Ruka za druga - kada srcem pomažeš beskućnicima

Ruka za druga - kada srcem pomažeš beskućnicima

Povremeno na blogu KaHristu objavim i tekstove mojih prijatelja, saradnika, onih koji zajedno sa mnom putuju Ka Hristu. 

Ovaj put tekst od Antonije Vujasinović. Antonija je jedan od pokretača akcije Ruka za druga, kroz koji smo kao crkva počeli da pomažemo beskućnike. Periodično napravimo ručak za njih, dovedemo ih u crkvu da se okupaju, obriju, ošišaju (naši volonteri). Ali iznad svega cilj nam je da im pokažemo da ih vidimo, i da nam je stalo. 

Ručak - Ruka za Druga

  

Ove nedelje desili su se neki teški momenti. Antonija u ovoj priči, koju je objavila na grupi Ruka za druga (klikni link i počni da pratiš), deli svoje iskustvo u suočavanju sa krađom i prevarom, ali i način na koji učimo da se suočimo sa takvim situacijama. Pročitajte, tekst je vredan razmišljanja. 

Antonijina priča - kada srcem pomažeš beskućnicima

Pozdrav dragi ljudi...

Ne znam odakle početi... Toliko toga se dogodilo... I još više se događa. Traje.

Krenuću od subote. 

Akcija je dobro prošla. Bilo je dovoljno donacija, i ljudi koji rado služe. Ja nisam lično prisustvovala, ali sam čula utiske koji su fantastični ( s obe strane) i objavila sam slike i utiske od drage Marije.

No nešto drugo je obeležilo moju nedelju sa njima, i vama. Znajte, sve što pišem- pišem da vas ohrabrim, a ne obeshrabrim.

Dugo sam razmišljala da li napisati ili ne, i ipak sam se usudila. Jer naposletku je to divno svedočanstvo, a svedočanstva nas okrepljuju, razdrmavaju i oživljavaju.

Naši prijatelji sa ulice

Priča o krađi i obeshrabrenje

Nije sve uvek lepo. Na akciji je ukradena jakna, i donji deo trenerke. U nedelju je nastao haos. 

Raznorazna pitanja – ko je ukrao jaknu, kako je neko uopšte to uspeo, šta ćemo sad, kako nastaviti, šta uraditi, kako delovati... i tako dalje i tako dalje...

Sa dosta strana obeshrabrenja, kritike, eto „ znao sam“ , „znala sam“... Dragi ljudi, za dve i po godine koliko akcija traje nije se dogodilo da neko nešto ukrade. Jedan ružan postupak jednog od njih dao je mogućnost svima da upiru prste u sve njih, i da krenu u napad.

Nažalost deo ljudi je odmah i rado uzeo tu mogućnost.

Prvi zrak nade - posledica toga kada srcem pomažeš beskućnicima

U međuvremenu, ja čitam pismo jednog od njih (naš prijatelj sa ulice), Dejana. Dejan je pametan i dobar čovek. Dejan je poslao pismo Branku i meni, u kojem nam se obraća kao da smo mu mi brat i sestra. Dejan ume da bude veoma bučan, ponekad voli da skreće pažnju na sebe, ume dosta da priča, veoma je tvrdoglav... ali taj Dejan ima srce kao kuću!

„Za Branka i Antoniju

Da najavim što sam hteo uvek da se zahvalim što ste me iz mrtvih izvukli, što ste mi pomogli da otvorim oči da vidim bolje da razbistrim moj um i razum, ne znam na koji način da se odužim kod vas, mnogo ste mi dragi.“

„...barem me ti Antonija znaš ko sam ja, ja nisam klošar, nisam džukela... doću pa ćemo se ispričati. Pozdrav za sve oko stola od Dejana Romanovića, pa se vidimo. Čuvajte se svi!“

Dejan je bio u zatvoru dok nam je pisao pismo. Ležao je tamo zbog „skitničarenja“. 

Blagosiljanje hrane

O Dejanu...

On je napisao pismo svojim najbližima, nama, gde nam se zahvaljuje za sve, objašnjava kako mu je u zatvoru, i kako je „đedu“ ( još jedan od njih koji je iz istog razloga u zatvoru), i na kraju pisma se izvinjava što neće biti tu na akciji. (međutim, u međuvremenu je izašao i došao na akciju)

Znate, ja sam pratila Dejana od kad je krenuo da dolazi. Dejan, u svojim izlaganjima ume da bude i agresivan. 

On ume da, braneći dostojanstvo sebe ili drugih oko njega, i klepi nekog. Dejan ima i dosije.

Sa Dejanom niko nikad nije radio, niko nikada nije pokušao da ga urazumi ili usmeri, ispravi tamo gde greši.

Kada ja, deset godina mlađa od njega, ja koja mu ništa posebno nisam dala lično od sebe, kažem „Dejane, ni reč više.“ Dejan kaže „Dobro, Antonija. (zapravo Anatonija, jer me tako zove)“

Kada mu ja kažem „ Dejane, ni slučajno da to nisi uradio.“ Dejan to ne uradi.

Mom detetu je taj isti Dejan dva puta doneo čokoladu i sokove, jer Dejan želi da nađe način da se oduži (iako ne treba, ali mu je stalo do toga da pokaže da mu značimo). 

Taj Dejan želi da se promeni, ali do sad nije znao kako. I nije bilo nikog da bar pokuša da mu pomogne u tome.

O ukradenim stvarima - bol kada srcem pomažeš beskućnicima

Da se vratimo na ukradenu jaknu i trenerku. Branko je odmah znao ko je to ukrao, jer je na akciji bio jedan nov momak. Došao je baš sa Dejanom.

U trci da skontamo kako bi jaknu mogli vratiti, zove nas Sale ( još jedan od njih) i saopštava da Stevi nije dobro ali da ne želi da zovu Hitnu. I kaže „Dođi Branko ti, tebe će Steva poslušati.“

Jel vidite vi isto što i ja, ljudi? 

Branko istog momenta pali auto i odlazi na Železničku stanicu kod Steve. Bio je tamo, ubedio je Stevu, ostao dok lekari ga nisu pregledali, konsultovao se sa lekarima ( kao najuži član porodice) i kada ga je zbrinuo, ponovo se vratio na potragu za jaknom.

Inače, Stevi od strane Hitne nije ništa prepisano, čak ni dalje pretrage, jer je sve ok, samo mu treba odmor. (Sve je posledica spavanja na klupi)

Oko 17h Branko i ja nalazimo se ispred PHZ-a. Ispred se nalazi Dejan i momak za koga sumnjamo da je uzeo jaknu i trenerku. 

Odmah je priznao da je greškom uzeo tuđu jaknu, da nije znao da je nečija. Ok, nema veze. Bitno da će se jakna vratiti. 

U momentu kada mislimo da je sve rešeno, saopštavaju nam da je ukraden ajfon telefon (jednoj od gošća u PHZ-u) u vrednosti na koju ne smem ni da pomislim. 

Dejan kaže - nije on. Momak do njega kaže da nije ni on. Branko ih pretresa na Dejanovu inicijativu, i stvarno nije kod njih.

Gde je nestao telefon? I gde je Antonija svedočanstvo, pitate se jel da?! : )

Branko vozi momka po jaknu. 

Dejan je ostao ispred PHZ-a.

U kolima Branko razgovara sa momkom, o svemu. 

Zapravo taj momak je došao da pita da li može da uđe u rehabilitacioni centar. 

Kaže da želi da se menja. 

Branko je razgovarao sa njim o svemu. Ali mu je, bez osude, tražio i da prizna da je on ukrao telefon. Međutim ovaj to nije priznavao. 

Uzeli su jaknu, vratili se nazad, telefona nema. 

Branko češlja ulicu, traži gde ga je mogao sakriti, telefona nema. 

Branku zvoni telefon, zove Dejan. „ Branko dođi, ovaj mi je rekao sve, kod njega je telefon.“

I vratiše ga.

Mateo donosi tortu da počasti prijatelje sa ulice

Ko sam ja da sudim?

Pitam Branka šta mu je sve rekao, a Branko mi kaže „Ko sam ja da ga osuđujem? Kako bih to mogao? Razumem ga. 

Došao je tu da pita za pomoć, ugledao telefon a on je bez dinara u džepu, i pao je u iskušenje. Imao je dobru nameru, koja ga je na kraju odvela negde drugde. Ali ok. Ja sam mu pričao o milosti i ljubavi . I rekao sam mu da ga ne osuđujem, ali da razmisli o svemu i da sam i dalje tu za njega. “

Otišli su i Dejan i taj momak. I sve je na kraju rešeno, hvala Bogu.

Dejan posle zove Branka, i kaže mu „Kako ću posle svega ovog pogledati Antoniju u oči.“

I znate šta ljudi, ko smo mi da ih osuđujemo? Ko smo? Odakle nam pravo da na sebe, na svoje živote gledamo dragocenije nego na njihove, i odakle nam pravo da na svoje greške i grehe gledamo kao manje nego što su njihovi? Ko nam je to stavio sud u ruke?

Ko smo mi da imamo vlast da odlučujemo ko možda može da se promeni, a ko ne? Ko možda ima potencijal za rast a ko ne? Ko smo mi?

Zašto Ruka za druga?

I zapitajmo se šta je naša uloga i svrha. 

Da, oni mogu ponekad biti veoma neprijatni, i SMRDE, i OSETE SE, i različiti su motivi njihovog dolaska, ali istina je da naše zavisti, zluradosti, ljubomore, loše misli, osude imaju isti i još gori smrad od onog koji oni nose.

Kada je Branko vraćao jaknu momku kome je jakna ukradena, ovaj je rekao „Branko, jel njemu treba ta jakna, ako mu treba, daj mu.“

Taj momak je bio u stanju da pokloni svoju novu, original NIKE jaknu i nije osudio, i nije bacao drvlje i kamenje. Taj momak kome je ukradena jakna je momak iz rehabilitacionog centra, momak koji je doživeo promenu, i koji svojim delima živi promenu, svestan onog ko je bio i šta je činio, ali je zbog NEKOG sada tu gde jeste.

I mi više nismo samo ti koji jednom mesečno nešto kao organizujemo za neke ljude koji su ugroženi.

Mi smo, što bi rekao naš Bera, nečije „ALI“. Jer si i ti i ja zbog nečijeg „ALI“ tu gde jesi. 

A to ALI je put ka...

Mi stvaramo nove priče, mi se upisujemo u nečije priče, mi delujemo ... mi utičemo. Kakav si ti uticaj na nekog?

Razmišljajte o ovome... Komentarišite... Dajte svoje predloge. Dajte svoje ideje. Dajte vaša svedočanstva, ali nemojte da neke priče zatvarate pre nego što su pročitane, i pre nego što su završene. 

Istina je da nije svako pozvan da radi ono što mi ovde radimo, ali isto tako imajte obzira prema tome da nečija dobra dela, dobre namere ne sabotirate lošim komentarima nerazumevanja i osude.

Pozdrav.

Zašto Ruka za druga?

Pročitali ste Antonijinu priču. Ohrabrujuća i snažna. Poziv da budemo veliko ALI u životima ljudi oko nas. O tom velikom ALI možete saznati u propovedi koju sam govorio dok je sve to trajalo. Trebamo ljude koji će biti veliko ALI za one oko nas, kao Antonija i Branko... i mnogi drugi... ali nam fali još. Svet vapi za onima koji neće suditi, nego zakoračiti hrabro.

Beređi Dušan Bera

PS. Ako želite da pomognete ovaj rad, praktično ili finansijski, svaka pomoć je dobrodošla. Javite mi se u porukama.

PSS. A ako vam se dopada KaHristu, podelite ovaj tekst na društvenim mrežama... Hvala.