Nedostajanje...

      Zimski Rendžerski kamp, jutro je, svi spavaju. Sedim u mračnoj sali, gde sam prespavao ovu noć na improvizovanom ležaju, uvijen u vreću. Prva noć u vreći i na kampu u 2018-toj. Koliko će li biti ovakvih noći ove godine?
      Super je. Kampić koji smo počeli za decu našeg odreda pre nekih 6 godina je sada vec internacionalni. Došli su Rendžeri iz Bosne, Hrvatske, Makedonije... 40 učesnika, što je i naš maksimum. Nemam ni nešto puno obaveza jer su klinci narasli u Rendžere, ima dovoljno vođa, ne vučem više kao nekada kada je sve počinjalo... 
...A meni sve jedno prazno. Nedostaje mi moj kum Mišel, sa kojim sam i vodio svaki od tih kampova. Posebno sada ujutru, kada smo obično, dok svi spavaju imali prilike da popričamo, dogovorimo sledeći dan...

       Teško sam podneo njegovu smrt. I dalje je teško podnosim. Čudno. U poslednjih par godina oprostio sam se od mnogih, oca, dede, a Mišelov odlazak mi je najteže pao. Davno sam napisao ove reči u formi pisma, ali nisam mogao da ih stavim u blog... Izgleda da je konačno došlo i to vreme. Možda me pokrene na ponovno pisanje???
... Mišela poznajem skoro ceo moj život. Intenzivno smo se družili još od osnovne škole. Kum, prijatelj, brat. Izgubio sam nekoga sa kim sa vodio duge razgovore...  Jevrejima poslanica, 13:7 nas poučava: „Sećajte se svojih starešina koji vam propovediše reč Božiju; gledajte na svršetak njihovog vladanja, podražavajte njihovu veru.“ – sećajmo se dela ljudi koji su otišli pre nas. Učimo iz njihovih primera. 
       Mišel je bio osoba koja mi je rekla evanđelje.  Dok sam bio u armiji, on se obratio, i od početka pokušavao da mi svedoči. Puno puta bi me našao pijanog, poluludog, i govorio mi da me Hristos voli, da Bog želi da me spasi i da mi da novi život. Kada sam došao prvi put u crkvu, mnogi su mi rekli da su se mesecima molili za mene, jer ih je Mišel zamolio, iako me nisu poznavali. Našao se pored mene u najtežem momentu mog života i borio se za moje spasenje. Neka njegov primer utiče i na nas, da se borimo za izgubljene.
       Nisam bio jedini koji je čuo evanađelje preko Mišela. Na njegovom oproštajnom (odlazak u vojsku 1994 godine), pozvao je ljude iz crkve, i naše prijatelje. Družili smo se međusobno, da bi se kasnije to pretvorilo u veliku evangelizaciju. Te večeri su mnogi čuli evanđelje prvi put, a jedna od njih je bila i Mirjana (moja sadašnja supruga). Neka njegov primer utiče na nas, da nam je stalo da se neverni spase,  i da koristimo razne prilike da prenesemo evanđelje.
      Kasnije Mišel odlazi u misiju, od 1995 do 1998. Mesto koje je odabrao je bilo najtvrđe moguće – Priština. U Prištini boravi sve dok nije počelo NATO bombardovanje, i izlazi iz toga grada dok bombe uveliko padaju. Otišao je tamo da svedoči srpskom narodu, pošto je rad među Albancima već postojao i pokušao je da započne Protestantsku Hrišćansku zajednicu tamo. Teške godine borbe, sa jako malo vidljivih rezultata, ali je bio uporan dokle god je bilo Srba u Prištini. Neka nam njegov primer ukaže na važnost upornosti, i poziva. U Božijem kraljevstvu se meri vernost pozivu Božijem, i poslušnost zapovedima Božijim. Nagrada njegova je velika zato.

      Po završetku rata, Mišel bira sledeći teren za misiju – Zaječar, Istočnu Srbiju. Tamo provodi nešto oko godinu dana. Formira se grupa od 15-tak ljudi, i rad napreduje. Ali to je bilo vreme previranja, političkih promena, nesigurnosti. Mišel se politički angažuje, i zbog sve povezanosti sa Otporom, Mišel je na kraju bio bukvalno oteran iz Zaječara od strane policije, što utiče i na njegovu službu. Dospeva u pažnju novinara, državne televizije. Tadašnjem Ministru obrazovanja, javno, na nekom skupu, dodeljuje "Diplomu za glupost"... Sve to naravno utiče i na crkvu, gde mi starešine smatramo da moramo da se ogradimo od njegovih političkih aktivnosti. 
    Ubrzo posle toga, razočaran zbog iskustava u Prištini i Zaječaru, a takođe i zbog pogrešnih poteza nas starešina, vezanih za njegovo političko angažovanje, Mišel napušta crkvu na dugačak period od skoro deset godina. Neka na to

Na nekom od Rendžerskih putovanja....

pokaže da svi mi grešimo, i da niko nije imun na greške. Bez milosti Božije, svi bi propali!

    Interesantno, za to vreme van crkve, Mišel nije pokvario kontakt sa ljudima, niti izgubio veru u Hrista. Trebalo je da prođe vreme, da bol nestane, ali veze nikada nije pokidao. I kada je bio spreman, na jedan poziv, bio je ponovo zajedno sa nama. To se desilo na proslavi 20 godina života naše crkve, 2011-te. Neka nas to nauči da nikada ne odustanemo od ljudi, i nikada ne izgubimo nadu.

      Međutim, ključnu ulogu u njegovom povratku su imali Rendžeri. Sećam se tog dana, išli smo na izlet na Orlovo bojište, Popovicu. To je bio njegov prvi susret sa Rendžerima. 
      Znao sam da voli prirodu, izviđače, i pozvao sam ga da nam se pridruži. Deca su se penjala po stenama, i za neke od njih to je bilo prvo iskustvo penjanja. Interesantno je videti kada dete od 6-7 godina ne zna kako da hoda po nagnutom terenu, gde se skoro može trčati. Tako se i tom prilikom desilo, da jedan dečak nije znao da siđe. Drugi, malo stariji dečak mu je pritekao u pomoć, i pokazivao mu kako da siđe dole. To je dotaklo Mišelovo srce i puno puta je svedočio o tome. 
      Geslo rendžera je „U sili Svemogućeg Boga, jači štiti slabijeg, veštiji pomaže manje veštom, stariji pomaže mlađem“, i to se videlo tom prilikom. Odlučio je da se posveti Rendžerima, da uloži svoj život u njih. Ovih dana su mi puno puta rekli kako je Mišel znao da sasluša, posavetuje, ohrabri, pouči. Živeo je to geslo – „stariji pomaže mlađem...“. Neka nas to nauči da život ima smisla samo ako ga ne živimo samo za sebe, nego da je život smislen samo kada je investiran u živote drugih.

      Možda znate da je Mišel bio bez dece, i kada bi ga pitali zašto se ne ženi, zašto nema dece odgovarao je: „Imam ja decu. Rendžeri su moja deca.“ Posvetio se njima, često smo smišljali novu avanturu, kako da unapredimo taj rad. Znao je da mi kaže – „Bera, mene su rendžeri vratili nazad crkvi, nisam mogao da zamislim kako da budem u crkvi i da budem neaktivan.“. Neka nas to nauči da hrišćanin jeste pozvan da služi, da nađe svoje mesto u crkvi. Bez toga diše samo sa pola pluća.