Hrišćanski jo-jo

Kućna grupa koja nas je ugostila. Znak prstima - srce. Često ga pokazuju.
Ova kućna grupa se redovno moli za Srbiju.
Još uvek u Koreji, grad Jeonju, centralna Koreja. Prošli smo južni deo Koreje uzduž i popreko... Uveliko me hvata nostalgija za porodicom, crkvom kojoj pripadam, ljudima koje volim. Sa druge strane, ono što doživljavam u Koreji ne prestaje da me inspiriše.

Večeras sedim u stanu jedne obične koreanske porodice. Mala sobica, nas petnaestak u njoj. Nisu pastori, vođe ovo su "obični" vernici (Susretali smo se ovde sa pastorima koji vode crkve od 20.000 ljudi, ogromne organizacije, škole, fakultete - o njima nisam pisao, imam svoje razloge.). Večeras je sastanak njihove kućne grupe. Sedimo na podu, za niskim stolovima prepunim hrane. Potrudili su se da nas ugoste. Piletina sa knedlama od riže i povrćem, razno povrće kuvano, dinstano, soja supa sa tofuom i povrćem (moje omiljeno). Obavezan kim či - ukiseljeno povrće u sosu od ljute paprike, koje Koreanci jedu uz svaki obrok. Ljuto i slatko su dominantni ukusi. 

I dalje se mučimo sa štapićima za jelo, ali po pravilu odbijamo štapiće. Više puta nam se desi da mather familius (majka, glava porodice), videći kako se mučimo sa nekim jelom, uzme porciju, izmeša, pokaže kako se jede. Samo što nas ne nahrani. Čak i restoranu, konobarica, vide da ne znam kako se jede neko jelo, priđe, uzme porciju, i na Koreanskom počne da objašnjava, seče, meša. U početku sam se bunio, nisam ja dete. Sada prihvatim, ne vredi se buniti, biće kako kaže. "Molim vas, ne više paprike...", sipa, sipa, džabe opiranje. Tako se to jede, i tačka. Malo se šalim, iako je opis istinit, ne smeta mi. Vidi se iskrena briga, i želja da se ugosti gost. Tako i večeras, domaćini se slomiše oko nas. 
Poseban problem je jezička barijera. Koreancima je engleski jezik jako težak. Konstrukcija njihovog jezika je potpuno drugačija od evropskih jezika. Retko ko govori engleski. Ako i govore engleski, teško razumeju grublji akcenat, kao što je moj. Komunikacija samo rukama, nogama, osmehom, tapšanjem po leđima, i naravno kroz prevodioca. Često samo sedimo, ne znajući šta se dešava oko nas. Uhvatio sam sebe da u metrou prisluškujem razgovor na engleskom, čisto da nešto razumem oko sebe. Ali u ovoj situaciji mi ne smeta, osećam se kao kod kuće, ovi ljudi su moja braća i sestre u Hristu Isusu, povezani smo dubokim vezama. 

Razlog zašto gostujemo na ovoj kućnoj grupi, je to što se ta kućna grupa redovno moli za Srbiju. Molitveni zadatak koji su uzeli na sebe je zastupanje moje zemlje - mole se za promene, za evanđelje u Srbiji. Došli smo da sa njima podelimo molitvene potrebe, i ostavimo neki duhovni blagoslov. 

Pričao sam im o hrišćanskom jo-jou. Znate ona dečija igračka, kolut privezan za kanap. Pustiš jo-jo, on se odmotava do kraja kanapa, i onda kada dođe do kraja, trgneš kanap, i jo-jo se namota ponovo nazad u tvoju ruku. Tako doživljavam moju posetu Koreji. 
Jedna od prvih crkava u Koreji, sagrađena oko 1905 godine. Ulazi se isključivo
izuven, sedi na podu....

Posmatrano sa našeg kraja sveta, Koreja je na kraju sveta, na kraju kontinentalne ploče. Iza Koreje je samo Japan, i onda Pacifik. Nema dalje. U Delima Apostolskim, 1:8 stoji zapisano: "Primi ćete silu Duha Svetog, kada siđe na vas, i bićete moji svedoci u Jerusalimu, Samariji i sve do kraja sveta." Jedna od poslednjih Hristovih zapovesti ovde na zemlji. Duh Sveti će sići na vernike, posledica toga će biti sila koja će učiniti da oni rašire evanđelje do kraja zemlje. Prvo njihovim najbližim, a onda sve dalje i dalje. 


Hrišćanstvo u Koreji je mlado. Vodili su nas u prve crkve sagrađene u Koreji, muzeje hrišćanstva. Tek sto i nešto godina od kada su misionari iz Amerike i Evrope došli u Koreju. Pravi "bum" hrišćanstva se desilo tek posle građanskog rata, pedesetih godina. Kako kaže moj saputnik Ondrej, sve se desilo u toku njegovog životnog veka. Danas evanđeoskih hrišćana ima između 11-15 miliona. Uticaj hrišćanstava je snažan, neopisivo snažan - hrišćanski univerziteti, škole, bolnice, crkve na svakom koraku... Ali ono što želim da napišem, jeste da je evanđelje tek stiglo, tek se ispunjava zapovest iz Dela 1:8. Friško je kako bi rekli u Vojvodini. 

Zid crkve u Seulu, ispuniti poziv iz Dela 1.8
Zato me fascinira sledeće. Nebrojeno puta sam u Koreji, u crkvama, naišao na isti taj stih - Dela 1:8. - na zidovima crkava, u razgovorima... Posetio sam nekoliko crkava u kojima sam video zidove prekrivene zastavama država sveta. Crkava gde se ljudi mole za zemlje sveta, za Srbiju. Koreja je zemlja koja je poslala najviše misionara u savremeno doba, širom sveta. Ispunjavaju zapovest: "Kada sila siđe na vas, bićete moji svedoci do kraja sveta...". Samo sada evanđelje putuje u drugom pravcu - iz Koreje u pravcu Evrope. Kao jo-jo. Odmotao se do kraja, sada se vraća da ponovo zapali vatru tamo gde je sve krenulo. Doživeli su Hrista, sila Duha se spustila na njih, i primili su se zadatka - evanđelje mora dopreti svugde, pa čak i tamo odakle je krenulo. 

Crkva u gradu Jeonju. Sastaju se u hangaru, iako su velika crkva jer 60% svog
budžeta daju u misijske svrhe.
U mislima mi je stih iz Dela 16:19 - "Na toj hridini sazidaću crkvu, i vrata pakla neće je nadvladati." Nekada mi crkva, posmatrano iz Evrope, ne izgleda tako. Vidim crkve koje su zaboravile svoj poziv, koje se samo petljaju u politiku, koje propovedaju nacionalni identitet a ne veru u Vaskrslog Hrista, gde su rituali bitniji od suštine, a pravila bitnija od života. Da li tako izgleda crkva koju vrata pakla neće nadvladati? Kao poražena starica? Govorim globalno, ne mislim na sve zajednice, ima tu života, ali mnogo više je mrtvila! I tu me je sada hrišćanski jo-jo ohrabrio. Možda negde vatra se prigasi, ali jo-jo deluje. Drugde vatra gori, i ponovo će se preneti nazad! Crkva je neuništiva. Beskonačna je. Ako negde slabi, u drugom delu sveta ljudi je nose u molitvama, bore se za nju.  


Нема коментара:

Постави коментар