Šta je sreća? Odsustvo nevolje? Materijalno blagostanje? Mir u porodici, na poslu? Šta je stvarni izvor sreće?
U srpskom jeziku (a i mnogim drugim jezicima) kada čestitamo praznike, kažemo "srećna vam Nova godina, slava, Božić... Nekako mi ta reč "srećna" zvuči prazno, površno, jer "srećna" je definisana samo kroz uspeh, napredak, da sve protekne glatko.
Da li je u redu želeti samo da nam sve dobro ide? Da li je sreća samo to da nema poteškoća? Kako razumeti ljudsku potragu za srećom, i šta je pravi odgovor na pitanje da li možemo biti stvarno srećni?
U ovom tekstu razmišljam o pitanju sreće, i verujem da dajem pravi odgovor na pitanje kako zaista biti srećan, ili barem deo odgovora.
Na razmišljanje o sreći pokrenula me je pesma - Paradise (Peponi), od ThePianoGuys. Obrada pesme od Coldplay. Reči su na više afričkih jezika, ali me privukla energija, snaga, borbenost pesme. Način na koji su je izveli, energična, budi osećanje da istraješ, da ne odustaješ. Više mi se dopada od originala koji je nekako utopijski...
Originalna pesma Coldplay - Paradise
Razumem reči na sledeći način: devojčica sanja da sreća neminovno dolazi, ali realnost je da je stvarnost sasvim drugačija. Sanjarenje nigde ne vodi, osim u razočarenje. Točak gazi leptira, svaka suza se pretvara u vodopad, postaje sve teže - zubima hvata metak tj nemoguća misija. Zato ne vredi bežat u san, vredi se nadati i boriti. Sreća nije vezana za odsustvo nevolje, nego za borbu.
Posledice bežanja od problema
Želja da izbegnemo poteškoće vodi samo u nesreću, u depresiju. To je "šizofrena" definicija života, podvojena, bekstvo od realnosti. Bežati od onoga što sigurno dolazi ne može biti zdravo. Ja ne volim probleme, neću ih nikada voleti, ne želim ih u mom životu, ali neću ni postaviti za cilj života da ih izbegnem.
Skot Pek, u nekoj od njegovih knjiga (zaboravih koja), tvrdi da je jedna od osnovnih životnih istina koje donose zdravlje u naš život jeste prihvatiti da je život težak. On tvrdi da je odbijanje prihvatanja teškoće jedan od osnovnih uzroka mentalnih bolest, uzrokovan pokušajem da se izbegne realnost. Zapravo, navodi da je jedan od najboljih poteza koje možemo da uradimo za našu dobrobiti, je da prihvatimo da je život težak.
Kao komentar, u nastavku svog razmatranja, on dodaje nešto stvarno zanimljvo, što me je i privuklo toj misli: "Za one koji prihvate da je život težak, ta informacija nema više veliku važnost". Razlog je u tome što, kada prihvatimo realnost, da nevolje jesu deo života, onda počinjemo da se borimo, da gradimo naš život, da prevazilazimo poteškoće, da gradimo nešto bolje, umesto da bežimo u zarobljenost mišlju da "moj život treba da bude sretan, ja to zaslužujem". Teškoća života je neminovnost, borba je ispravna rekacija.
Zašto mi sanjamo o sreći?
Ponovo vam skrećem pažnju na pesmu - Coldplay pevaju "Sanjala bi o Ra-Ra-Raju, svaki put kada bi sklopila svoje oči"! Znam da oni ne misle na biblijski raj, ali je sve jedno značajno da koriste baš tu reč - Raj. Raj u Bibliji, a isto tako i u svetovnom načinu razmišljanja, predstavlja mesto odsustva nevolje, problema, bola.
Da li ste ikada razmišljali zašto mi definišemo sreću kao odsustvo nevolje? Suprotnost reči sreća je reč nesreća, a nesreća je za nas kada se desi nešto neželjeno (ponovo bekstvo od problema). Međutim odakle to u nama? Kako se to desilo da mi verujemo da treba da izbegnemo nevolju? Moj prijatelj, filozof Brus Litl, profesor na Dalas Teološkom Univerzitetu, rekao mi je da smatra da je potraga za srećom zapravo podsvesno uverenje da smo rođeni za nešto više od ovog u čemu živimo. Da je to duboko ukorenjeno isčekivanje nečeg višeg od ove stvarnosti, nečeg što prevazilazi racio, logiku... Čekanje mesta ili situacije u kojoj nema problema, ni bola, ni tuge...
Džon Ortbeg, u njegovoj sjajnoj knjizi "Život koji sam oduvek želeo", razmišlja o dečijoj fasciniranosti bajkama, zlatnim rekama, srebrnim jabukama. One su stvarne u njihovom umu. Ortberg iznosi tvrdnju da je to sećanje na vreme kada je svet bio drugačiji, čudesan, ne iskvaren. Poetski rečeno - kada su ovim svetom tekle "srebrne" reke, misleći na stanje ne iskvareno padom, bez zla. I da bajke i fantazija utiču na nas iz razloga da bude u nama duboko pohranjena sećanja na to život treba drugačije da izgleda, da je nekada bilo drugačije.
Tolkin, sa istom mišlju piše "Gospodara prstenova" i "Hobita". Njegova namera je bila da napravi modernu bajku, koja će na podsvesnom nivou, nivou emocija, svedočiti čoveku da je stvoren za nešto više. O toj svojoj ideji piše u poemi "Mitopia" - "Blaženi su tvorci legendi, jer nam čuvaju sećanje na davno izgubljenu slavu...". Duboko u nama je sećanje da smo stvoreni za više, bolje...
Ali, ponovo, odakle u nama ta želja za nečim više, za srećom? Evolucija to ne može da stvori - ona može da dovede do želje da se preživi, da se ostavi genetski materijal, pobedi u trci za potomstvo i opstanak. Međutim ideja mi zaslužujemo da budemo srećni, da težimo sreći nije produktivna, ne može da nastane kao proizvod samo evolucije. Zapravo ljudska čežnja za srećom je jedan od najvećih dokaza da je Bog uključen u naše stvaranje. Ukazuje da smo stvoreni za nešto mnogo više...
Ispravni pogled na sreću
Realnost je da tu savršenu sreću mi na zemlji ne možemo postići. Dokazi su mnogobrojni. Štampa je puna primera uspešnih ljudi, bogatih, koji su postigli sve da bi i dalje bili nesretni. Legendarna je izjava Aristotela Onazisa, grčkog milijardera, koji je u momentu kada je bio najbogatiji čovek na svetu, na pitanje šta najviše želi na svetu odgovorio "Da zaradim još jedan dolar". Tog momenta posedovao je sve što jedan čovek može da poželi, a i dalje je bio nezadovoljan.
Da li su hrišćani, vernici, u stanju da postignu savršenu sreću u ovom životu? Ne, ako je ona definisana kao odsustvo problema jer uvek će biti nevolja i problema. Biće teških momenata. Zato i pišem ovaj tekst - da promenimo našu definiciju sreće. Ne jurimo vetrenjače. Sreća nije odsustvo nevolje. Sreća je spremnost da se suočiš sa svakom nevoljom koja dođe u tvoj život. Sreća je i to da je Sila Duha Svetog u nama da nam omogući da se suočimo sa nevoljama. Sreća je u tome da imaš motiv da se suočiš sa nevoljom, jer je ovaj život mnogo više od same egzistencije i ugađanja sebi. Sreća je da smo stvoreni za nešto mnogo više od samog postojanja. Sreća je mogućnost da utičeš na ljude oko sebe...
Prošle nedelje sam bio na maratonu - planinarskom, fruškogorskom. Staza od 32 kilometra. Na 20 kilometru sam napravio užasne žuljeve (o tome sam pisao u tekstu 5 bolnih lekcija prilikom boravka u prirodi). Skoro sam odustao jer nisam mogao da pratim grupu. Čak sam pozvao prijatelje da dođu po mene jer nisam mogao dalje. Došli su kolima, ali umesto da se vratim kući, prebacili su me dva kilometra da stignem grupu (nisam se takmičio pa mi nije bilo varanje), i nastavio sam maraton. Prošao sam kroz cilj u bolu. Ali prošao sam kroz cilj, i sretan sam zbog toga. Krajem nedelje idem ponovo na hajk, ovaj put na Konjuh u Bosnu, nisam odustao. Jer smatram da hrišćanska definicija sreće jeste u tome da ne odustaješ, nego stegneš zube, suočiš se sa problemom i nastaviš dalje. Ja sam otkrio veliko zadovoljstvo u tome, umesto u
U srpskom jeziku (a i mnogim drugim jezicima) kada čestitamo praznike, kažemo "srećna vam Nova godina, slava, Božić... Nekako mi ta reč "srećna" zvuči prazno, površno, jer "srećna" je definisana samo kroz uspeh, napredak, da sve protekne glatko.
Da li je u redu želeti samo da nam sve dobro ide? Da li je sreća samo to da nema poteškoća? Kako razumeti ljudsku potragu za srećom, i šta je pravi odgovor na pitanje da li možemo biti stvarno srećni?
U ovom tekstu razmišljam o pitanju sreće, i verujem da dajem pravi odgovor na pitanje kako zaista biti srećan, ili barem deo odgovora.
Na razmišljanje o sreći pokrenula me je pesma - Paradise (Peponi), od ThePianoGuys. Obrada pesme od Coldplay. Reči su na više afričkih jezika, ali me privukla energija, snaga, borbenost pesme. Način na koji su je izveli, energična, budi osećanje da istraješ, da ne odustaješ. Više mi se dopada od originala koji je nekako utopijski...
Reči su sledeće:
Kada je bila samo mala devočica,
Mnogo je očekivala od sveta,
Ali stvarnost je bila drugačija,
Pa je bežala u svoj san.
Sanjala bi o Ra-Ra-Raju
Svaki put kada bi sklopila svoje oči.
Kada je bila devočica,
Mnogo je očekivala od sveta
Ali stvarnost je bila drugačija
Hvatala je metak zubima
Život teče, postaje sve teže
Točak gazi leptira, svaka suza vodopad
U noći, olujnoj noći, ona zatvara oči
U noći, olujnoj noći, odleti daleko.
Sanjala bi o Ra-Ra-Raju
Svaki put kada bi sklopila svoje oči.
Dok leži ispod olujnog neba
Rekla je oo-ooo-ooo
Ja znam da sunce se probija.
Paradise (Peponi) African Style (ft. guest artist, Alex Boye) - ThePianoGuysOriginalna pesma Coldplay - Paradise
Posledice bežanja od problema
Želja da izbegnemo poteškoće vodi samo u nesreću, u depresiju. To je "šizofrena" definicija života, podvojena, bekstvo od realnosti. Bežati od onoga što sigurno dolazi ne može biti zdravo. Ja ne volim probleme, neću ih nikada voleti, ne želim ih u mom životu, ali neću ni postaviti za cilj života da ih izbegnem.
Skot Pek, u nekoj od njegovih knjiga (zaboravih koja), tvrdi da je jedna od osnovnih životnih istina koje donose zdravlje u naš život jeste prihvatiti da je život težak. On tvrdi da je odbijanje prihvatanja teškoće jedan od osnovnih uzroka mentalnih bolest, uzrokovan pokušajem da se izbegne realnost. Zapravo, navodi da je jedan od najboljih poteza koje možemo da uradimo za našu dobrobiti, je da prihvatimo da je život težak.
Kao komentar, u nastavku svog razmatranja, on dodaje nešto stvarno zanimljvo, što me je i privuklo toj misli: "Za one koji prihvate da je život težak, ta informacija nema više veliku važnost". Razlog je u tome što, kada prihvatimo realnost, da nevolje jesu deo života, onda počinjemo da se borimo, da gradimo naš život, da prevazilazimo poteškoće, da gradimo nešto bolje, umesto da bežimo u zarobljenost mišlju da "moj život treba da bude sretan, ja to zaslužujem". Teškoća života je neminovnost, borba je ispravna rekacija.
Zašto mi sanjamo o sreći?
Ponovo vam skrećem pažnju na pesmu - Coldplay pevaju "Sanjala bi o Ra-Ra-Raju, svaki put kada bi sklopila svoje oči"! Znam da oni ne misle na biblijski raj, ali je sve jedno značajno da koriste baš tu reč - Raj. Raj u Bibliji, a isto tako i u svetovnom načinu razmišljanja, predstavlja mesto odsustva nevolje, problema, bola.
Da li ste ikada razmišljali zašto mi definišemo sreću kao odsustvo nevolje? Suprotnost reči sreća je reč nesreća, a nesreća je za nas kada se desi nešto neželjeno (ponovo bekstvo od problema). Međutim odakle to u nama? Kako se to desilo da mi verujemo da treba da izbegnemo nevolju? Moj prijatelj, filozof Brus Litl, profesor na Dalas Teološkom Univerzitetu, rekao mi je da smatra da je potraga za srećom zapravo podsvesno uverenje da smo rođeni za nešto više od ovog u čemu živimo. Da je to duboko ukorenjeno isčekivanje nečeg višeg od ove stvarnosti, nečeg što prevazilazi racio, logiku... Čekanje mesta ili situacije u kojoj nema problema, ni bola, ni tuge...
Džon Ortbeg, u njegovoj sjajnoj knjizi "Život koji sam oduvek želeo", razmišlja o dečijoj fasciniranosti bajkama, zlatnim rekama, srebrnim jabukama. One su stvarne u njihovom umu. Ortberg iznosi tvrdnju da je to sećanje na vreme kada je svet bio drugačiji, čudesan, ne iskvaren. Poetski rečeno - kada su ovim svetom tekle "srebrne" reke, misleći na stanje ne iskvareno padom, bez zla. I da bajke i fantazija utiču na nas iz razloga da bude u nama duboko pohranjena sećanja na to život treba drugačije da izgleda, da je nekada bilo drugačije.
Tolkin, sa istom mišlju piše "Gospodara prstenova" i "Hobita". Njegova namera je bila da napravi modernu bajku, koja će na podsvesnom nivou, nivou emocija, svedočiti čoveku da je stvoren za nešto više. O toj svojoj ideji piše u poemi "Mitopia" - "Blaženi su tvorci legendi, jer nam čuvaju sećanje na davno izgubljenu slavu...". Duboko u nama je sećanje da smo stvoreni za više, bolje...
Ali, ponovo, odakle u nama ta želja za nečim više, za srećom? Evolucija to ne može da stvori - ona može da dovede do želje da se preživi, da se ostavi genetski materijal, pobedi u trci za potomstvo i opstanak. Međutim ideja mi zaslužujemo da budemo srećni, da težimo sreći nije produktivna, ne može da nastane kao proizvod samo evolucije. Zapravo ljudska čežnja za srećom je jedan od najvećih dokaza da je Bog uključen u naše stvaranje. Ukazuje da smo stvoreni za nešto mnogo više...
Ispravni pogled na sreću
Realnost je da tu savršenu sreću mi na zemlji ne možemo postići. Dokazi su mnogobrojni. Štampa je puna primera uspešnih ljudi, bogatih, koji su postigli sve da bi i dalje bili nesretni. Legendarna je izjava Aristotela Onazisa, grčkog milijardera, koji je u momentu kada je bio najbogatiji čovek na svetu, na pitanje šta najviše želi na svetu odgovorio "Da zaradim još jedan dolar". Tog momenta posedovao je sve što jedan čovek može da poželi, a i dalje je bio nezadovoljan.
Da li su hrišćani, vernici, u stanju da postignu savršenu sreću u ovom životu? Ne, ako je ona definisana kao odsustvo problema jer uvek će biti nevolja i problema. Biće teških momenata. Zato i pišem ovaj tekst - da promenimo našu definiciju sreće. Ne jurimo vetrenjače. Sreća nije odsustvo nevolje. Sreća je spremnost da se suočiš sa svakom nevoljom koja dođe u tvoj život. Sreća je i to da je Sila Duha Svetog u nama da nam omogući da se suočimo sa nevoljama. Sreća je u tome da imaš motiv da se suočiš sa nevoljom, jer je ovaj život mnogo više od same egzistencije i ugađanja sebi. Sreća je da smo stvoreni za nešto mnogo više od samog postojanja. Sreća je mogućnost da utičeš na ljude oko sebe...
Prošle nedelje sam bio na maratonu - planinarskom, fruškogorskom. Staza od 32 kilometra. Na 20 kilometru sam napravio užasne žuljeve (o tome sam pisao u tekstu 5 bolnih lekcija prilikom boravka u prirodi). Skoro sam odustao jer nisam mogao da pratim grupu. Čak sam pozvao prijatelje da dođu po mene jer nisam mogao dalje. Došli su kolima, ali umesto da se vratim kući, prebacili su me dva kilometra da stignem grupu (nisam se takmičio pa mi nije bilo varanje), i nastavio sam maraton. Prošao sam kroz cilj u bolu. Ali prošao sam kroz cilj, i sretan sam zbog toga. Krajem nedelje idem ponovo na hajk, ovaj put na Konjuh u Bosnu, nisam odustao. Jer smatram da hrišćanska definicija sreće jeste u tome da ne odustaješ, nego stegneš zube, suočiš se sa problemom i nastaviš dalje. Ja sam otkrio veliko zadovoljstvo u tome, umesto u
Kada je bila samo mala devočica,
Mnogo je očekivala od sveta,
Ali stvarnost je bila drugačija,
Pa je bežala u svoj san.
Meni mnogi više znači kraj pesme:
Dok leži ispod olujnog neba
Rekla je oo-ooo-ooo
Ja znam da sunce se probija.
- Ako vam se dopada ovaj tekst, učinite mi uslugu i prokomentarišite ga, lajkujte, i podelite na socijalnim mrežama - facebook, twiter ili potražite Protestantsku Hriscansku zajednicu na Pinterestu i zakačite (pin) ovaj tekst.
- Takođe, razmotrite da se upišete u listu čitalaca bloga. Time mi pomažete da podignem rejting bloga. To mi puno znači. Lista se nalazi sa strane ako koristite PC ili na kraju teksta za mobilni pretraživač.
- Da li pratite moju naš youtube? Propoved koju sam propovedao u nedelju:
Нема коментара:
Постави коментар