Kako da se oduprem zlu? - Osma lekcija Alfa kursa

Kako da se oduprem zlu? je osmo predavanje Alfa kursa, najrasprostarnjenijeg kursa o osnovama hrišćanske vere. Do sada je Alfa kurs završilo preko 30 miliona ljudi širom sveta. Prethodno predavanje - Kako nas Bog vodi? možete pročitati OVDE.

Poruka hrišćanstva je tako dobra vest. Sve o čemu smo do sada govorili ticalo se dobre vesti. Ovoga puta ćemo se pozabaviti narednim aspektom te dobre vesti. 

Činjenicom da će, na kraju, dobro trijumfovati nad zlom. Do sada smo bili potpuno usredsređeni na Božju ljubav i dobrotu. Voleo bih da ni ne govorim o nečemu drugom, ali to na određeni način ne bi bilo pošteno, jer posmatrajući svet koji nas okružuje, vidimo i ono drugo – vidimo dokaze postojanja zla. Ima jedna, po meni interesantna podudarnost u engleskom jeziku. 

Naime, ukoliko na reč Bog – God, dodate jedno slovo, dobijete good – što znači dobro; međutim, kada dodate jedno slovo na reč zlo – evil, dobijete devil, tj đavo. A Novi zavet tvrdi da, baš kao što se iza dobra nalazi sam Bog, tako se iza zla u svetu nalazi đavo. 

Ne znam kako vi reagujete kada čujete ovako nešto, ali sećam se kako sam ja reagovao. Kada sam postao vernik, o zlu sam mislio kao o velikoj smetnji. A onda mi je neko rekao da postoji đavo. Pomislio sam: “Ma hajde molim te. Jedno je verovati u Boga, ali zar da verujem i u postojanje đavola? Ali, s druge strane... Mislim da se moje mišljenje delimično zasnivalo na pogrešnoj predstavi. 

Baš kao što mnogi ljudi imaju pogrešnu sliku o Bogu – vide ga kao starca sede kose i brade, kako na oblacima sedi u nebu – ja sam imao pogrešnu sliku o đavolu. Zamišljao sam ga kako sa rogovima na glavi i trozupcem u rukama, na kozjim nogama šeta Danteovim paklom. Tako sam ja video đavola. Ovakva ideja o đavolu je nerealna i apsurdna, baš kao što je nerealna i apsurdna i ideja o Bogu kao starcu koji sedi na oblacima.

Novi zavet govori o duhovnim silama zla? Otkriva nam da se u ovom našem svetu, između sila dobra i sila zla, odvija duhovna borba – pravi duhovni rat. Zahvalan sam što nisam doživeo kakav rat. Najbliže što sam se primakao ratu bilo je u školskom odredu. Kao đak, pridružio sam se tom školskom odredu, ali bio sam najtrapaviji vojnik kojeg možete zamisliti. Poslednje čega se sećam u vezi sa tim odredom, bila je vežba na kraju godine. 

Otišli smo u Škotsku i uključili se u odlučujući poslednji deo zamišljenog boja. Svi smo u mraku ležali na obronku nekog brda i čekali da u pet sati pređemo to brdo i napadnemo one “zelene uniforme” sa druge strane – ali ne pre pet sati. U našem vodu je bio neki momak, mislim da se zvao Hari. Harija su izbacili iz škole i dopustili mu da bude samo još na toj vežbi. On je sada veoma bogat čovek – kao i mnogi koje su isterali iz škole. 

Poslednje čega se sećam u vezi s njim – bilo je to nešto kao zadnje što će učiniti u svom učeničkom dobu – pre nego što je došlo pet sati izjutra, Hari je ustao, podigao pušku iznad glave i počeo trčati niz obronak vičuči: “Odbacite sve zapovesti! Vi budite glavni!” Bilo je veliko olakšanje napustiti bitku. 

Ono što apostol Pavle piše u poslanici Efescima, u 6-tom poglavlju, stihovi 11 i 12, jeste da se oko nas neprekidno odigrava duhovni rat: “Obucite se u sve oružje Božije, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu. Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima.” Pavle kaže da su te sile lukave, da planiraju, da su moćne. 

Nazvane su vlastima, poglavarima i silama. One su duhovne sile zla. Drugačije rečeno, baš kao što nije prijatan rat u prirodnom svetu, nije prijatan ni onaj u duhovnom svetu. 

Ratovi nisu prijatni. Za feldmaršala Montgomerija, zvali su ga Monti, pričalo se da je jednom dok se vozio u džipu, stigao na vrh nekog brda. Prolazeći pored jednog mladog školarca, koji je nosio veoma tešku đačku torbu, sažalio se na njega i ponudio mu da ga poveze. Dečak je ušao u auto. Ispostavilo se da je momčić pre vremena sazreo i da je vrlo pričljiv, pa je obasuo Montija pitanjima. “Šta si ti?”, glasilo je prvo pitanje. “Ja sam feldmaršal” (od reči field, što znači polje), odgovorio je Monti. “Oh, to je interesantno”, reče dečak. “I moj otac radi na polju, on je zemljoradnik. A šta ti radiš?” “Ja ubijam ljude”, reče Monti. U razgovoru nasta pauza posle koje dečak reče: “Mogu li da izađem iz auta gospodine?”

Rat nije lep. Prvo pitanje koje želim da postavim glasi: Zbog čega bi trebalo da verujemo u postojanje tih sila? Ima li razloga da verujemo kako su one stvarne? Pa, evo tri razloga:

Razlog broj 1: Ima smisla. Posmatrajući teološki, možemo reći da je to naš razlog. Svaki teološki, pa i sekularni pogled na svet koji zanemaruje postojanje duhovnih sila zla, za mnogo toga nema objašnjenje. Šta reći za moderne kamikaze? Kako iko to može da radi? Šta reći za okrutnost terorista? Za seksualno ili fizičko zlostavljanje dece? Za užasne masakre koji se događaju širom sveta? 

Pogledajte samo Ruandu i ono što se događa u njoj. Jedna osoba koja je bila u Ruandi, opisujući masakr koji se tamo događao, upotrebila je reči “opipljivo zlo”. Jedna žena, koja sada pomaže oko ovog kursa, a koja je iz Ruande – žene u njenoj porodici su u tamošnjem masakru izgubile 19-toro dece – sećam se da je govoreći ovde upotrebila reči: “Nosila sam se sa đavolom.”

Kada je Tomas Hamilton ušao u osnovnu školu u Dablinu, ušao u učionicu i poubijao svu onu decu, direktor škole je rekao: “Đavo je posetio našu školu.” Ovo je realnost u kojoj živimo. Na koji način je možemo objasniti?

Viljem Piter Bleti, čovek koji je bio scenarista i producent filma “Isterivač đavola”, kaže: “Govorimo li o Bogu, ja sam nevernik. Govorimo li o đavolu – e, to je već nešto drugo. Đavo se stalno reklamira. On zna mnogo o propagandi.“

Dakle, ovo je prvi razlog za verovanje. Drugi, iskustvo hrišćana. Pogledamo li na istoriju crkve – pretpostavljam da bi ispravan teološki naziv bio “crkvena tradicija” – pogledamo li na vreme ranocrkvenih otaca, na velike teologe, ili na zvanične stavove katoličke crkve – na odredbe II Vatikanskog koncila, nailazimo na verovanje u postojanje demonskih sila i osobe đavola.

Zatim, tu je i naše lično iskustvo. Ne znam kako se hrišćanstvo vama čini. Možda ste na samoj granici toga da preduzmete korak i postanete hrišćanin; možda ste upravo započeli svoj hrišćanski život. Za mene, sećam se da je hrišćanstvo bilo nešto kao plivanje nizvodno, a onda se odjednom sve okrenulo i počelo je plivanje uzvodno. Zaista je neobično kako se odjednom nađete u svim tim borbama i iskušenjima i osećate se kao... kao... osećate kao da se ljudi oko vas kreću u jednom smeru, a vi u potpuno suprotnom. 

Čuo sam za čoveka, Amerikanca, koji se zvao Herman. Vozio je autoputem svoj automobil, kada mu odjednom zazvoni telefon. Podigao je slušalicu i čuo glas svoje žene koja ga je uzbuđeno upozoravala na  opasnost: “Hermane, upravo sam na vestima čula da jedna kola voze suprotnim smerom na autoputu 280. Molim te budi oprezan.” Herman joj je odgovorio: “Ma nije samo jedan, ima ih na stotine.”

Mislim da se ponekad i mi osećamo kao Herman. Pitamo se: “Zašto li svi ti ljudi idu u suprotnom smeru? Nisam li možda ja u pogrešnoj traci? To je hrišćansko iskustvo.

Treće, Biblija: neuporedivo najvažnije – Biblija. Već smo pročitali Pavlove reči o silama zla. Isus je verovao u postojanje đavola i demonskih sila. Sam đavo ga je iskušavao. Neki ljudi kažu: “Naravno da je Isus verovao u demone. U ono vreme su svi verovali u demone.” Međutim, to ne odgovara istini. 

Sadukeji, na primer, nisu verovali ni u postojanje osobe đavola, niti u bilo kakve duhovne sile. Zato nas je Isus i učio da u molitvi govorimo: Oslobodi nas od zla. Doslovan prevod bi glasio: Oslobodi nas od Zloga. 

U vezi sa ovim postoje, kako to reče Klajv Luis u “Pismima starijeg đavola mlađem”, dve jednako opasne greške. Prva je neverovanje u postojanje zlih sila – ne prepoznajemo li ih, bićemo slepi za ono što se događa. Druga je verovati u njihovo postojanje, ali imati nezdrav interes za njih. Luis to naziva prekomernim nezdravim interesom, naglašavajući da se demonske sile jednako raduju obema greškama. 

Biblija jasno naglašava da ne smemo imati prekomerno interesovanje za te sile. U 5. Mojsijevoj knjizi piše: “Neka se ne nađe u tebe... ni vračar (onaj koji bi se pozivao na zle duhove), ni koji gata po zvezdama (ovo se odnosi na proricanje budućnosti), ni bajač (u ovo su uključeni knjige, filmovi i drugi okultni materijali), ni koji zaziva duhove, ni koji pita mrtve (medijumi koji vrši takozvano “kanalisanje”). Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini.” Dakle, rečeno nam je da izbegavamo spiritualizam, čitanje sa dlana, uidža table, kanalisanje, astrologiju, horoskope, veštičarenje, okultne sile, raznorazne iscelitelje i slične stvari. Zapoveđeno nam je da se držimo podalje od svih tih praksi, jer su opasne.

Možda će neki od vas reći: “Ali ja sam već bio uključen u te radnje.” Ako je tako, evo za vas dobre vesti. Hrišćanstvo je dobra vest. Možete primiti oproštenje. Odgovor je uvek u Novom zavetu, a ključna reč je pokajanje. Promena uma i okretanje od zlih puteva. Šta su uradili ljudi prvog veka kada su se okrenuli od okultizma ka Hristu? U knjizi Dela apostolskih, vidimo da su sakupili svu svoju okultnu literaturu i spalili je. Dakle, značajno je biti svestan postojanja sila zla, ali i ne biti preterano, nezdravo zainteresovan za njih.

Drugo pitanje glasi: “Kakvim taktikama se đavo služi? Kako on deluje? Isus je rekao da lopov – lopov je jedno od imena koje mu je Isus dao: Lopov dolazi da ukrade, da ubije i da uništi. Njegov konačni cilj je da uništi naše živote. Ali, dodaje Hristos, ja sam došao da imate život i to život u punini. Isus želi da iskusimo život u svoj njegovoj punini i zato želi da nas zaštiti od toga da idemo pogrešnim putem.

U prvim poglavljima Biblije nalazimo pravi ekspoze o tome kako đavo radi. Prva Mojsijeva knjiga, treće poglavlje. Zmija predstavlja demonske sile. Obratite pažnju kako Biblija prikazuje đavolja dela. Prvo, on počinje tako što poseje sumnju. U trećem poglavlju, stih 1, zmija, tj. đavo govori ženi: “Zar vam je Bog rekao da ne smete jesti ni sa jednog drveta u vrtu?” Sumnja je uvek ono sa čime počinje: “Zar vam je Bog rekao?” 

Ono što đavo ne želi da imamo jeste vera – poverenje u Boga, zbog toga uvek i pokušava da nas navede na sumnju u Boga. Prišavši Isusu iskušavao ga je rečima: “AKO si Sin Božji...” Pokušavao je da potkopa Hristovo uverenje po pitanju: ko On jeste. 

Ukoliko ste hrišćanin, sigurno će vam prići sa rečima: AKO si hrišćanin, zašto ti se  dogodilo ovo ili zašto ti se dogodilo ono. To čini stoga što će mu biti mnogo lakše da nas navodi u iskušenja ako posumnjamo u svoj identitet u Hristu.

Sumnja je prethodnica predstojećeg glavnog napada. U 1. Mojsijevoj knjizi 2:16 i 17 vidimo mehanizam glavnog napada đavola: “Gospod, Bog, dade zapovest: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali sa drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u dan u koji okusiš s njega umrećeš.” 

U ovom tekstu otkrivamo tri stvari. Prvo, veoma široko područje dopuštenog: “Gospod, Bog, dade zapovest: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu...” Drugo, nailazimo i na zabranu – jednu jedinu zabranu: “...ali sa drveta poznanja dobra i zla ne jedi...” 

Drugačije rečeno, Bog stavlja do znanja kako postoji nešto što ne treba da postane deo našeg iskustva. Bog nije želeo da čovek ikada iskusi zlo. On želi da uvek i samo, imamo iskustvo dobra. Treće, postoji i kazna. Bog kaže: Budeš li jeo sa tog stabla, zasigurno ćeš umreti. Upravo ovo je mehanizam koji đavo koristi prilikom iskušavanja. Došao je do žene i rekao: “Zar vam je Bog rekao da ne smete jesti ni sa jednog drveta u vrtu?” Verujem da uviđate šta se događa. 

On radi dve stvari:

Prvo, namerno ne spominje dozvolu: “Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu...” Potpuno ignoriše ovu činjenicu.

Drugo, koncentriše se na zabranu – na samo jedno drvo sa koga nije trebalo da jedu i silno je preuveličava govoreći: “Zar vam je Bog rekao da ne smete jesti ni sa jednog drveta u vrtu?” Bog to nije rekao. Njegova taktika se ni malo nije promenila. 

U Novom zavetu, u 1. poslanici Timoteju piše da nam je Bog dao sve, bogato i na uživanje. Bog vas voli. On želi da uživate u životu i zato vam je dao sve, bogato i na uživanje. On nam je odista dao sve. Nije li neverovatno šta nam je sve pružio? Pogledate li samo na prirodu, videćete koliko je lepa. Pogledajte planine, pogledajte okeane. Zar nije fantastično gledati na televiziji programe tipa “nacionalna geografija”, svu tu raznovrsnost životinjskog sveta i vasione koju je Bog stvorio, a sve zbog nas i za nas. Odnosi, prijateljstvo. Kako je prijateljstvo samo dragoceno. Koliko su samo dragoceni brak, deca i porodični život. Koliko su samo dragoceni muzika, umetnost, sport, dokolica, hrana, san. Sve su to blagoslovi Božji. On nam je dao sve, bogato i na uživanje. 

Najvažnije od svega, darovao nam je mogućnost zajedništva sa njim. Bog čezne da prebivamo u njegovoj ljubavi. To je najsjajnije iskustvo koje možemo imati: biti u zajednici ljubavi sa svojim Stvoriteljem. Sve nam je to Bog darovao bogato i na uživanje.

Ništa od svega ovoga đavo ne spominje. Sve za šta je on bio zainteresovan u edenskom vrtu, ali i danas, jeste ona jedna zabrana. On priđe čoveku i kaže: “Postaneš li hrišćanin, vodićeš mizeran život. Toliko toga nećeš smeti da radiš: nećeš smeti da se opijaš, da se drogiraš, da vodiš promiskuitetan život. Zaista ćeš živeti jadno.” On se neprekidno usmerava na onu kratku listu stvari koje ne treba da praktikujemo. Jedini razlog zbog kojeg nam Bog daje ovu NE-listu, nalazi se u tome što stvari sa nje ne samo da ne obogaćuju život, nego ga upropašćuju.

A žena reče zmiji: “Mi jedemo plod sa svih drveta u vrtu, samo za plod s drveta usred vrta rekao je Bog: ne jedite ga i ne dirajte u nj da ne umrete.” Pored toga što ignoriše dopuštenje i koncentriše se na zabranu, đavo poriče postojanje kazne. On kaže: Ma, nećeš ti umreti. Drugim rečima: Ništa ti neće biti. Samo napred. Zagrizi. Vidiš li kako je plod lep i da samo na tebe čeka? Zar ne misliš da ćeš nešto propustiti ako ne zagizeš u njega?

Tragedija! I Adam i Eva jesu nešto propustili. Propustili su zato što nisu odoleli iskušenju. Bog nije želeo da propuste – zato im je i rekao: NE DIRAJTE. Dirali su zabranjeno, i nastupile su posledice izneverenog poverenja. Nisu verovali Bogu i sledila je trauma.

Kao prvo, pojavili su se sramota i neprijatnost. Stih 7: “Njima se tad otvoriše oči, i oni poznaše da su goli, te spletoše lišće smokava i načiniše sebi pojase.” Ovaj stih govori da im je bilo neprijatno i da su se stideli jedno drugog. Isto se događa i danas.

Mark Tven je jednom rekao: “Ljudska bića su jedine životinje koje pocrvene, i jedine su koje treba da pocrvene.” Ne znam kako se vi osećate, ali ja osećam krivicu i stid. Rekao bih i da svako ljudsko biće oseća krivicu i stid. 

Hajde da načinimo mali eksperiment. Pretpostavimo da se na ekranu prilikom sledećeg predavanja pojave najgore stvari koje ste ikada učinili, najgore reči koje ste ikada izgovorili, i najgore misli koje ste ikada pomislili. I ne samo to, nego i da dovedemo sve one ljude koji su bili uključeni u tim vašim delima, ljudi koji su bili subjekt vaših reči, oni o kojima ste govorili, oni o kojima ste mislili to što ste mislili, tako da svi oni to mogu videti na ekranu. Ne znam kako je sa vama, ali ako bi se tako nešto dogodilo sa mnom, ja sigurno ne bih došao na sledeće predavanje. Zašto, zato što postoje stvari u mom životu kojih se stidim.

Čak i u životima ljudi vrednih poštovanja ima stvari kojih se oni stide. Ser Artur Konan Dojl, autor Šerloka Holmsa, jednom je izveo vrlo praktičnu šalu – on je bio veoma praktičan šaljivdžija. Našalio se na račun dvanaestorice najpoštovanijih ljudi. Svakome od njih je poslao telegram sledeće sadržine: “Beži odmah, sve je otkriveno.” U roku od 24 časa svih dvanaest ljudi je napustilo zemlju. Zašto? Zato što je u njihovim životima bilo stvari kojih su se stideli. Prva posledica neposlušnosti je, znači, bila neprijatnost i stid.

Druga posledica, prekid prijateljstva sa Bogom. U osmom stihu piše: “Tad čuše glas Gospoda, Boga, koji pred veče iđaše po vrtu, i čovek i žena njegova sakriše se od lica Gospoda, Boga, u drveće u vrtu.” Kasnije još piše i da su se plašili. Takav stav prema Bogu je bila prirodna posledica njihovog postupka. Umesto odnosa ljubavi i prijateljstva sa Bogom, pojavio se strah zbog kojeg nisu želeli čak ni da ga vide. 

Sećam se priče jednog bračnog para iz ove crkve koji su ugostili kao od brda odvaljenog australijskog igrača ragbija. Upitali su ga: “Hoćeš li u nedelju sa nama u crkvu?” Odgovorio je: “Da, naravno.” Dovezao se sa njima do ulaza i počeo drhtati: “Isuviše se plašim da bih ušao u crkvu”, rekao je. Kada se osećamo krivima, u svakom slučaju ovo se odnosi na mene, kada se ja osećam krivim za nešto, ne želim da idem u crkvu. Ne želim da budem sa drugim hrišćanima. Ne želim da imam ikakav kontakt sa Bogom.

Sakriše se u drveće u vrtu i Bog reče, stih 9: “...Bog zazva čoveka i reče mu: Gde si ti?” Bio je to kao vapaj roditelja u agoniji koji traži svoje dete: Gde si? Želim da te nađem. Iskreno rečeno, ceo ostatak Biblije zapravo predstavlja Božje traženje čoveka. Njegovo nastojanje da nas vrati sebi kako bismo sa njim ponovo šetali edenskim vrtom za večernjeg povetarca, što predstavlja slikoviti izraz za odnos koji On želi da ima sa nama. Znači, prijateljstvo je prekinuto, ali odmah je nešto krenulo po zlu i sa međuljudskim odnosima o čemu čitamo u narednim stihovima. 

Kada je Bog upitao: “Gde si ti?”, Adam odgovori: “Čuo sam glas tvoj u vrtu i uplaših se, jer sam go pa se sakrih.“ Gospod, Bog, reče: „Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo sa s onog drveta sa kog sam ti zabranio da jedeš?” Šta čovek odgovara Bogu? Taj veliki, čvrsti, jaki, hrabri čovek. Šta kaže Bogu? “Žena koju si pored mene postavio dade mi s drveta te jedoh.” On okrivljuje svoju ženu. Od tog trenutka na dalje istorija ljudskog roda izgleda baš tako.

“Gospod, Bog, reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: Zmija me zavede te pojedoh.” Čovek je okrivio ženu, žena je okrivila zmiju, ali zmija nije imala noge tako da ta istina nije mogla da stoji. Ipak, to je i naša priča. Prvo, okrivljujemo jedni druge, a potom đavola. Ponekad čujete ljude da se žale kako im je đavo kriv: “Đavo me je naveo da to uradim”, kažu. Slažem se da kušnje dolaze od đavola, ali to nije opravdanje što smo kušnji podlegli. Mi smo odgovorni, a ne đavo, za svoje postupke.

Okruženi smo tolikim propalim prijateljstvima i razvedenim brakovima. Toliko mnogo brakova je razoreno. Malo-malo pa čujemo za neki građanski rat, ili rat između država.

U stihu 14, zapažamo osudu koja stiže: “Reče Gospod, Bog, zmiji: Kad si to učinila...” Osuda stiže i ne kasni. Ona je put koji vodi do uništenja. Sotona je prevarant i onaj koji uništava. On je takođe i optuživač. Jevrejska reč sotona doslovno znači onaj koji optužuje. On optužuje Boga kod čoveka govoreći: “Bog vas ne voli. On vam ne želi najbolje. Ukoliko mu budete verovali, On će vam ukrasti život”, ali optužuje i hrišćane pred Bogom. On je taj koji nas optužuje.

Međutim, postoji razlika između lažne krivice i prave krivice. Lažna krivica je osuda, ili za ono za šta ne bi trebalo da se osećamo krivim, ili za ono za šta smo već primili oproštenje. Apostol Pavle naglašava: “Nema osude za one u Hristu Isusu.” Ukoliko ste primili oproštenje, tada nema mesta za osudu. 

Ali postoji i prava krivica, onda kada nas Duh Sveti uverava da u našim životima postoji nešto što nije dobro. Srećom, veoma je lako otkriti razliku. Kada nas Duh Sveti uverava, tačno znamo o čemu se radi. Kada nas đavo optužuje, sve što osećamo je krivica. Znači, ukoliko se u vezi sa nečim osećamo loše i ne znamo kako to da promenimo, to ne dolazi od Boga. Ukoliko znamo šta ne valja, to će nam dati priliku da se izvinimo i primimo oproštenje. I

skušenje nije greh. Svi doživljavaju iskušenja. Isus je bio iskušavan. Ono što đavo želi da postigne jeste da u naš um stavi ideju kako mi ne smemo imati iskušenja, a onda nas zaskoči s leđa: “O ho, ho. Kakve se to misli motaju po tvojoj glavi? Pa ti si, brajko, zgrešio. A kada si već zgrešio, nastavio sa grehom ili ne, isto ti je.” Sotona želi da nas drži zatvorene u krugu osude i samoosude kako bi nas naveo da prestanemo sa molitvom – da izađemo iz zajedništva sa Bogom – da se sakrijemo od Boga.

On želi da nas navede na greh, da nas učini robovima greha i potom da nas uništi. Najočigledniji primer ovoga imate sa heroinskim ovisnicima. Ni jedan od narkomana nije mislio da će ga prvo fiksanje voditi tamo gde ga je odvelo – u ropstvo – ali đavo nikada na početku ne pokazuje kako izgleda kraj. Naprotiv, nagovara nas: “Samo nastavi.”

Evo jednog običnog primera. Rekao sam već da sam na fakultetu bio cimer sa svojim dobrim prijateljem Nikijem. Njegova majka je spremala sjajne voćne torte. Jednom je došao u petak sa voćnom tortom, ostavio je u sobi i onda otišao na vikend. Mi, njegovi drugari, posmatrali smo tu ukusnu tortu i njen pravougaoni oblik. Ja sam primetio da je jedna strana bila nekako iskošena. Hteli smo da je poravnamo, pa smo odsekli tanku krišku – tek da dobijemo pravilan četvorougao. Nažalost, nismo uspeli u prvom pokušaju, pa smo morali poravnavanje da izvršimo još jednom. Ali tada smo primetili da dirane strane nisu iste dužine kao i one nedirane, pa smo rešili da ih skratimo. Odsekli smo i sa tih strana. Samo, sada se prilično izgubio željeni oblik, pa smo morali da odsečemo još jednu krišku, pa još jednu krišku... Do kraja vikenda torta je bila smanjena otprilike na ovu veličinu. Zaključili smo kako bi bilo bolje da je Niki ni ne vidi. Po principu, što ne vidi neće mu ni nedostajati, pojedosmo mi celu Nikijevu tortu. Kada smo počeli da je poravnavamo, nismo planirali da je pojedemo, ali tako je ispalo. Često se u životima ljudi dogodi upravo tako. Oni kažu: Oh, nemam nameru da postanem takav, ili onakav, prosto se malo poigravam.” Ali vrlo brzo to postaje obrazac njihovog ponašanja.

U kakvoj smo poziciji mi, hrišćani? Namere sotone su jasne. On želi da nas uništi. Ali kakvo je naše stanje. Pogledajmo poslanicu Kološanima 1:13. Evo šta je Bog učinio, ovo je trijumf dobra nad zlim. “On - Bog - nas je izbavio od vlasti tame i premestio u carstvo svog ljubljenog sina.” Premešteni smo u carstvo gde je oproštenje, sloboda, večni život i Božja ljubav. Izbavljeni smo iz jednog carstva i stavljeni smo u drugo. Prebačeni smo. Preseljeni smo sa mesta dominacije đavola, u Božje kraljevstvo. Ipak, tako često nam se čini da smo opet u starom carstvu. Jednostavno ne shvatamo da smo slobodni. Sada više ne moramo da činimo stvari koje smo ranije činili. Želimo li, možemo da prestanemo sa njima. Slobodni smo.

U školi sam imao direktora koji me je jako plašio. Zapravo, on je bio jedan divan čovek, ali... šta znam, valjda sam u to vreme bio previše mlad i plašio sam ga se. Sećam se, tako dobro se sećam zvuka njegovih koraka koji su odzvanjali hodnikom. On je bio veoma krupan čovek i bilo je zastrašujuće čuti njegovo približavanje i potom kucanje na vratima.

Pre sedam godina smo imali ovde neku konferenciju, posle koje sam otišao na godišnjicu proslave mature. Tada sam ga video prvi put posle dvadeset godina. Stigao sam prilično kasno, negde oko 23 časa. Ušao sam u prostoriju i ugledao ga. Odmah su me stara osećanja, svi stari strahovi koji su me nekad proganjali, pogodili ravno u stomak. Morao sam sebi da kažem: “Ja sam završio školu. Imam 38 godina. Nemam više razloga da ga se plašim.” Ponekad treba sebi da kažemo: “Ja sam napustio carstvo tame, ne moram više to da činim. Slobodan sam.”

Kako to da smo slobodni? Zato što... razlog je zapisan u poslanici Kološanima 2:15. Evo šta je Isus učinio: “On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na krstu.“ Na krstu je Hristos porazio neprijatelja – silu tame. To je bio jedan od događaja koji se zbio na krstu. Zbog toga i postoji tako golema sila u imenu Isus.

Dobro, ako je On razoružao, ako je pobedio demonske sile na krstu, zašto bismo uopšte trebali da brinemo o njima? Pa, zato što živimo, da tako kažem, u međuvremenu. Živimo u vremenu između prvog i drugog Hristovog dolaska. Tokom tog perioda sotona je razoružan i poražen, ali nije uništen. Tek će biti uništen. 

Odlučujuća prekretnica u II Svetskom ratu se zbila 6. juna 1944. godine – takozvanog “D” dana – ali dan pobede, onda kada je rat konačno završen, beše tek 8. maja 1945.  Znači, postojalo je neko međuvreme. Pobeda je bila neizbežna ali još uvek ne i potpuno ostvarena. To je upravo naše današnje stanje, živimo u vremenu između. 

“D” dan svetske istorije, odlučujuća prekretnica, dogodila se na krstu, ali neprijatelj još nije uništen. Jednog dana zlo će biti uništeno i uklonjeno. Konačni rezultat – ovo je zaista, zaista fantastično – konačan rezultat će biti NOVO, a to novo će biti još i bolje od onoga kako je bilo u edenskom vrtu. Baš tako Bog čini. On čini nešto iz ništa. On je velik u svojoj milosti, u svojoj ljubavi; On je uzeo zlo koje smo mi počinili i transformisao ga u dobro, tako da će na kraju u njegovom kraljevstvu, novo nebo i nova zemlja biti bolji od prvobitne kreacije.

Kako, u međuvremenu, da se branimo od zloga? Vratimo se nazad na poslanicu Efescima 6:13 i dalje. Nema u ovome nikakve tajne. Nekada ljudi kažu: “Tajna hrišćanskog života je X.” Ali nema tu nikakve tajne, sve je otkriveno. Pre svega: “uzmite sve oružje Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite – pošto sve svršite. Stojte, dakle, opasavši svoja bedra istinom...” Ugradite u svoj život što više istine. 

Upravo zbog ovoga vas preklinjem, ukoliko još niste počeli da čitate Bibliju, počnite. Čitajte Jovanovo Evanđelje. Ukoliko ne znate kako da počnete, možda bi vam knjižica “30 dana” mogla pomoći. Zatim, “...obucite oklop pravednosti...” Pravednost se odnosi na ispravan odnos sa Bogom. 

Živite u ispravnom odnosu sa Bogom, ali i sa drugim ljudima. Svi mi s vremena na vreme padamo. Svi ljudi padaju, ako ste kao ja, tada često padate. Ali, možemo brzo da se dignemo. Ne moramo ostati dole. Istog trenutka kada kažete: “Gospode, žao mi je, opet sam zabrljao. Oprosti mi.” Potom se oduprite đavolu i pobeći će od vas. Apostol Jakov kaže: Približite se Bogu i On će se približiti vama.  To je oklop pravednosti.

“...obujte noge pripravnošću na evanđelje mira.” Ovo znači biti spreman, ukoliko vas pitaju, da ljudima govorite o svojoj veri. Znam da ovo nije lako i da većini... Rečju, potpuno vas razumem. Molim vas, nemojte misliti da ikoga osuđujem. Potpuno vas razumem. Većina ljudi koji dolaze na ove kurseve, ne kažu svojim prijateljima gde idu. Evo šta smo otkrili intervjuišući grupe. Danima kada se održavaju kursevi, polaznici su govorili da vrše obračun, ili da igraju hokej... A onda dođe vreme kada kažu svojim prijateljima: “Znaš, ja ustvari ne idem na časove francuskog. Počeo sam da otkrivam da u hrišćanstvu ima nešto više nego što sam ranije mislio.” Obuća Evanđelja mira.

“Pri svemu tome uzmite štit vere...” Vera je suprotnost cinizmu i skepticizmu koji uništavaju. Nije kul  biti cinik, nije kul biti skeptik. Te stvari su suprotnost veri, a vera je ono što nas štiti. Ona štiti naše zajedništvo sa Bogom. “Primite i kacigu spasenja...” Spasenje: mislim da je najbolje tumačenje reči spasenje “sloboda”. Upravo to nam je Isus doneo: slobodu od prošlosti – oproštenje. Slobodu u sadašnjosti, tj. slobodu od stvari koje bi da nas drže u ropstvu. Slobodu u budućnosti u kojoj neće biti čak ni traga od zla. To treba držati u svome umu. 

Potom, uzmite: “...duhovni mač, koji je Reč Božija.” Poznajte njegovu Reč. A, kako da napadnemo? Sve do sada smo se branili, kako da napadnemo? Uznite duhovni mač i molite u svakoj prilici. Nemamo čega da se plašimo. Ukoliko ste u Hristu, nemate zašto da se plašite neprijatelja – zapravo, on ima bezbroj razloga da se plaši vas. Jer Bog vas je opremio za boj, opremio vas je molitvom. 

Apostol Pavle kaže: Naše oružje nije od ovog sveta, već naprotiv, ima božansku silu da uništava utvrđenja. U jednoj poznatoj anglikanskoj pesmi se kaže: “Sotona drhti kada vidi i najslabijeg hrišćanina na kolenima.” Znači, molitva, a potom akcija. Isus je došao objavljujući carstvo Božje i lečeći bolesne. O tome kako delovati i pozitivno uticati na društo u kome živimo, govorićemo više u narednim predavanjima. Ključna stvar je videti ovo o čemu smo govorili iz prave perspektive. Da, ovoga puta je govoreno o zlu.

 Mi ne volimo da govorimo o zlu, ali jedno predavanje ALFA kursa govorimo o sotoni i njegovim armadama, ali zadržite pravu perspektivu. Mislite na veličinu, dobrotu i ljubav Božju. Nismo dualisti: ne radi se o tome da je Bog ovde, a đavo onde, pa se oni bore. Bog je Stvoritelj. Sotona je samo deo stvorenog univerzuma. On ima slobodnu volju i osećaje, baš kao što i mi imamo slobodnu volju i ne činimo ono što bi trebalo da činimo. Jednog dana, sotona će biti uništen i Isus će biti sve u svemu. To je zaokružena slika. A dok se to ne dogodi, Bog je namenio i nama jednu ulogu – baš to i čini hrišćanstvo toliko uzbudljivim. Uključeni smo u borbu između dobra i zla. Znamo da će na kraju dobro pobediti zlo, ali deo te pobede je i naš zadatak.

Čitao sam o Šaftu, o Lordu Šaftsberiju, koji je rođen 1801. Bio je student generacije na Oksfordu i maštao je o tome da postane bogat i uticajan političar. Ipak, ubrzo je došao do tačke kada je shvatio da mora odabrati: hoće li živeti za svoje lične ambicije kao sebični hedonista, ili zato da bi služio Bogu. Odlučio se za Boga i On mu je dao veliku čežnju i ogroman entuzijazam da promeni društvo u kome je živeo. 

Osvrnuvši se oko sebe ugledao je, kao i kada se mi osvrnemo oko sebe i vidimo zlo, on se osvrnuo oko sebe i video zlo. Video je nehumane uslove u fabrikama i preduzećima u kojima su radila deca. Video ih je kako čiste dimnjake, a šefovi ih divljački zlostavljaju. Video je decu od 4-5 godina kako poput robova, i po 16 časova dnevno, rade u rudnicima prepunim pacova. Neka deca su bila polugola, i vukla su teške vagonete. Video je mentalno bolesne ljude u lancima i okovima, prema kojima se ponašalo kao prema životinjama. 

Video je svu dubinu ljudske bede, siromaštvo i zlostavljanje, i odlučio da učini nešto po tom pitanju. Predao se u Božje ruke i zadatku da učini nešto svojim bližnjima, ljudskim bićima. Postao je jedan od najvećih socijalnih reformatora, osnivač mnogih organizacija koje i danas postoje. Na primer: Šaftsberijevi domovi, JMCA i JVCA. 

Takođe, progurao je i beskonačno mnogo zakona kroz Parlament. 1848. donet je zakon o mentalnim bolesnicima prema kojima se počelo milostivo postupati; zakon o ograničavanju rada dece na 10 časova. Zakon o odžačarima je zabranjivao korišćenje dece za čišćenje dimnjaka. 

Zaustavio je slanje žena i dece u rudnike sa podzemnom eksploatacijom; 1870. je izdejstvovao i zakon o opštem obrazovanju. Na njegovoj sahrani, 1885. godine, jednom od nezaboravnih događaja XIX veka, nepregledna masa, u kojoj je bilo i članova kraljevske porodice i uglednih političara i biskupa i uličnih prodavaca i hendikepirane dece i mnogih drugih, posmatrala je kako se kovčeg sa njegovim telom unosi u Vestminstersku opatiju. Jedan siromah je jecao: “Naš erl je umro. Bog svemogući zna da nas je voleo i mi smo njega voleli. Više ga nećemo videti.”

U “Tajms”-u je pisalo da je Šaft izmenio sveukupnu socijalnu sliku Engleske. Gospodin Klejburn je rekao: “Učinio je to za Hrista, kojeg je neizmerno voleo.”

Molićemo se:

Oče, zahvalan sam ti za primere koje si nam ostavio kroz ljude kakav je bio Šaftsberi.  Kroz ljude koji su videli šta se događa u svetu i koji su predali sebe tebi u službu i služili ljudima oko sebe. Gospode, molim te da danas, između onih koji su ovde i onih koji gledaju program preko videa, podigneš muškarce i žene da čine ono što je činio Šaftsberi, ali i bezbrojne druge tvoje sluge. Pomozi nam da promenimo naša društva nabolje. U Isusovo ime. Amin.

Transkript predavanja Nikija Gembla

Sledeće predavanje, pod imenom "Zašto govoriti drugima o Isusu Hristu?", možete pročitati OVDE.