субота, 20. јануар 2018.

Vrednost od povrede

Interesantno je kako na različitim slovenskim jezicima ista reč ima potpuno suprotno značenje. Na srpskom jeziku, užasno je užasno, ali na slovačkom užasno znači divno. Kada Slovaci pevaju "Užasné Boh" (Užasni Boh) time ne kažu da je Bog užasan, nego da je divan...

Danas sam bio na seminaru i glavni predavač je bio iz Rusije. Prevod je bio sa ruskog jezika, i u jednom momentu spomenuo je reč "значение" u smislu naše vrednosti, šta nam daje vrednost. Kada je čuo da prevodilac prevodi tu reč sa našom "vrednost", to ga je šokiralo. Mislio je da je u pitanju greška, da ga nije razumeo, jer "vred" na ruskom znači povredu, ranu. Isto je i na slovačkom, češkom, a možda i na drugim slovenskim jezicima. Samo na našim jezicima, srpskom, hrvatskom, makedonskom (i koji god da dodate...), vred se pretvorio u vrednost.

Očigledno je da nije tako bilo oduvek. Već i sama naša reč "povreda", sadrži sećanje na reč vred - povreda. Odmah me je zaintesovalo kada je nastala promena? Sva pažnja za predavanje nestade, mobilni u ruke i sufrovanje, šta je poreklo reči vrednost... Autor po imenu Skok u Etimologijskom rečniku kaže (navodim samo ono što je značajno): "Nalazi se samo u južnoslovenskim jezicima.... Većina lingvista uzima da je to stara pozajmica od pre 800-te godine ove ere, iz starovisokog nemačkog, od reči werd, za vrednost." Hmmm... Druga ideja je da su koreni još drevniji, iz pra indoevropskog... opet hmmm... kako ga nema i u drugim slovensim jezicima.

Nisam etimolog, i slabo baratam rečima, ali mi je pala na pamet ideja. I verovano grešim. Ne postavljam nove teorije, nego razmišljam o našim narodima, i opsesivnom vrednovanju rana i bola. Porazi su najznačajniji događaji u istoriji, rana je ponos junaka. Što je junak sa više ožiljaka, to je bolji, borbeniji, vredniji? Ponosno nosi svoje rane je poruka mnogih pesama, priča... I razmišljam, da li nekada davno vrednost junaka nije merena njegovim vredovima, ranama? I bio je značajan ili vredan jer je imao vredove (povrede) koje svedoče o junaštvu.

Možda, a možda i ne... Ali često vidim ljude koji nose ponosno svoje rane, povrede, uvrede, boli. Ceo identitet je vezan za njihovu patnju. Neko ih je uvredio, i to obeleži ceo život. Neko im je nešto uskratio, i to što im nije dato postaje važnije od svega što su primili. Povreda postaje njihov identitet...



Meša Selimović, kroz lik Narudina, daje dobru sliku te opsesivnosti: "Moje srce je našlo oslonac. Mrzim ga, šaptalo je zaneseno, idući sokakom. Mrzim ga, mislio sam klanjajući jaciju. Mrzim ga, izrekao sam gotovo glasno, ulazeći u tekiju. Kada sam se ujutru probudio, mržnja je čekala budna, dignute glave, kao zmija sklupčana u vijugama mog mozga. Nećemo se više odvajati. Ona ima mene, ja imam nju. Život je dobio smisao. Godila mi je u početku pomalo snena zanesenost, kao prvi trenutci groznice, bila mi je dovoljna ta crna, strašna ljubav. Ličilo je gotovo na sreću."

Hrišćani takođe znaju da svoj identitet grade na ranama, povredama, noseći ih kao medalje, kao svoju vrednost. Nekada se i pozivaju na reči Apostola Pavla: "Ne sam to, nego se i hvalimo nevoljama, znajući da nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskustvo, a iskustvo nadanje" Rimljanima 5:3-4 ili u II Korinćanima 1:3-4: "Blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, koji nas teši u svakoj nevolji našoj, da bismo mogli utešiti one koji su u nevolji, utehom kojom nas same Bog teši."

 Nevolja, povreda ima smisla, ali ona nije cilj sama po sebi. Naglašeno je ono pozitivno. Kroz nevolju rasteš, menjaš se, i u konačnosti tvoja nada raste zbog Božijeg delovanja. Bog te teši u nevolji da bi istom utehom ti tešio druge. NE time da si bio ili bila u nevolji, nego je alat koji koristiš uteha koja je došla od Boga. Fokus je na pozitivnom, na pobedi, isceljenju, ohrabrenju.

I konačno, šta me je dotaklo danas? Koliko često povreda postaje izvor tvoje vrednosti, vrednost koja se gradi na "vredu"? Da li zavoliš svoju ranu više od isceljenja? Povredu više od izlečenja? Bol više od utehe? Mržnju više od oproštenja? Inat više od toga da popustiš i pretrpiš gubitak? Koliko grabimo povređenost kao izvor svoje vrednosti?

Ali Bog nije tako zamislio. Izvor moje vrednosti i identiteta jeste Božija pobeda, uteha, lekcija koju me je naučio. Ja nisam povređeni, ja sam isceljeni. Mogu me povrediti, ali Božijom silom to nije moje stalno stanje. I neću se hvaliti mojim ropstvom, nego Božijom pobedom...

Ako zelite mozete videti i vlog verziju... barem moj eksperiment... Učim polako... 






Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...