среда, 19. октобар 2016.

Anjom hasajo

9.000 kilometara od kuće. Druga nedelja u Koreji, negde sam na pola putovanja, još toliko. Nebrojeni utisci. Kultura različita od Srbije, na toliko načina da je to nemoguće opisati u nekoliko rečenica, čak i u jednom blogu (razmišljam da napišem poseban blog o tome, kada složim utiske). Nekada dani prođu pre nego vidimo lice evropljana, ili čujemo jezik koji razumemo (osim našeg domaćina Hane).

I onda ulazimo večeras u crkvu, Hanulkum Jendong crkvu, gde treba da govorimo, i dočeka nas natpis na ćirilici - dobre došli. Doduše bugarski je, ali ovo nije nešto napravljeno za našu posetu. Taj natpis, kao i natpisi dobrodošlice na drugim balkanskim jezicima su trajno zalepljeni na ulazu. Nekoliko desetina metara dalje, u sali, novo iznenađenje. Ceo zid crkve je uređen kao katedrala, na na zidu zalepljene zastave Balkanskih zemalja, i natpisi. Srpska zastava, i natpis Srbija, u gradu Seulu. I ponovo, to nije nešto privremeno, zastave i natpisi su sastavni deo života ove crkve. Oni se mole redovno za zemlju Srbiju. 
Na kraju propovedi, i mog svedočanstva, crkva nas poziva napred da nas blagoslovi pesmom, i onda jedan po jedan član crkve pruža ruku da se rukuje sa nama. I žene. Koreanke se ne rukuju sa muškarcima. Samo ljubazan naklon. Vidi se da nisu navikle na rukovanje, ne znaju kako da postave šaku, ali jedna po jedna pruža svoju ruku, i izriče blagoslov. Po neki od njih i na srpskom - dobro veče, kako ste. 9.000 kilometara od Srbije, ljudi koji se mole za Srbiju, vole Srbiju, znaju reči na srpskom, drže našu zastavu na zidu. A ja jedva promrljam Anjom Hasajo (Kako ste, što je vid
pozdrava, kao dobar dan kod nas), i Haksamida (Hvala), i mislim da je to nešto... Zastideh se skoro.

A sada nešto sasvim drugačije. Groblje u Seulu. Isto danas. Brdo odsečenih glava, tako se zove. Na tom mestu, u 18 veku, pogubljeni su mnogi katolici. Odmah pored njega Groblje stranih misinara. Groblje ljudi koji su došli sa raznih strana sveta, u poriodu od 1890 pa do 1945, u misiju u Koreju. Koreanci su uredili groblje kao svetilište, muzej. U njihovoj kulturi je izraženo poštovanje prema mrtvima, ali ovo prevazilazi kulturu. Ovo je zahvalnost iskazana ljubavlju. 
Pre obilaska groblja, uvode nas u bioskopsku salu, gledamo film o ljudima koji su sahranjeni na tom
mestu. Doktori, učitelji, novinari, svi hrišćanski misionari, koji su došli da pomognu koreanskom narodu i da propovedaju evanđelje. Priča o prvim bolnicama, školama, fakultetima, borba za nacionalni identitet (u vreme Japanske invazije i asimilacije), jezik i prvi prevod Biblije. Priča zahvalnosti zbog evanđelja, i zbog postavljanja temelja moderne Koreanske države. Priča o borbi za jednakost između klasa, za prava žena, obespravljenih grupa ljudi. Mnogi od tih misonara su postradali od teških bolesti, proveli u Koreji samo nekoliko godina pre nego što su umrli (zbog teškog načina života u to vreme, dizinterije, boleština). Za neke od njih Korenci kažu- "Voleli su Koreju više od samih Koreanaca". Suza mi je stalno bila u oku dok sam obilazi to groblje, gledajući grupe Koreanaca koji tu dolaze da odaju čast, da se upoznaju sa svojom  istorijom, i zahvale Bogu za njegovo delo.

I šta povezuje ova dva događaja u istom danu? Odgovor je isti kao i na pitanje, šta povezuje crkvu iz Koreje sa Srbijom? Odakle im ljubav prema nama? Do danas, niko iz Srbije nije govorio u toj crkvi. Verovatno ih niko iz Srbije nije ni posetio, a samo par njih je posetilo našu zemlju. Zašto nas vole? 
Šta je to pokrenulo misionare da žrtvuju svoje živote za dobro Koreje? Zašto su ih voleli više od samih Koreanaca? Zašto su ostavili udobnost svojih domova da bi ostavili kosti na Brdu odsečenih glava, u Koreji? 
Nemoguće je dati logičan odgovor na ovo pitanje, jer odgovor je ljubav koju je Bog zapalio u srcima. Bog pokreće na dela. Isus je govorio o najvećem znaku istinitosti evanđelja - prepoznaće nas po ljubavi. "Po tome će svi prepoznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom" (Jovan 13:35). Ljubav je najbolja odbrana vere. Ovakva ljubav je natprirodna, nema nje u ljudskom srcu, ona dolazi od samog Boga. Ona je čudo, zapanjujuće čudo. To su misli koje mi se motaju umom dok sređujem utiske. Nadam se da vam je ovo iskustvo svedočilo o znaku Hristove prisutnosti. Meni jeste. Ljubav najbolje svedoči. 
Na zidu crkve, nalazi se poseban krst, kakvog nisam do sada video. Izgleda kao da grli, pruža se prema nama, baš kao što je Hristos ispružio ruke prema nama. Ta ista ljubav, koju kada je primiš, treba da ide dalje. Lekcija koju crkva iz Srbije može naučiti od crkve Koreje.

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...