Princeza u kuli i princ na belom konju

Volite bajke? Ja volim da ih čitam, gledam crtaće, ali ne volim kada neko pokušava da živi bajku.  

Princ za belom konju spasava princezu u visokoj kuli, poljube se, zaiskri sve i žive zauvek sretni. Ili uspavanu princezu poljubi princ, zaljubljen u nju na prvi pogled, probudi je poljupcem, sve prokletstvo nestane, i oni žive sretni zauvek. A tek ova romansa - čudovište i princeza, žive zajedno, u početku ona je prisiljena, ali na kraju prelepa princeza se zaljubi u čudovište i on snagom njene ljubavi bude transformisan u prelepog princa, i onda oni žive sretni zauvek. Pa tu je priča o princezi i žabi (ponovo čudesan poljubac i žive sretni do kraja života), Snežana i princ (i ponovo neizmerna sreća)...  

Bajka je bajka... 

Pitanje je zašto je izgrađen narativ svih tih bajki? Zašto je ljubav tema, zašto je prisutna ideja da ljubav menja drugu osobu, zašto je tu ideja da je ljubav izvor sreće?

Ako već pričamo o bajkama i ljubavi, možda je bolja opcija crtać Šrek, posebno scena gde bauk Šrek spasava princezu Fionu iz visoke kule koju čuva zmaj. Fiona celi život čeka taj momenat, čeka poemu, pesmu, romansu, zvezdice. Dobija grubijana... realnije, barem na početku crtaća... Da ne pričam, pogledajte video. 

Moj posao je da radim sa ljudima. Često savetujem bračne parove, ili one koji žele da to postanu. Zajednički problem koji nalazim kod svih, a i kod mene, jeste verovanje u bajke. Verovanje u zvezdice, o ljubavi koja sve promeni, o savršenom skladu dvoje koji pronađu svoju drugu polovinu. Iako je ljubav između dvoje posebno osećanje, realnost odnosa dvoje u braku rastera zvezdice, i tu nastaju problemi.

Šta je to ljubav? 

Kako razumeti ljubav, pitanje je koje muči ljude vekovima. Mislim da to pitanje još uvek nije odgovoreno, bez obzira koliko mediji serviraju holivudsku priču, i pričaju nove bajke.

Platonova Gozba 

Platon u delu Gozba, u četvrtom veku pre naše ere, diskutuje o prirodi ljubavi, sagledavajući ljubav kroz svetlo različitih filosofskih mislilaca. Filozofi, među kojima je Sokrat, iznose različita mišljenja, od divljenja Erosu, kao izvoru telesne ljubavi, do obezvređivanja telesnog i idealizovanja ljubavi prema lepom, saznanju, ostvarenju. 

Jedna od teorija, koju iznosi Aristofan, govori o androgenima, posebnim bićima koje su bila spoj muškog i ženskog bića, posedujući oba pola, ali i četiri ruke, noge, i dve glave. Spoj koji su imali ih je činio posebno moćnima, toliko da su se sukobili sa samim bogovima. Bogovi da bi se odbranili, razdvajaju ta bića u muškarca i ženu, čineći ih slabima, ali i dovodeći nas u stalnu potragu za pronalaskom naše druge polovine. Pronalazak tog srodnog bića je vrhunac ostvarenja jedne osobe, vraćanje prvobitnom stanju. 

Ovaj mit oživljava u XX veku, predstavljajući ljubav kao potragu za srodnim bićem, za svojom drugom polovinom. Iako Aristofanova teorija nema veze sa hrišćanstvom, i biblijskom pričom o stvaranju, ideja ostvarenja smisla u odnosu sa srodnom osobom se uvukla u hrišćanstvo na velika vrata, posebno u evanđeoskim krugovima. Cilj života je pronaći srodnu osobu, sklopiti bračni zavet... ali šta onda?

Priča o samaštvu 

Pre izvesnog vremena, razgovarajući sa dragim prijateljem pastorom Sašom Nikolinovićem, skrenuo mi je pažnju na nepravdu koja se čini samcima, samaštvu. Da je od nekadašnjeg ideala hrišćanskog života, samaštvo postalo nešto pogrešno, posmatrajući samce kao neostvarene, a brak kao vrhunac ostvarenja jedne osobe. 

Dok o tome pišem, svestan sam momenata kada sam i sam upadao u tu teološku zamku, govoreći o braku kao vrhuncu Božijeg stvorenja, što jeste istina, ali promašujući da istaknem da vrhunac ostvarenja života jedne osobe nije u braku, nego u odnosu sa Bogom. 

Bog jeste izvor mira, radosti, ispunjenosti, ljubavi... a bračni partner je moj dragoceni saputnik na tom putovanju, saradnik u zajedničkoj potrazi za puninom u Bogu. Pri tome osobe koje su pozvane na samaštvo nisu hendikepirane, nego je to njihov put, pa čak i prednost prema rečima Apostola Pavla. 

Dvoje će biti jedno telo

Postanje 2, govori o stvaranju čoveka - 24 Stoga će čovek ostaviti svoga oca i svoju majku, te se priljubiti uz svoju ženu, pa će biti jedno telo. Da li ovi stihovi potvrđuju Aristofanovu ideju o srodnoj duši? Kratko - Ne. Jer nigde ne govore o tome da postoji moja srodna duša pre nego se susretnem sa njom, i povežem sa njom. Pismo ne poznaje ideju predodređene povezanosti duše.

Suštinsko značenje reči "jedno telo" se odnosi prvenstveno na isključivost braka, u smislu da dvoje koji su u braku jesu zavetovani jedno drugom, gde su drugi, pa i roditelji, isključeni iz tog odnosa. Brak je zavet dvoje koji su se posvetili da će funkcionisati kao jedno telo, kao jedna celina, u odnosu prema svima drugima, pa bili to njihovi roditelji, ili njihova deca.  

Da li je ovaj tekst osuda braka, kritika braka? Ne, brak je posebna Božija zamisao. Ovaj tekst je osuda potrage za ispunjenjem kroz drugu osobu, što je često ono što tražimo u braku. U tom slučaju kada se naš san ne ispuni, kada osoba nije ono o čemu smo sanjali, doživljavamo razočarenje u tu osobu, u brak, i lepotu zajedničke odluke. 

Zašto je pogrešno verovati u bajke?

Govoreći o crkvenoj zajednici, u delu Zajednički život, disident i teolog Ditrih Bonhofer iznosi interesantnu tvrdnju - da Bog mrzi sanjarenje o zajedništvu. razlog je u tome da osoba koja sanjari o zajedništvu, bliskim odnosima, umesto da ceni samo zajedništvo, voli svoj san više od stvarnosti. I kada se ne ostvaruje njen san, ta osoba postane ogorčeni optužitelj drugih ljudi, pa Boga, i na kraju samog sebe. 

Ista paralela smatram važi i u braku. Osoba koja svoj san o braku i o tome šta supružnik treba da bude, voli više od samog supružnika, na kraju optužuje svog supružnika, pa Boga i na kraju samog sebe. Sanjarenje je verovanje u bajke a bajke su bajke. Ljubav je odluka, koja je zasnovana i na emocijama, i privlačnosti, i seksu, i sličnosti, ali definitivno nije sanjarenje. 

Kako pronaći osobu a ne bajku?

Jedan od najznačajnijih saveta vezan za izbor bračnog partnera, čuo sam na samom početku mog duhovnog putovanja, pre skoro trideset godina. Gostujući propovednik, govoreći za mlade, uporedio je vezu, brak, sa ružom. Koren je odnos sa Bogom, stabljika prijateljstvo a cvet su osećanja i privlačnost. 

Iako smo mi vizuelna bića na prvom mestu, i prirodno nam je da prvo krenemo od izgleda, savet propovednika je bio da se sledi redosled, čak iako postoje emocije.

1. Prvo pitanje je da li postoji duhovna usklađenost? Da li obeje težite odnosu sa Bogom? Da li možete da se molite zajedno, da li vas vežu iste duhovne čežnje? Jer ako to ne činite, na kraju doći će do toga da potrebu za vrednošću, ispunjenošću tražite jedno u drugom. 
2. Drugo pitanje je da li možete biti prijatelji? Ja uvek savetujem parove da ulože vreme u druženje, u izlaske, razgovore, pre nego naprave prvi ozbiljan korak. Ako na početku vaše veze nemate teme za razgovor, nećete ih imati nikad, ili će vaš odnos biti plitak. 
3. Treće pitanje ili korak jeste da li postoji privlačnost? Da li se dopadate jedno drugom? Da li postoje emocije? Naravno, ovaj korak se prepliće kroz ostala dva, inače ne bi ni postavili ta pitanja. Suštinski, on daje odgovor na pitanje da li ste samo prijatelji ili nešto više. 
4. Kada odlučiš, onda sledi odluku. Vernost je ključ, spremnost da se ne odustane. Jedno telo znači posvećenost, obećanje. Spremnost da se iznova i iznova zakorači dalje, pronađe kompromis, zajednički jezik. 

Ako vas interesuju drugi tekstovi u braku, možete ih potražiti OVDE. 

Beređi Dušan Bera