субота, 22. октобар 2016.

Planina očaja

Molitvena planina Baptističke crkve iz Seula, u oblasti Gangwon-do, Koreja. Pozvani smo od pastora Davida Lija, da posetimo ovo mesto. Koncept molitvene planine je specifičan za Koreanske crkve, verovatno povezan sa njihovom kulturom. Crkve kupuju delove planine i prave tu svoje molitvene centre, mesta gde se hrišćani mogu povući na par dana, moliti, meditirati, razmišljati. Već smo do sada posetili Molitvenu planinu Jindo crkve Celovitog Evanđelja iz Seula, ali ova se razlikuje. Celokupna je zasnovana na knjizi Put Hrišćanina.
Put hrišćanina je napisao Engleski hrišćanin, puritanac, baptista, Džon Banjan. Objavljena je davne 1687 godine, i od tada nebrojeno puta prevedena. Banjan je propovednik koji je mnoge godine proveo u zatvoru zbog svoje vere, jedan od mučenika evanđeoske crkve. Pastor Li, naš domaćin je posvetio veliki deo svoje službe izgradnji centra koji je posvećen ovoj knjizi. Širom planine su postavljeni kipovi, objekti koji govore priču ove knjige. Projekat fascinantan, nešto što vredi doživeti. Ali to nije tema mog bloga. 

Po mom pogledu na svet nisam puritanac ni pijetista (kao Banjan, deo puritanskog pokreta). Ugledam se na Zinzeldorfa (Moravljanski reformator), koji je rekao, otpilike ovako: "Pijetista (kao Banjan), u svom fokusu ima greh. U Hristovoj milosti nalazi olakšanje za svoju greh i tugu. Moravljanin u svom fokusu ima Hristovu milost. Kada dođe greh, on je u svojoj radosti posramljen." Drugim rečima, pokušavam da sledim put gde imam Hrista u fokusu, ne moj greh. To ne znači da nisam doživeo nešto na toj stazi.

Tema mog bloga je Brdo očaja ili pećina očaja. Na svom putu, (kako piše u knjizi) hrišćanin je zalutao, i zarobljen je od ogromnog diva očaja, koji ga drži u ćeliji. Nema dalje, tu je zaglavljen. Posle završenog obilaska sa naši domaćinom, vratio sam se nazad i seo kod vrata ćelije. Sedeo sam pored ove ćelije dugo. Ćelija očaja, zarobljenosti. Današnjim jezikom mogli bi je nazvati ćelija burnout-a, sagorevanja. 

Jedan od glavnih razloga zašto sam prihvatio poziv na ovo putovanje (osim što volim da putujem), jeste što se osećam sagorelim. Bez snage. Ja nikada nisam želeo da budem pastor, punovremeno u službi. To nije bio moj životni plan. Želeo sam da završim fakultet (što se i desilo), da se bavim mojim zanimanjem (očuvanje prirode, melioracije), da živim tih i miran život. Desilo se da mi Bog nikada nije dao izbor, i ja sam sledio taj put. To ne znači da ne volim to što radim, naprotiv, jako volim moju crkvu, ljude koji su mi povereni, služenje. Ali ne volim pritisak. Pastor pokušava da bude pastir svima, a ljudi vole da vuku svako na svoju stranu. Pokušavaš da usaglasiš, pomogneš, na kraju se desi da si svima kriv, kome god da pokušam da pomognem. Ali to je samo deo priče.
Drugi deo priče je moja porodica. Otac mi je umro pre dve godine. Nisam ga dugo voleo. I dan danas se borim sa mojim osećanjima. Ostavio mi je u nasledstvo velike dugove, upetljao se sa zelenašima. Kako je živeo, ne završavajući svoja dela, tako je i umro. Jedna stvar mi je u mislima, da me teši - tih dana kada je umro, rekao je mojoj deci da sam im ja dobar otac, što on meni nikada nije uspeo da bude. Malo me to teši, što je razumeo svoje propuste. Ali bol je ostala tu. I naravno dugovi koje nisam znao kako da rešim. Na kraju mi je draga sestra u Hristu, iz Holandije pomogla. Čula je za moje iskustvo, koje je bilo potpuno različito od njenog, jer ona je imala brižnog oca. I baš u periodu kada je čula moju priču, odjednom, nenadano, dobila je nasledstvo za koje nije ni znala da joj je otac ostavio (neke akcije). Da skratim priču - pomogla mi je da ja vratimo tatine dugove. 

U među vremenu je umro i moj deda. O tome sam pisao, ali bolest je trajala mesecima. Iscrpela nas je. Patili smo zajedno sa njim. U junu, pre nekoliko meseci, deda je umro. I kada se sve završilo, u meni nije bilo ni trunke snage. Dok sam se borio, borio sam se. Ali kada je borba završena, kako dalje. Gde naći volju, snagu? Našao sam se zarobljenim u ćeliji očaja.

Kada nas je naš domaćin doveo do te tačke putovanja, suze su mi bile u očima. Tako blisko mojim osećanjima od pre kratkog vremena. Odjek te borbe, obeshrabrenosti još uvek osećam. Kao kada rana zaraste, ali još uvek boli kada se naglo pokreneš. Kaže naš vodič - "U ovoj tačci, u Banjanovoj priči, su jedino pomislili da odustanu!". Razumem to osećanje, odustati, pobeći od svega. Bio sam iznenađen intenzitetom mog beznađa u prethodnom periodu. Sada kada gledam u taj period, sam se pitam, zašto toliko duboko? Kakav div je stojao pred mojim vratima? Koja je laž bila toliko moćna? Ni sam nisam siguran. Sretan sam što je to prošlo, iako rane još uvek peku,  brdo očaja je poznato mom srcu.  
U Delima 14.22. Apostol Pavle govori: "Valja nam kroz mnoge nevolje ući u Carstvo nebesko". Nevolje i borbe su deo života, deo puta hrišćanina. Ne volim to, i rado zaboravim. Dok sam molio pred pećinom, misli o tom stihu me nisu napuštale. Neko je to lepo rekao - "Bog nam nije obećao miran let nego sigurno sletanje." Ali nevolja, teška osećanja, očaj, periodično naiđu. Ne treba se zavaravati da neće. Banjan je to dobro razumeo.

Druga značajna lekcija je da hrišćanski život, ipak nije samo patnja. Ima momenata radosti. U Putu hrišćanina, iza Planine očaja nalazi se Dolina blagoslova. 

Treća lekcija je povezana sa time kako su se Hrišćanin i Nada (dva lika Puta Hrišćanina), izvukli iz zatvora. Počeli su da čitaju Reč Božiju, Njegova obećanja. I tu se nalazio ključ. Samo kroz Božiji dodir, kroz njegovu utehu mi pobeđujemo tamnicu. Za mene ključ iz moje tamnice nije bila jedna stvar. Više poruka, doticaja koji su mi ukazali na Njegovu ljubav prema meni ali i na delo koje je preda mnom. Jer Planina očaja služi samo zato da te zaustavi u Božijem planu za tebe. Kada vidiš stazu dalje lanci sami padaju. 

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...