Kada sistem ne funkcioniše...

Sedim upravo u čekaonici Urgentnog centra Novi Sad i pišem blog inspirisan onim što sam video (da skrenem misli...) Prisluškivao sam razgovor doktora koji je kolegi opisao situaciju: „Ovde je Kandahar“. Doveo sam dedu na pregled, da bi nas prozvali čekali smo 4 sata, poslali su nas da izvadi krv, i onda smo čekali još dva sata da nas prozovu. Mnoštvo ljudi sa prelomima koji čekaju 2-3 sata, sa velikim bolovima i čekaju više sati... Mladić doživeo saobraćajnu nesreću, sat vremena čekanja u hodniku u krevetu.

Međutim svi se trude. Sestre ulažu veliki trud, doktori takođe. Svi viču na njih, vređaju ih. I uprkos toga rade maksimalno. Problem je da samo dva doktora rade, i to na prijemnom i u tretiranju povreda. Dođu na prijemno, budu pola sata, pregledaju desetak pacijenata i pređu u ordinacije da tamo rade dalje. I gužva se povećava iz minuta u minut. Novi urgentni centar, završen pre nekoliko godina, opremljen. Ali nema doktora. Da ih radi 4, dva na prijemu, dva u ordinaciji nebi bilo gužve. Ali njih radi samo dvoje.

Gde je greška? U doktorima i sestrama – ne, oni se maksimalno trude. U opremljenosti urgentnog – ne, sve je novo. Greška je u sistemu, organizacija je problem. Ne mogu dva doktora da se efikasno pobrinu za stotine povređenih ljudi, koliko je večeras bio u Novom Sadu na urgentnom, koliko god da se oni trude. I to je priča koja se ponavlja mesecima, čuo sam već više puta kritike, negativna iskustva onih koji su imali nesreću da dođu na novosadski urgentni, ali sada sam video sliku iznutra. Ponovo, moj zaključak je da nije problem u ljudima koji rade tamo, problem je u sistemu koji je pogrešan, koji sprečava da odlični ljudi daju svoj maksimum (posle svih kritika i vređanja koje su medicinske sestre primile, a da sam ih čuo, prišao sam im i rekao: „Hvala vam od srca za vaš trud“). 

I dok sam čekao, paralela mi je sinula sa crkvom. Crkva je opremljena od Isusa Hrista za zadatak koji joj je poveren, da spasava unesrećenje, povređene, izgubljene. Crkva je pripremljena i namenjena da bude urgantni centar. Crkva je i prepuna neverovatno sposobnih i dragih ljudi. Ali često, umesto da bude efikasni urgentni centar koji leči unesrećene, ona je slika zbrke, nereda, neefikasnosti. 

Ne zato što nema čime, niti zato što nema ko, nego je greška u sistemu. Sistem ne funkcioniše kako treba. Razmišljam da li je (zapravo koliko je to) slika i crkve kojoj sam ja pastir? Da li ja doprinosim tom haosu (ili ti?)

U nedelju sam propovedao o stihovima iz Efescima “On je dao jedne za apostole, druge za proroke, jedne za evanđeliste, a druge za pastire i učitelje, da pripremi svete za delo služenja, za izgradnju Hristovog tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i spoznanju Sina Božijega, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovog rasta. ... On čini da celo Telo – privezano i ujedinjeno svakim podupirućim zglobom – raste i izgrađuje se u ljubavi, srazmerno delotvornosti svakog pojedinog uda.” Efescima 4:11-13 i 16. Verujem da je uloga pastora (kao i ostalih koje je Bog postavio na mesto vođenja) priprema crkve da služi. Da svaka osoba treba da odradi svoj zadatak prema meri koja joj je određena, da da svoj doprinos. Verujem u to, ali sada dok pišem ove reči, to mi je mnogo snažnije. Posmatrajući haos urgentnog, doživljavam dublje značenje tih reči. Pogrešan sistem sprečava dobre ljude da daju svoj maksimum. Sistem koji funkcioniše otvara vrata za efikasnost...

NAPOMENA: Danas, 1.2.2016.-te, ponovo sam bio na Urgentnom. Pregledani smo posle pet minuta. Sistem funkcioniše. Nema gužve. Nema hosa. Nadam se istom i za crkvu.