ranije, svaka od grupa knjiga Starog zaveta se završava velikim pitanjem u periodu početka biblijskog jaza.
Pri tome, da bi razumeli moje pisanje, jako je bitno da napravite otklon od objave Novog zaveta, da ove knjige sagledate kao da Hristos nije došao, kao da Novi zavet ne postoji, nego da ih sagledamo u istorijskom kontekstu. Samo na taj način možemo razumeti uticaj koje je period tišine imao na ljude do Hrista.
Nemija - pitanje da li čovek može da se promeni
Knjiga Nemijina, napisana je oko 400. godine pre Hrista. Ova knjiga je poslednja napisana istorijska knjiga Starog zaveta. Opisuje delovanje posebnog Božijeg sluge, vođe u pravom smislu te reči. Nemija je knjiga koja se rado propoveda na svakom seminaru o vođstvu. Sadržaj je Nemijno nastojanje da obnovi Jerusalim, posebno zidine grada, ali i uspostavljanje bogosluženja. Nemija i Jezdra sprovode religijske reforme, pročišćenje Judeja koji žive u Jerusalimu.
Prvih 12 poglavlja ove knjige govori o izuzetnom uspehu reforme, i knjiga bi bila sjajna da nema 13 poglavlja. Po Nemijinom odlaskom u prestonicu, sve reforme se urušavaju, po povratku Nemija zatiče stanje koje ga šokira - Judeji su prekršili svako od obećanja Bogu, koje su dali u prethodnom periodu. Knjiga se završava ponovnim pokušajem da se stvari dovedu u red.
Vrhunac knjige nalazim u sledećim stihovima trinaestog poglavlja
6 Naime, dok se sve to dešavalo, ja nisam bio u Jerusalimu, jer sam u trideset drugoj godini Artakserksa, cara Vavilona, otišao caru. Nakon nekoliko dana zatražio sam od cara da odsustvujem. 7A kada sam došao u Jerusalim zapazio sam zlo...
Duhovna pouka knjige što se tiče Biblijskog jaza: Ni najbolji vođa u istoriji Božijeg naroda ne može da popravi ljudsku korumpiranost. Svako nastojanje da se stvari isprave se ruši pod naletom ljudske grešnosti. Kako onda da se čovek popravi i spasi?
Propovednik - pitanje smisla života
Knjiga Propovednikova pripada mudrosnim knjigama, tj nikada nije bila posmatrana striktno autobiografski. Pripisuje se Solomonu kralju, i verovatno je da je veliki deo ove knjige i napisan od njega ili nastao pod njegovim uticajem (oko 900. godine pre Hrista). Međutim struktura, jezik, način pisanja, ukazuju da je na knjizi izvršena redakcija u vreme početka Biblijskoj jaza, tj u vreme Jezdre. Pojedini naučnici smatraju da je Jezdra, ili neko od njegovih saradnika bio redaktor koji je uobličio knjigu do kraja (oko 400. godine pre Hrista).
Opisuje se promišljanje kralja o smislu života, gde kralj pokušava da pronađe smisao u bogatstvu, zadovoljstvu, uspehu ..., i svaki od pokušaja proglašava ispraznošću, taštinom. Zaključak je da možeš imati sve, a da i dalje ostaje praznina u čovekovom srcu.
Vrhunac knjige je u kraljevom zaključku:
13 Zaključak svega što se čulo je: Boga se boj i njegove zapovesti drži. To je sva čovekova dužnost. 14 Bog će svako delo dovesti na sud, Boga se boj i njegove zapovesti drži. To je sva čovekova dužnost.
Duhovna pouka knjige što se tiče Biblijskog jaza: Smisao je samo u držanju zapovesti, ispunjavanju dužnosti. Razlog je da se izbegne sud. Dok okov pišem svestan sam da će mnogi "branioci" Svetog pisma reagovati (već sam to doživeo kada sam ovo govorio), smatrajući da je poruka pozitivna, ali tvrdim da je vide kao pozitivnu samo zato što posmatraju knjigu Propovednikovu sa stanovišta Novog zaveta. Inače je, bez NZ, Propovednik izrazito pesimistična knjiga.
Jov - pitanje patnje
Knjiga o Jovu, se u svrstava u mudrosnu literaturu, filosofsku, i uvek je tako bila posmatrana. Ne radi se o biografskom delu, iako opisuje život istorijske ličnosti, Edomskog šeika Jova. Moguće je da je originalni tekst najstariji napisani deo Svetog pisma, ali konačna verzija teksta je po svemu sudeći redakcija iz perioda pred Biblijski jaz ili malo ranije. Autor konačne redakcije je nepoznat, ali je sigurno bogomnadahnut.
Radnja knjige opisuje život i stradanje šeika Jova. Jov u tragičnom sledu događaja, u tekstu prikazanom kroz razgovor Boga i Sotone, gubi sve - imanje, porodicu i zdravlje. Knjiga se bavi pitanjem zašto se to Jovu dogodilo, i kako treba da reaguje. Predlozi dolaze jedan za drugim, i bivaju odbačeni kao neosnovani, dok na kraju sam Bog ne iznosi svoj argumet. Božiji argument je: Jove, ja sam Bog, a ti nisi. Jove Ja znam, a ti ne znaš. Posle Jovovog pokajanja, Bog obnavlja Jovovo imanje, zdravlje, daje mu ponovo poroda, i Jov umire sit života.
Vrhunac knjige pronalazim u rečima 42 poglavlja
5 Ušima sam slušao o tebi a sada sam te i očima video!
6 Zato se sâm sebe gadim! U prašini i pepelu ja se kajem!“
Duhovna pouka knjige što se tiče Biblijskog jaza: Iako sam svestan da mnogi u knjizi o Jovu pronalaze utehu, smatram da to čine ponovo sa stanovišta Novog zaveta. Ljudska sudbina je bez NZ, prikazana mračno, bez zaštite, izložena volji Boga koji u hiru može da razori sve što imaš. Iako je neosporna Božija mudrost, i sila, knjiga ne nudi puno utehe za bilo koga koji pati, osim saznanja da se to može desiti i najboljem od svih.
Knjga proroka Malahije - pitanje budućnosti
Knjiga proroka Malahije je poslednja napisana proročka knjiga Starog zaveta. Napisao ju je Malahija, oko 420 godine pre Hrista. Knjiga prikazuje Božiji odgovor na osam pitanja koje mu je uputio Judejski narod, vezanih za njihovo trenutno teško stanje. Pitanje se rađa iz promene koju su Judeji doživeli, da više nisu bili idolopoklonici, niti težili "tuđim bogovima", ali ih je sve jedno snašla nevolja i poteškoće.
Božiji odgovor je da im ukazuje na njihovu nedoslednost, nemarnost, polovično srce u onome što rade. Bog se nije promenio, ali narod jeste, neveran je u svom srcu. Kroz knjigu se naveštava Jovan Krstitelj, početak Novog saveza, ali i suda ovom svetu.
Knjiga se završava četvrtim poglavljem i rečima:
5 Evo, šaljem vam proroka Iliju pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. 6 On će da okrene srce otaca prema sinovima i srce sinova prema očevima, da ne bih došao i udario zemlju kletim uništenjem.
Duhovna pouka knjige što se tiče Biblijskog jaza: U nagoveštaju o dolasku Ilije, najavljuje se Krstitelj, i njegov zadatak da poravna put za dolazak Hrista i mogućnosti pokajanja kao jedinog načina da izbegnemo sud.
Da li je priča Biblije stvarno toliko mračna?
U tekstu sam pokušao da prikažem kako razumem period Biblijskog jaza, 400 godina u kojima je Bog ćutao. Razumem da je Stari zavet rekao svoje reči o smislu patnje, smislu života, kako se spasiti, i kako doživeti promenu. Odgovor Starog zaveta je zapravo samo pitanja:
- Šta da čovek učini da se spasi i promeni kada i najbolji neuspevaju da utiču na ljudska srca?
- Šta je smisao života kada i najbolji i najmudriji ne uspevaju da nađu zadovoljstvo i radost?
- Šta je smisao poslušnosti, ako i najbolji i najposvećeniji pate?
- I kako poravnati srce svoje, jer kada ispravimo jedan greh, drugi kuca na našim vratima?
Hristos Isus dolazi na ovaj svet, kao odgovor posle 400 godina tišine.
Hristos Isus dolazi na ovaj svet da nam da smisao života. On nas miri sa Bogom, pretvara odnos sa njim, iz odnosa sluge u odnos sa Ocem!
Hristos Isus dolazi na ovas svet i pati. Iako nema konačni odgovor na pitanje patnje, On sam nije pošteđen patnje. Hristos je Bog koji je patio radi nas.
Hristos dolazi da promeni i spasi. Na krstu ravna naš dug prema Bogu, dovodi do promene našeg srca.
Tišina je prestala plačom bebe u Vitlejemskim jaslama, i posmrtnim krikom bogočoveka na Golgotskom krstu.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар