Film Cvetovi rata, i priča dobra i zla u čoveku

Blog je o filmu „Flawers of war“ (Cvetovi rata), kineskog reditelja Zhang Yimou, zasnovan na romanu sličnog naziva „13 cvetova Nankinga“, pisca Geling Jang (period II Svetskog rata, Japasnko osvajanje Nankinga). 

Glavna uloga u fimu je Kristijan Bale, koji glumi amerikanca, po zanimanju grobara, veoma niskih moralnih standarda, koji se krije u Katoličkoj crkvu u Nankingu u toku Japanskog napada. Da bi sačuvao svoj život maskira se sveštenika i preuzima njegovu ulogu (pravi sveštenik je poginuo u bombardovanju). 


U crkvi se osim njega nalazi i grupa učenica katoličke škole i grupa od 13 prostitutki koje traže zaštitu u crkvi. Radnja filma prati razvoj i dinamiku njihovih međusobnih odnosa, kao i promene koje svaki od karaktera u tom procesu doživljava.

Film se bavi stvarnim i zloglasnim masakrom (Nankinški masakr – prvi veliki zločin II Svetskog rata) iz 1937. godine, kada su japanski vojnici napali tadašnji glavni grad Kine, Nanking i ubili preko 300 000 kineskih civila i vojnika, te silovali preko 20 000 žena i devojčica nakon osvajanja grada (pojedine procene govore o brojki 80 000). Nakon silovanja japanski vojnici su svoje žrtve obično ubijali, surovim i ponižavajućim načinima (drugi naziv za ovaj istorijski događaj je „Silovanje Nankinga“).

Potresan film, a još više saznanje da se užasan zločin stvarno i desio. Sećam se jednog od retkih pismenih radova iz osnovne škole, iz koga sam dobio dobru ocenu (nisam nešto bio zainteresovan za školu). Pisao sam o tome da li postoje druga inteligentna bića u svemiru, i razmišljao zašto se ne pokažu nama ljudima. Moj zaključak je tada bio, 6-7 osnovne, da ljudska bića čine toliko užasnih stvari, da su toliko ogrezla u zločin, da niko sa njima ni ne želi da ima kontakt. Užasi zločina, mržnja, nasilje, uništavanje...

Više puta ovih dana, među „teolozima“, govori se o greškama protestantske antropologije, o protestantskom „pesimizmu“, pogledu na čoveka kao unakaženog grehom, nepopravljivog, kao biće koje je u potpunosti izgubili „sliku Božiju“ po kojoj je stvoreno. 

Kada razmišljam o zličinima kao što je Nankinški (ili naši domaći, a imamo ih na pretek) takva opcija, potpune pokvarenosti mi izgleda logična. Čovek izgleda kao da je izgubio sliku Božiju, ona se na njemu više ne vidi. Rečima Svetog pisma „nema pravednog ni jednog, nema nikoga ko Boga traži...“ (Rim. 3:10-11).

Bogočovek Isus Hristos dolazi na ovu zemlju da spasi čoveka od potpune korumpiranosti njegove duše, spasava ono što je bilo nepopravljivo, zatrovano. Posmatrajući Hristovo delo sa pozicije potpunog mraka, ono je veličanstveno, jer voli ono što nipošto nije zavredilo ljubav. Spasava čoveka iz ljubavi, ne zbog njegove vrednosti. Zato je Hristovo delo toliko veličanstveno, jer rečima Pisma „malo ko bi umro za prijatelje, a za neprijatelje, ko bi to uradio?“ Jedino Hristos.  

Sa druge strane film rađa i drugačije misli. U ključnom momentu filma, kada se japanski vojnici pripremaju da siluju devojčice, prostituke se maskiraju u njihove odore i preuzimaju njihovu ulogu. To je ujedno i istinit element filma. Priča je zasnovana na biografiji američke misionarke Minnie Vautrin, koja je vodila Ginling koledž za devojke. Na tom mestu je više žena pronašlo skrovište, uključujući i prostitutke. Kada su Japanski vojnici došli u koledž, tražeći žene, Minnie se našla u moralnoj dilemi, da li da prepusti prostitutke (kao moralno posrnule) ili da dopusti da stradaju kako ih ona naziva „dobre“ žene. U ključnom momentu same istupaju prostituke, štiteći ostale, japanski vojnici ih odvode, i verovatno na kraju i ubijaju. I u najvećem mraku ljudi su spremni za velike podvige. Iako je mrak velik, nije i potpun.

Reditelj i sam razmišlja o odnosu dobra i zla u filmu. Kako kaže: „U filmu koji smo snimili vidimo oficira koji voli muziku i kome nedostaje njegova zemlja, njegov dom. Nismo želeli da demoniziramo vojnike nego da naglasimo da se ljudska proroda u ratu može transformisati u treptaju oka. Takozvane „proste žene“ mogu postati ... anđeli, a japanski vojnici, normalni mladi ljudi mogu postati strvinari. Znači to je rat koji je okidač za ono dobro i nekada za ono najmračnije u ljudskoj prirodi.“

Ne mislim da je rat krivac, ni okidač zla. Razlog je zatrovanost ljudske duše. Greh je duboko usađen u našu dušu, potrebni su samo uslovi da omoguće grehu da se razvije. U ratu je često prisutna ideja da je jedan narod bolji od drugog (razlog Japanske okrutnosti, ali i priča naših ratova), vredniji, mudriji... I zato što misle da su „vredniji“, smatraju da imaju pravo da uništavaju „manje vredne“. 

I u tome vidim sliku našeg pada, pada Slike Božije u nama. Jer čovek oseća da je više od onoga šta vidi, da je rođen za veća dela, da njegov život ima dublji smisao, ali ne shvatajući da je izvor  i cilj u Bogu, unižava svoju veličinu uzdižući se iznad onih koji su isti kao i on. Ne vraćajući se Onome ko je Izvor, čovek poriče svoju veličinu, i traži zamene koje ga samo unižavaju. Jer jedino u Bogu, u Njegovom oproštenju, mi možemo doživeti ono za čime tragamo, osećaj da naš život ima puninu, vrednost a da nemamo potrebu da se uzdignemo nad drugim ljudima. 

Topla preporuka za film. Iako ne prenosi tačno istorijske događaje, oslikava jedan užasan perido ljudske istorije, a takođe i herojsko delo grupe žena, odbačenih od društva, ali spremnih da se žrtvuju za druge. Takođe, tu je poruka koje se ponovo i ponovo trebamo podsećati - ne sudi ljudima prema njihovim koricama. Nikada ne znaš šta se nalazi unutra. Nekada te iznenadi zlo, drugi put šokira dobro... Ne sudi, sačekaj da vidiš. 


Interesantno je kako iz filmova možemo nešto naučiti o duhovnosti? Slično iskustvo sam opisao u vezi filma Moj put (pogledaj link).

• Ako vam se dopada moj tekst, podelite ga na društvenim mrežama, facebook, twitter... Time mi pomažete da poruka dopre i do drugih ljudi. 
• Razmislite o tome da se prijavite na listu čitalaca bloga. To mi je takođe od velike pomoći jer podiže rejting bloga. Hvala vam. 
• Da li praritite naš youtube kanal? Nova forma na njemu: