уторак, 08. март 2011.

Zašto i kako govoriti drugima o Isusu? - Deveto predavanje Alfa kursa


Zašto i kako drugima govoriti o Isusu? je deveto  predavanje Alfa kursa. Blog sadrži transkrpte predavanja Nik Gembla, autora Alfa kursa. Prethodno predavanje, pod naslovom - "Kako pobediti zlo?" možete pročitati OVDE

Sećam se, pre nego što sam postao hrišćanin, nervirali su me hrišćani koji su govorili o svojoj veri. Nije mi smetalo što oni veruju, ali nije mi bilo jasno zašto moraju o tome da govore. 

Uostalom, ja sam bio neka mešavina ateiste i agnostika, ali nikome time nisam dosađivao. Nisam pokušavao druge ljude da učinim ateistima ili agnosticima. Zašto i oni ne bi svoju veru držali za sebe? Katkada ljudi kažu: “Zar nisu najbolji hrišćani oni koji veruju za sebe i ćute. Zar vera ne bi trebalo da bude privatna stvar?” 

Zatim govore o nekom prijatelju ili članu porodice koji je idealan hrišćanin. Hrišćanin je, ali nikome o tome ne govori. Jedan moj prijatelj ovo zove “sindrom ujka Normana”. Mnogi imaju u svojim porodicama nekog “ujka Normana”. Međutim, pitanje koje sam uvek želeo da postavim bilo je: “Kako je ujka Norman saznao za Hrista?” Verovatno mu je neko rekao. Da prvi hrišćani nisu govorili ljudima oko sebe, ono što znaju, mi nikada ne bismo saznali za Isusa.

Dakle, zašto govoriti ljudima? Pre svega, zato što je to Isusova zapovest. Isus je rekao: “Idite i recite ljudima”. To što je tražio da oni govore, zapravo je poruka koju i mi nosimo – najveličanstvenija poruka za ovaj svet: Isus je umro za vas i za mene. Zatim je vaskrsnuo i poverio prenošenje te poruke slobode svima nama. 

On nema drugih planova. Reč “idite”, u Bibliji se pojavljuje 1514 puta; 233 puta u Novom zavetu; 54 puta samo u Matejevom Evanđelju. Idite  izgubljenim ovcama”, “idite i recite Jovanu”, “idite i pozovite sve”, “idite i činite učenike”. To je prvi razlog – Isusova zapovest.

Drugi razlog je potreba ljudi oko nas. Okruženi smo tolikim brojem ljudi koji jednostavno plutaju okolo. Oni nemaju sidro za svoju dušu. Lutaju, tražeći smisao i cilj u životu. Traže rešenje za pitanja krivice, smrti i straha od smrti. U Hristu imamo odgovore. Recimo da lutate pustinjom sa nekim prijateljima, i onda pronađete oazu sa vodom. Bilo bi sebično ne doviknuti svojim prijateljima: “E-hej, pronašao sam vodu! Dođite i pijte”. 

Slično je i kada otkrijemo zajednicu sa Bogom kroz Hrista, kada nađemo odgovore na pitanja o smislu i svrsi života, odgovore na pitanje problema krivice, smrti i straha od smrti, bilo bi sebično ćutati o tome. Govorimo zbog potrebe drugih ljudi.

Treći razlog, Evanđelje je dobra vest. Doslovno, upravo to i znači. Evanđelje znači dobra vest. Kada čujemo neku dobru vest, mi prirodno želimo da je prenesemo do drugih. Dobre vesti brzo putuju. Sećam se dana kad je rođen moj sin Henri. Moja tašta, koja je predivna osoba, zvala me je prvo svakog sata, potom svakog minuta, želeći da sazna ima li dobrih vesti. Kada se Henri konačno rodio, moja supruga Pipa mi je dala punu vrećicu novčića za telefon i listu ljudi koje je trebalo da obavestim. Prva osoba na listi je bila, naravno, njena majka. Pozvao sam je i rekao: “Zdravo, imam predivnu vest. Pipa i ja imamo sina teškog 5 kg. I majka i dete su dobro.”

Zatim sam pokušao da isto javim sledećoj osobi sa liste – mojoj majci. Bilo je zauzeto. Prešao sam na treću osobu sa liste – Pipinu sestru. Pozvao sam je i rekao: “Zdravo.” Ona reče: “Zdravo. Čula sam sjajnu vest. Imaš sina. I on i majka su OK.” Pitao sam je: “Kako znaš?” “Moja majka mi je upravo javila.” Pozvao sam sledeću osobu sa liste. Rekao sam: “Zdravo”, a sa druge strane se čulo: “Sjajna vest, dobio si sina...” 

Pozvao sam sledećeg: “Sjajna vest. Čujem da si dobio sina i da su i majka i dete OK.” Prošao sam kroz celu listu i nikome nisam uspeo da javim. Svi su zvali jedni druge, tako da je vest brzo putovala. Vidite, nisam morao da kažem Pipinoj majci: “Gospođo tašto, imate svečanu obavezu da ovu vest nekome prenesete”. Ona je bila toliko uzbuđena. Želela je da kaže svima, zato što je to bila dobra vest.

Mi imamo najbolju vest na svetu. Zato i želimo da je kažemo drugima, ali kako to da učinimo? Prema mom iskustvu ovde postoje dve krajnosti koje su podjednako opasne, napadnost i strah, i ja sam se jedno vreme teturao između njih. Kada sam postao hrišćanin, bio sam toliko uzbuđen, da sam hteo svima da kažem o Hristu i to odmah. 

Nisam mogao da razumem kako ljudi ne zapažaju Božju stvarnost. Meni je ona bila toliko očigledna – nije mi bila očigledna baš celog života – ali sada mi jeste bila očigledna. Mislio sam: kako mogu biti toliko glupi i ne videti tu jasnu istinu. Nisam bio baš naročito pažljiv u tome kako ću ljudima govoriti. 

Sećam  se, bio sam hrišćanin otprilike desetak dana,  otišao sam na neku žurku. Stigao sam tamo odlučan da prvoj osobi, koju vidim tamo, govorim o Isusu. Stigavši na žurku, prva osoba koju sam ugledao, bila je moja supruga Pipa. Tada, naravno, još nije bila moja supruga, čak ni devojka, već jednostavno poznanica. Znao sam da nije hrišćanka, pa sam pomislio: “OK, idem do nje i govoriću joj o Isusu.” 

Pošto sam bio deset dana hrišćanin, ovako sam razmišljao o tome kako govoriti drugima. Bilo mi je rečeno da postoje tri stvari koje treba učiniti. Broj 1: Osoba treba da shvati svoju potrebu za Isusom. Pomislio sam: “Dobro, sada ću je uveriti da joj treba Isus.” Otišao sam pravo do nje na podijum za igru. Nisam želeo da gubim vreme na uvodnu konverzaciju, pa sam joj prišao i rekao: “Zdravo Pipa. Izgledaš užasno! Stvarno ti je potreban Isus.” 

Kao što možete pretpostaviti, ovakav moj pristup je samo odbio od Hrista. Kada je konačno, ipak, postala hrišćanka, ja u tome nisam imao nikakavih zasluga. Ono što se dogodilo njoj, bilo je poprilično drugačije od onoga što se dogodilo meni. Zapravo, mislila je da sam ja poludeo.

Otišavši na sledeću žurku, odlučio sam da se bolje opremim. Zapravo, bila je to žurka u čast dvadesetprvog rođendana, na koju se išlo sa kravatama. Odlučio sam da sa sobom ponesem dosta literature. U gornji džep sakoa sam stavio knjižicu Džona Stota, “Postati hrišćanin”. Pošto sam bio svestan da će ljudi, kada počnete razgovarati sa njima, imati nekih primedbi, o Vaskrsenju na primer, u drugi džep sam stavio i knjižicu “Dokazi o vaskrsenju” od Normana Andersona. 

Znao sam i da ljudi postavljaju pitanja u vezi sa patnjom, drugim religijama i slična, pa sam poneo i knjigu “Slučaj protiv Hrista” koja je nekako tih dana bila objavljena. Takođe, u jednom od džepova sam imao i knjigu Davida Votsona, “Moj Bog je stvaran”, koja je mogla dobro da posluži, a u različitim džepovima sam imao i neke druge, isto tako dobre knjige. 

Nekim ljudima bi bilo bolje dati neku biografsku knjigu, pa sam poneo “Skrovište” od Kori Ten Bum, “Poleti mali poleti” Nikija Kruza i još neke knjige koje su bile raspoređene po različitim džepovima sakoa. Svakako, bilo mi je jasno da je najbolje govoriti o Bogu, tako što ćete koristiti Bibliju. Poneo sam zato i jednu Bibliju. Ukoliko bi neko postao hrišćanin, trebalo bi da ga ohrabrim da počne sa čitanjem Biblije, pa sam poneo i Novi zavet da bih ga mogao dati. Poneo sam i neke biblijske beleške i drugi prateći materijal, tako da su mi svi džepovi bili prepuni.

Došao sam na igranku i nekako uspeo da nađem devojku koje je pristala da igra sa mnom. Pošto me je težina knjiga koje sam nosio skoro obarala sa nogu, rekao sam devojci: “Izvini, da li bi pristala da sednemo? Nešto sam umoran večeras” i brzo sam skrenuo razgovor na temu o kojoj sam želeo da govorim. Ona je počela da postavlja pitanja. Rekao sam: “Znaš, baš je to interesantno što si me pitala o Vaskrsenju. Srećom imam ovde baš jednu knjižicu o tome... Oh, patnja? Eto slučajno imam sa sobom i jednu knjižicu o patnji... Druge religije?! – Gle slučaja...“ I gomila knjiga pred njom naraste ovoliko. Na kraju je bila zatrpana svim tim knjigama, a ja sam postao mnogo lakši.

Ono što je najdivnije u svemu, sreli smo se posle otprilike nedelju dana, a ona mi je rekla da je putujući brodom za Francusku, čitala jednu od knjiga koje sam joj dao, i tamo predala svoj život Hristu. Poginula je u nekoj nesreći na jahanju u svojoj 21-voj godini. Često razmišljam o tome kako je Bog upotrebio čak i moju krajnju neosetljivost, da bi izlio svoju blagodet. Znači, treba se paziti da ne budemo napadni.

Vremenom sam otkrio da, postupate li tako netaktički, bivate ranjavani, a kada vas povrede, počinjete da se plašite. Tako je i u mom životu došlo vreme da sam se i od same pomisli na svedočenje o Hristu, od samog pomena njegovog imena, doslovno kočio od straha. 

Jednom dok sam se nalazio na Teološkom fakultetu – ironija je da sam bio najprestrašeniji u vreme kada sam studirao teologiju – otišli smo na misjisko putovanje na sever Engleske u mesto Alerton, na samoj periferiji Liverpula. Ideja je bila da govorimo ljudima u njihovim kućama, u grupama ne većim od 10-15 ljudi. 

Ali pre toga je trebalo da idemo na večeru sa nekima koji su bili slabo povezani sa parohijom. Sa kolegom koji se zvao Rupert Čerkam, ja sam išao do bračnog para gde je suprug bio totalni ateista, a supruga veoma labavo povezana sa crkvom. Domaćin je bio neka vrsta kancelara ili savetnika nečega i prilično duhovit čovek. Živeli su u duhovitoj kući, imali su duhovitu decu- pili smo čak i duhovit čaj. 

Tokom večere čovek se nagnuo ka meni i upitao: “Šta vi uopšte radite ovde kod nas?” Odgovorio sam mu: “Pa, stigli smo ovde vozom, i ovaj... ovde smo hmmmm... mi smo tako dobri prijatelji znate i ovaj... došli smo da hmmmm.... errrrrr...” 

Moj prijatelj nije više mogao da podnese moju agoniju, pa je rekao: “Došli smo da bismo govorili o Isusu.” Pomislio sam: “O ne, kakva neprijatnost.” A onda sam se zapitao šta se to dogodilo sa mnom? Zašto me je sramota da prevalim čak i Hristovo ime preko svojih usana? 

Veliki deo mog života je bio takav. Nekako bih od navaljivanja, stigao do zatajivanja. Pa, kada bih na službi čuo: “Morate ići i govoriti ljudima”,  ja bih opet zapadao u nasrtljivost. Sve vreme sam se pitao: “Kako? Koji je pravi način?” 

Mislim da je odgovor na ovu zagonetku, ako tu uopšte ima zagonetke – zajedništvo. Sve proizilazi iz našeg zajedništva sa Bogom. Zbog toga bi svedočenje o Hristu trebalo da bude najprirodnija stvar na svetu. Vidite, nemam nikakvih problema da govorim o tome da volim svoju ženu – zato što je to prirodna stvar. Na isti način bi trebalo da bude prirodno govoriti o svom odnosu sa Bogom. Otkrio sam da je od pomći razmišljati o ovom predmetu svrstanom pod pet podnaslova od kojih svako počinje slovom “P”.

Prvo “P” je PRISUSTVO. Pogledaćemo u Matejevo Evanđelje, peto poglavlje stih 13: “Vi ste so zemlje...”, stih 14: “Vi ste svetlost sveta...”, stih 16: “Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.” Jednoj grupi običnih palestinskih težaka Isus kaže: “Vi ćete učiniti ogroman uticaj na ceo svet.” Isto kaže i nama: mi možemo imati “dalekosežni” uticaj. Isus kaže: “Vi ste so zemlje...” svetlo celog veta. 

Za šta smo mi zainteresovani? Naravno, zainteresovani smo za pojedince. Ali postoji i još nešto. Isus je zainteresovan za promene u društvu. Zbog toga i treba da budemo u svetu. Da bi ostvarili uticaj, nije dobro da se hrišćani povlače u osame nekakvih svetih grupa. Na koga bi u tom slučaju vršili pozitivan uticaj? Potrebno je da ostanemo na svojim poslovima, u svojim porodicama, u svojim okruženjima i mesnim zajednicam. Ipak, treba da budemo različiti. Isus je rekao: “Vi ste so zemlje!”

U vekovima pre nego što je izmišljen zamrzivač, so se koristila da bi se meso održalo i sačuvalo od truljenja. Kao hrišćani, mi smo pozvani da, slikovito rečeno, očuvamo od kvarenja društvo u kome živimo. To činimo svojim rečima, time kako govorimo o moralnim standardima i drugim pitanjima; svojim delima dok ispunjavamo ulogu u ostvarivanju boljih socijalnih struktura svojih gradova, radeći na uklanjanju nepravde, nehumanosti i neravnopravnosti u društvu.

Razmišljam o ljudima poput Vilijama Vilberforsa. U svojoj 27-oj godini Vilijam Vilberfors je osetio Božji poziv na borbu protiv neljudske, ponižavajuće trgovine robljem. 10 miliona robova je iz Afrike odvedeno na plantaže Novog sveta. 1787. godine je u Donjem domu pokrenuo inicijativu za oslobađanje robova. Nije to bio popularan potez, ali Vilberfors nije mogao drugačije. Evo šta je rekao: “To je bila tako čudovišna, tako uzasna grešnost da je moj um bio potpuno preplavljen idejom ukidanja ropstva. Neka košta šta košta, ali ja sam odlučio da se ne smirim dok se ne proglasi abolicija.” 

Vođen svojom hrišćanskom verom pokrenuo je u Parlamentu zakone o kojima se raspravljalo 1789, 1791, 1792, 1794, 1796, 1798, 1799 i nije uspeo. Zakon o stranim robovima je prošao 1806., a zakon o zabrani trgovine ljudima 1807. Ova kampanja je trajala 18 godina. Potom je svoju energiju usmerio na potpuno ukidanje ropstva. Zbog slabog zdravlja, 1825. godine, morao je da se povuče sa mesta poslanika, ali svoju borbu je nastavio i izvan Parlamenta. 1831. godine poslao je poruku “Društvu za borbu protiv ropstva” u kojoj je pisalo: “Naš moto mora biti ustrajnost. Verujem da će Svemogući na kraju naše napore krunisati uspehom.”

I jeste. U julu 1833 zakon o ukidanju ropstva je prošao u oba doma Parlamenta. Tri dana kasnije Vilberfors je umro. Sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji, dobivši državno priznanje za svoju upornu 45-to godišnju borbu za prava afričkih robova.

Osvrnemo li se danas oko sebe, otkrićemo jednako velike potrebe. Glad – oskudica i siromaštvo. 1,3 milijardi ljudi je zarobljeno u krajnjem siromaštvu, stanju koje karakterišu neuhranjenost, bolesti, zapuštenost, velika smrtnost novorođenčadi, niska životna očekivanja. Šta mi kao pojedinci možemo učiniti? Postoji li išta što mi možemo uraditi?

Uvek me pogodi jedna priča koju sam čuo. Neki čovek je šetao duž plaže u Meksiku i video mladog dečaka, Meksikanca, koji je bio tamo. Na plaži se zbilo sledeće: plima je na obalu izbacila na desetine hiljada morskih zvezda, koje su sada umirale zbog nedostatka kiseonika. Dečak je uzimao u ruke te morske zvezde, jednu po jednu, i bacao ih nazad u vodu. Videvši dečaka kako se trudi, zapitao se: “Zašto?” 

Prišao je momčiću i rekao mu: “Hej, pogledaj. Pogledaj samo te zvezde. Pa ima ih na desetine hiljada. Ne verujem da to što ti radiš ima ikakavog značaja za njih.” Dečak je upravo podigao jednu, bacio je nazad u more i rekao: “Kladim se da je ovoj bilo jako važno to što radim.” Upravo o tome se i radi. 

Ne možemo rešiti globalna pitanja, ali možemo učiniti ono što možemo. Vilberfors je učinio nešto veliko. Neće svako od nas biti u mogućnosti da poduzme  sličan poduhvat, ali nešto zasigurno možemo da uradimo. 

Bio sam impresioniran Milardom Fulerom, čovekom koga sam sreo prošlog decembra. Milard Fuler je uložio sav svoj imetak da bi 1976. osnovao jednu organizaciju. Sve se zasnivalo na jednostavnoj pretpostavci- da svako ljudsko biće zaslužuje mesto, pristojno mesto za život. Osnovao je “Stan za ljudska bića”, jednu ekumensku hrišćansku organizaciju, koja broji na stotine hiljada dobrovoljaca, koji grade domove u preko 40 država.  

Od tada, od 1976. izgrađeno je preko 100 000 kuća, preko 250 000 ljudi je opremljeno bezbednim, pristojnim mestima za stanovanje. Koliko je samo važno to što je uradio. Znači, pozvani smo da budemo so, pozvani smo da dopustimo Hristovom svetlu da sja kroz nas. Isus je rekao: “Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.” To znači živeti hrišćanski život.

Za hrišćane, ljudi umeju da kažu: “Tako su obuzeti svojim integritetom, svojim poštenjem, svojim pregalaštvom i nesebičnim radom, svojom radošću... A ipak, poseduju takav mir, tako su različiti.“

Uveren sam da je, posebno onim ljudima sa kojima smo bliski, mnogo važnije kako živimo, nego šta govorimo. Pri tome posebno mislim na odnos supružnika u braku, na odnos dece i roditelja, odnos u kojima su ljudi veoma bliski. Bilo bi isuviše napadno da neprekidno govorite o svojoj veri. Mnogo je važnije životom potvrđivati svoju veru.

Ovo nas dovodi i do drugog “P” – presvedočenja ili ubeđenosti, što je različito od ubeđivanja. Ubeđivanje je kontraproduktivno. Nekada sam mislio da je ubeđenost ovde i da se lako može skliznuti u ubeđivanje. Sada verujem da je ubeđenost ovde, a ubeđivanje tamo. Ubeđivanje je opterećujuće i beskorisno. Isus nikada nije ubeđivao ljude.

Pogledaćemo Dela apostolska 17, stihovi 2-4: “Po svom običaju Pavle uđe k njima i u toku tri subote propovedaše im iz Pisma, dajući im na znanje i izlažući da je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih, i da je ovo Mesija – Isus koga vam ja objavljujem. I neki od njih behu u to uvereni...”

Hrišćanska vera nije slepa vera ili skok u nepoznato. Ona je razumski korak vere, pa je važno znati i razloge za nju. Zbog toga vas ja i nagovaram da čitate Bibliju, da čitate Novi zavet, jer tako ćete doći u situaciju da možete odgovoriti na neka od pitanja koja će vam ljudi postavljati. Ponekad nećete znati odgovor. Znajte da je i odgovor: “Ne znam”, odličan odgovor. Pitanja koja će vam postavljati su uglavnom tipska: u vezi sa patnjom, drugim religijama, dokazima, o tome da li je Biblija kontradiktorna sama sebi, i dobro je imati nešto spremno kada vas ljudi pitaju za razlog nade koji je u vama.

Povremeno – u najmanju ruku ovo je bila istina u vezi sa mnom pre nego što sam postao hrišćanin – do određene mere moje zamerke su bile tek dimna zavesa, jer sam se sve vreme zapravo rvao sa njima. Stoga, ukoliko bi mi bilo ko bilo gde prišao i govorio o hrišćanskoj veri, ja bih imao ceo tovar prigovora. Ipak, kasnije bih otkrio da se duboko u meni odigrava i još nešto. Jedno od tog NEČEGA, bio je stil života. Mislim da sam bio zabrinut kako bih mogao izgubiti neke životne radosti. Zatim, plašio sam se da ne izgubim obraz. Zato što sam se tako žustro prepirao sa hrišćanima, morao bih pogaziti svoj ponos da bih im mogao reći: “Predomislio sam se.”

Da, da, ponekad ljudi bacaju te dimne bombe. Već sam spominjao kako sam sa Rupertom bio u Alertonu na večeri sa onim bračnim parom. Posle toga smo otišli u jednu kuću da govorimo nekoj grupi ljudi. Obojica smo govorili po pet minuta. U suštini, ispričali smo im lična svedočanstva i rekli da smo otvoreni za njihova pitanja.

Prvi koji je uzeo reč, bio je neki profesor na univerzitetu u Liverpulu. Kasnije sam zapisao njegova pitanja, sva kojih sam mogao da se setim, jer on je govorio oko 20 minuta. Evo tema koje je on pokrenuo, a kojih sam se mogao prisetiti: Stvaranje i evolucija, postojanje Adama i Eve, je li Biblija puna kontradiktornosti, datiranje novozavetnih dokumenata, devičansko začeće, pitanja o biskupu iz Darnhama, o tome kakav je on bio čovek, koncept besprekornosti, čudesa i nauka, kako Bog ljubavi može dopustiti postojanje patnje, šta je sa drugim religijama, šta je sa predestinacijom i slobodnom voljom, zašto su crkve tako pune licemerja... 

Ovo su samo neka pitanja kojih sam se mogao prisetiti. Zasigurno ih je bilo još mnogo više, budući da je on govorio 20-tak minuta. Kada je konačno završio, mislio sam: “Šta da kažem na sve to?” Odakle biste vi počeli da odgovarate na bilo koje od ovih pitanja? Ja sam bio izgubljen. Srećom, moj prijatelj Rupert je bio dobro istreniran. Rekao mu je: “Ukoliko bismo uspeli da vas potpuno zadovoljimo odgovorima na svako vaše pitanje, da li biste postali hrišćanin?” Čovek odgovori: “Ne!” Rupert reče: “Ima li neko drugi kakvo pitanje?” Presvedočenost ili uverenost, ona zrači i navodi na razmišljanje, ne pokušavajući nikoga da ubeđuje.

Treće “P” je proklamovanje. Suština svedočenja je proklamovanje Evanđelja Isusa Hrista. Postoje mnogi načini da se to učini. Evo jednog od njih. Evanđelje po Jovanu, prvo poglavlje. Počećemo sa stihom 39: “...dođite pa ćete videti.” Stihovi 43-46: “Sutradan htede da iziđe u Galileju, i nađe Filipa. I reče mu Isus: hajde za mnom. A Filip beše iz Vitsaide, iz grada Andrejina i Petrova. Filip nađe Natanaila i reče mu: našli smo onoga za koga pisahu Mojsije u zakonu i proroci, Isusa sina Josifova iz Nazareta. I reče mu Natanail: može li iz Nazareta da bude nešto dobro? Reče mu Filip: dođi i vidi.” 

Verujem da je ovo najprirodniji način da se govori ljudima. Ukoliko postavljaju pitanja... “Dođi i vidi.” Nema veće časti ili radosti, nego videti kako se nečiji život menja pod Hristovim uticajem. Pogledaćemo i stihove 40-42. zbivanja između dva “dođi i vidi” slučaja: “Andreja, brat Simona Petra, beše jedan od one dvojice što su čuli od Jovana i pošli za Isusom. Ovaj nađe prvo svoga brata Simona i reče mu: našli smo Mesiju, što prevedeno znači: Hrista. Dovede ga Isusu.”

Jedan od navećih kenterberijskih nadbiskupa, Vilijam Templ, u svom komentaru Jovanovog Evanđelja, došavši do ovog stiha: “Dovede ga Isusu.” zapisao je sledeće:  “Najveća služba jedne osobe prema drugoj, jeste da tu drugu osobu dovede Hristu.” A Andrija je uvek radio upravo to. Čitate li Novi zavet, kada god u njemu naiđete na Andriju, zateći ćete ga kako nekoga dovodi Isusu. Zapravo o Andriji ne znamo mnogo, osim da je dovodio ljude Isusu. Jedan od tih ljudi, onaj o kome čitamo, bio je njegov brat Šimun, tj. Petar, stena na kojoj je izgrađena crkva. Verovatno jedan od najuticajnijih ljudi sveukupne istorije čovečanstva. Zasigurno jedan od dvoje-troje nauticajnijih u istoriji crkve. Ne možemo svi činiti ono što je Petar radio, ali sigurno svi možemo raditi ono što je Andrija radio.

Razmišljam o čoveku koji se zove Albert Mekmakin. Albert je postao hrišćanin u svojoj 24-toj godini. Kada je doživeo Hrista, bio je toliko uzbuđen onim što mu se dogodilo da je želeo da svi njegovi prijatelju čuju o Hristu. Kako je u obližnjem mestu upravo tekla neka serija predavanja o hrišćanskoj veri, iznajmio je rasklimatani kamion i ponudio svim svojim prijateljima da ih poveze – da pođu sa njim. Samo jednog nije uspeo nagovoriti da pođe. Bio je to neki 17-to godišnji farmer, zapravo farmerov sin, lep momak, šarmantan, uvek okružen gomilom devojaka. Albert jednostavno nije uspeo da ga zainteresuje za dolazak, pa je promenio taktiku, ponudio mu je da on vozi kamion. 

Mladić je pristao je misleći: “Voziti kamion – interesantno!” Dovezao je kamion na određeno mesto, i ušao na evangelizacioni sastanak. Bio je naprosto potresen onim što je čuo. Vratio se sledeće većeri, i sledeće večeri, i svake naredne večeri dok je trajalo predavanje. Završne večeri je predao svoj život Hristu. Bilo je to 1934. godine. 

Od tada, preko 200 miliona ljudi je od ovog čoveka slušalo o Hristu. Bio je prijatelj i osoba od poverenja devetorici predsednika Sjedinjenih Država. U aprilu 1996. polovina svetske populacije imala je priliku da ga sluša. Njegovo ime je Bili Grejem. Većina ljudi je čula za Bilija Grejema, a ko je čuo za Alberta Mekmakina? Alber je bio taj ko ga je doveo Hristu. Naravno, ne možemo svi biti Bili Grejem, ali svi možemo biti Albert Mekmakin!

Ono što svi, i uvek, možemo učiniti, jeste da kažemo sopstveno svedočanstvo. Verujem da je upravo svedočanstvo najmoćniji element svedočenja o Hristu. Ukoliko vam ljudi kažu: “Dobro šta je to toliko interesantno?” – jednostavno im recite malo od svoje priče. Kako je bilo pre, šta se dogodilo, i kako je sada. Pogledate li na priču apostola Pavle iz knjige Dela apostolskih, videćete da je on sve vreme upravo tako radio. Govorio je: “Evo kakav sam bio pre, ovo mi se dogodilo, promenu koju vidite učinio je Hristos”. Na ovakvo šta nema prigovora. Ljudi ne mogu da kažu: “Ne, to vam se nije dogodilo.” Zbog toga lično svedočanstvo i jeste toliko snažno.

Četvrto “P”- Pokretačka snaga. Pogledaćemo 1. poslanicu Korinćanima 2.glava, stihovi 1-5.  Apostol Pavle piše: “I kad sam došao k vama, braćo, nisam došao da vam visokim govorom ili mudrošću objavim svedočanstvo Božije. Jer sam odlučio da među vama znam samo Isusa Hrista – i to raspetoga.” Upravo o ovome se radi u ALFA kursu, govorimo o Hristu raspetome. “I pred vama sam se pojavio u slabosti, i u strahu, i u velikom trepetu, te moj govor i moja propoved ne beše u nagovorljivim rečima ljudske mudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile, da se vaša vera ne osniva na ljudskoj mudrosti, nego na Božijoj sili.” Evo poente – Božja sila na delu, u vašim životima. Zbog toga Duh Sveti i jeste toliko važan.

Mislim da je to bilo baš juče. Jedan od vođa malih grupa je primio pismo od nekoga ko je bio na poslednjem ALFA vikendu. Zatražio je dozvolu od te osobe da mi pokaže pismo, kao i dopuštenje da vam ga pročitam. Žena koja ga je napisala,  vrlo rado je to učinila. Evo šta piše: “Vođi male grupe. Svojim sjajnim primerom, biti svetlo svetu, i onaj koji pomaže grupi, pokazali ste mi da hrišćanin može biti ljubazano, ne osuđivačko, zabavno i inteligentno ljudsko biće. 

Baš to, u kombinaciji sa događajima od prošlog vikenda, stavilo je na pravo mesto sve u mom životu. Po prvi put mogu reći da sam istinski iskusila Božju ljubav i sada više nego išta drugo, želim da budem u zajedništvu sa njim. Ono što me je toliko silno pogađalo tokom vikenda, bilo je Božje, gotovo fizičko prisustvo. Kao neko ko je za sebe govorio da je racionalna osoba, bilo mi je potrebno da osetim, i osetila sam. Bilo je to jednostavno najdivnije iskustvo u mom životu. Čak i sada je u meni tako živo to saznanje da me Bog voli. 

Evo, ponovo sam dotaknuta. Suze, upravo sada suze izviru iz mojih očiju – ipak, bez brige, neću početi da ridam u kancelariji. To je tako natprirodno. Da, ja plačem, ali to su suze radosti, ljubavi i mira. Iskreno rečeno, nisam mislila da mi se takvo šta ikada može dogoditi – da Duh Sveti postane tako opipljivo stvaran u mom životu. Zapravo, o Duhu Svetom nikada nisam ni razmišljala. Interesantno je koliko mi, ono što sam doskora mrzela i ismejavala,  uključujući i pesme, sada pruža okrepu. Zapravo, pesma ne prestaje da odzvanja u meni. U ponedeljak popodne sam sebe uhvatila kako na poslu pevušim jednu pesmu. Svakako, čim sam primetila šta radim, prestala sam, ali sjajno je imati muziku kao životnu podlogu. Mogla bih o svom iskustvu pričati i pričati, pisati i pisati, ali posao zove. Zato, vidimo se na sledećem predavanju.”

Peto “P”- Prošnja, odnosno molitva. Molitva da Bog otvori oči onima koji ga još ne vide. Verujem da svaki čovek i žena, kada postanu hrišćani, otkrivaju da ne neko molio za njih. Zatim, molitva za sebe, da nam Bog da hrabrosti. Potrebna nam je hrabrost i istrajnost za svedočenje, jer neće svako kome govorimo o Hristu reći: “Oh kakave divne vesti.”

Pogledajmo Evanđelje po Marku, poglavlje 4, stih 15: “Ovi su kraj puta posejani, gde se seje reč, i kada je čuju, odmah dolazi satana i uzima reč posejanu u njima.”

Neki ljudi kažu: “Ma nas to ne interesuje”, stihovi 16-19: “I ovi su slično posejani na kamenitom tlu, koji kada čuju reč, odmah je s radošću primaju, i nemaju korena u sebi, nego su nestalni, pa kad dođe do nevolje ili gonjenja zbog reči, odmah se sablazne. A drugi su, što su posejani u trnju; to su oni koji reč čuše, i svetske brige, te prevara bogatstva i žudnje za drugim stvarima uvlače se i guše reč, te neplodna biva.”

Ali postoji i četvrta kategorija: “A oni što su posejani na dobroj zemlji, slušaju i primaju reč, pa donose rod tridesetostruko i šezdesetostruko i stostruko.”

Pre četiri godine, na jednom ALFA kursu, bila je mala grupa sa velikim procentom onih koji su otpali. Zapravo bio je to najveći procenat otpalih koji smo ikada imali na ALFI. Svi su otpali – osim jednog čoveka – Davida. David je bio neka vrsta kurira na liniji Petvort- London. U vozu preko puta njega je sedeo čovek po imenu Nik. Nik i njegova supruga Deb su bili na ALFA kursu pre četiri godine i tri meseca. Postali su hrišćani.

Znači, David i Nik su sedeli jedno naspram drugog u vozu. Veoma često su putovali na liniji Petvort- London, ali nikada nisu razgovarali jedan sa drugim. Zaboga, oni su Englezi, a niko ih nije predstavio jedno drugom. Na kraju su se ipak sreli na nekom prijemu i upoznali su se. Počeli su da čavrljaju. 

Počeli su... ali da skratim vrlo dugačku priču, David je počeo da radi za Nika. Pošto su sada radili zajedno, dogovorili su se da odu na zajednički ručak. Na ručku David je upitao Nika: “Kako izlaziš na kraj sa pritiscima na poslu?” Nik mu je odgovorio: “Vidiš, zajedništvo koje imam sa Bogom, učinilo je veliki pomak na bolje. Upravo sam bio na ALFA kursu i otkrio sam da mi je mnogo pomogao.” David mu je rekao: “Pretpostavljam da te to nije učinilo “trulim panjem”. Možda bih mogao i ja da pođem sa tobom i vidim o čemu se radi” . 

Na sledećem kursu pojavio se i David. Na trećem predavanju pojavio se bled kao kreda. Upitao sam ga: “Davide, šta ti se dogodilo?” On reče: “Upravo sam dobio rezultate laboratorijske analize krvi. Jedan od pokazatelja rada jetre koji treba da bude ispod 50, kod mene je preko 500. Doktor mi je rekao da, ukoliko ne prestanem sa pićem, za šest meseci sam pokojnik.” Potom je dodao: “Ali ja ne mogu da prestanem sa pićem. Ja sam alkoholičar. Alkoholičar sam već 20 godina. Zato što  sam se dobro krio, osim moje supruge i dece, niko ne zna za moju tajnu. Unutar sebe imam neki bol, pa kad god ga osetim, ja moram da pijem.” Te večeri je molio Boga da mu pomogne da prestane sa pićem. 

Zajedno smo molili. Na sledećem predavanju sam mu prišao, i upitao ga: “Kako ide Davide.” Rekao je: “Nisam okusio ni kap alkohola.” Upitao sam ga: “Šta tvoja supruga kaže na to?” “Moja žena je pobesnela”, rekao je. “Kako zbog toga može da bude besna?”, pitao sam. “Pa rekla mi je: ‘Ja te molim 20 godina da ostaviš piće. Konačno si to i uradio, ali ne za moju, već za Božju ljubav.”

Kada smo stigli do male proslave, koju na kursu imamo s vremena na vreme, video sam njegovu suprugu Anu kako ulazi u prostoriju. Uz nju su bila deca uzrasta 15 i 11 godina. Nisam joj ništa rekao, ali na kraju proslave, prišao sam joj i rekao : “Ana, divno je što je David u jednoj od malih grupa.” I jeste bilo divno, ta on je jedini iz grupe koji je ostao.

Rekla mi je: “Ne mogu vam reći kakva promena se dogodila u našem životu.” upitao sam: “Kako to misliš?” “Pa, sada imam muža”, rekla je, “a ova deca imaju oca.” Okrenula se prema 11-to godišnjem dečaku i rekla mu: “Kaži čiki.” Gledajući u pod, dete reče: “Tata ne pije.” Na sledeći ALFA kurs, došla je Davidova žena. Njegova 15-to godišnja kći je preklinjala da i nju povede. Došla je i Davidova sestra, vodeći prijateljicu sa sobom. Došao je i još jedan par zato što su čuli šta se dogodilo sa Davidim.

Ana je postala hrišćanka, pa su oboje bili pomoćnici. Na sledećem kursu vodili su jednu malu grupu. Sećam se da sam došao do njih, za vreme jedne od onih povremenih proslava, dok su vodili malu grupu. Stajali su tu dole bliže vratima. Proslava je bila završena, bilo je već 11 sati noću. 

Svi stolovi i stolice su bili sklonjeni, a oni su stajali tamo ozarenih lica i držeći se za ruke. Prišao sam im i rekao: “Ana, Davide, izgledate tako srećni.” Rekoše mi: “Mi i jesmo srećni. Zapravo, mi smo zaljubljeni. Već smo pomišljali i o razvodu, a sada smo se ponovo zaljubili. Pogledaj našu kći, ima 16 godina, a vodi jednu grupu. Ili našeg sina. 12-to godišnjak kojem ništa nije teško da uradi, kako bi nam pomogao. 

Govorio je o Hristu svim svojim drugovima u školi i nije mu jasno zašto ne postaju hrišćani. ‘Ta zar ne vide šta je Hristos učinio mom ocu?’, stalno se pita.” Pitao sam ih kasnije i kako je bilo u maloj grupi: “Bilo je sjajno”, rekli su. “Imamo dvanaest ljudi koji ranije nisu išli u crkvu. Svi su postali hrišćani i svi su ispunjeni Duhom Svetim. A što je najinteresantnije, iz naše grupe niko nije otpao.” “A oni što su posejani na dobroj zemlji, slušaju i primaju reč, pa donose rod tridesetostruko i šezdesetostruko i stostruko.”

Molićemo se. Oče, zahvaljujem ti za radost i privilegiju da dobru vest možemo prenositi drugim ljudima, i posmatrati kako tvoj Duh menja njihove živote. Gospode, molim te da u svojim životima svi možemo imati tu radost i privilegiju. U Isusovo ime. Amin!
Autor predavanja: Niki Gembel

Sledeće predavanje pod imenom "Da li Bog isceljuje i danas?", možete pročitati OVDE.

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...