Kako i zbog čega da se molim? je šesto predavanje Alfa kursa, najrasprostranjenijeg kursa koji se bavi osnovama hrišćanske vere. Prethodno predavanje pod imenom "Kako i zašto da se molim?" možete pročitati OVDE.
Istraživanja su pokazala da u ovoj pretežno skeptičnoj, sekularnoj zemlji, 75% ljudi najmanje jednom nedeljno moli. Ne znam kakve to molitve oni mole, ali pre nego što sam postao hrišćanin, znam kakve molitve sam ja molio. U suštini molio sam dve vrste molitava. (brzo)
Prva vrsta je bila formula. Moja baka nije išla u crkvu ali me je naučila malu molitvu kada sam imao 3-4 godine. Glasila je otprilike ovako: “Bože blagoslovi mamu i tatu, i Anu Elizabetu, i ujaka
Druga vrsta molitve koju sam molio mogla bi se nazvati “hitna molitva u krizi”. Ako je sve drugo zakazalo, počeo bih da molim. Čuo sam za jednog nevernika – zapravo bio je ateista. Pao je sa litice, i padajući uspeo je da ščepa neki busen trave. Visio je tako držeći se za busen i klatio. Pogledao je dole i nije mogao da vidi ništa sem stenja – 30-tak metara ničega između njega i stenja. Uprkos tome što je bio potpuni ateista zavapio je: “Bože! Ako si tamo gore pomozi mi!” Na svoje iznenađenje čuo je neki dubok glas: “Ovde sam. Pusti taj busen trave i veruj mi.” Nesretnik je razmišljao za trenutak, a zatim uzviknuo: “Ima li tamo još nekoga?”
Takve su, dakle, bile molitve koje sam molio pre nego što sam postao hrišćanin. Ali, kakva je molitva jednog hrišćanina? Hrišćanska molitva je najvažnija aktivnost u našim životima, jer ona je put u razvijanje zajedništva sa Bogom.
Pogledajmo poslanicu Efescima 2:18. Tu imamo opis molitve: “Kroz njega”, misli se na Isusa, “oboje”, misli se kako na Jevreje, tako i na pagane, “imamo pristup Ocu po jednome Duhu.” Vidimo da su u molitvu uključena Sveta Trojica: i Otac, i Sin - to je Isus, i Duh. Pre svega, vidimo da je molitva upućena Ocu. Isus je govorio da molimo na sledeći način: “Oče naš koji si na nebesima...”
U tom malenom izrazu: “Oče naš koji si na nebesima...”, imamo ono što teolozi opisuju rečima transcendentna prisutnost. Prvo, Bog je transcendentan. On je izvan, On je iznad. Bog je izvan domašaja ljudskog iskustva. On je stvoritelj svekolikog svemira.
Čitao sam o jednoj interplanetarnoj letilici, nazvanoj “Vojadžer II” koja je lansirana sa Zemlje 20. avgusta 1977., sa ciljem da istraži nekoliko različitih planeta. Vojadžer je krenuo sa zemlje, i dostigao brzinu veću od brzine ispaljenog metka – preciznije 144 000 km/h. Putujući tom brzinom, letilici je trebalo više od 12 godina da stigne do planete Neptun.
Naša zvezda, Sunce, tek je jedna od, približno, 100 000 miliona zvezda naše galaksije. A naša galaksija je tek jedna od približno 100 000 miliona galaksija. Pisac 1. biblijske knjige, knjige Postanka, kaže da je Bog stvorio i zvezde – da ih je prosto prosuo. Bilione i bilione zvezda. Endrju Mari je rekao: “Sila molitve zavisi gotovo potpuno o našem razumevanju toga, ko je Onaj koga molimo.” On je neobuhvatljiv našim svetom, a ipak je u njemu. On je naš nebeski Otac.
Učeći nas kako da se obraćamo Ocu, Isus je koristio aramejsku reč koja se ne da prevesti, zbog čega i ostaje u izvornom obliku – Abba. Najpribližniji prevod ove reči bi glasio tatice, ali to je ipak reč koju koriste odrasli. Stoga, ona predstavlja najprisniju reč kojom se oslovljava otac. Dakle, Bog je onostran, ali i ovostran. On je upravo ovde. Možemo da razgovaramo sa njim. Hrišćanska molitva je dolazak Ocu kroz Sina – kroz Isusa Hrista. Mi, sami po sebi, nemamo prava da govorimo sa Stvoriteljem svemira, već mu dolazimo kroz Isusa.
Čitao sam o događaju iz vremena američkog građanskog rata. Zbog neke porodične tragedije, jednom vojniku je bilo dopušteno da izađe pred predsednika i zatraži oslobođenje od vojne službe. Međutim, kada je stigao pred Belu kuću, stražari mu nisu dopustili da uđe. Vojnik je otišao u obližnji park i seo na klupu. Dok je tako sedeo, jedan dečak je došao do njega i primetivši koliko je vojnik utučen, počeo je da razgovara sa njim.
Ko bi znao zašto, ali vojnik izli svoje srce pred dečakom. Čuvši vojnikovu priču, dečak reče: “Hajde sa mnom”. Zajedno su došli do Bele kuće – ali ovoga puta su otišli na drugi ulaz. Stražari nisu ni pomislili da ih zaustave. Vojnik je primetio da čak i generali i visoki zvaničnici nekako kao da zauzimaju stav mirno pred njima. Dečak ga je odveo pravo do predsedničkog kabineta. Nije čak ni zakucao na vrata, nego ih je prosto otvorio i ušao pravo unutra. Abraham Linkoln je upravo razgovarao sa državnim sekretarom.
Prekinuo je razgovor i rekao: “Tod, šta mogu da učinim za tebe?” Dečak je odgovorio: “Tata, ovaj vojnik želi da razgovara sa tobom.” Kroz sina, vojnik je dobio pristup do oca.
Ono što apostol Pavle u pročitanom stihu kaže, je da kroz Hrista imamo pristup Ocu. Ne radi se o našem pravu već o pravu Sina, Hrista. “U jednom Duhu.” Sva tri Lica Svete Trojice su uključena. Duh Sveti dolazi i nastanjuje se u nama. Setite se samo slike Isusa kako stoji pred vratima i kuca. Ukoliko ga pozovemo, njegov Duh dolazi da prebiva u nama.
Neki ljudi kažu: “Ali ja ne znam ni kako da počnem molitvu.” Upravo to je i apostol Pavle rekao. “...jer mi ne znamo za šta treba da se molimo – kako priliči, ali sam Duh posreduje za nas...” Upravo zbog toga je tema o Duhu Svetom tako uzbudljiva. Na takozvanom ALFA VIKENDU ćemo se pozabaviti delom Svetog Duha – Bogom koji prebiva u nama. Dakle, to je hrišćanska molitva: Razgovor sa Ocem, kroz Sina u jednom Duhu.
Sledeće pitanje glasi: “Zašto da molimo?” Pogledajmo u Evanđelje po Mateju 6:6. Isus nam sledećim rečima otkriva razlog za molitvu: “A ti kada moliš, uđi u svoju sobu, zatvori vrata te se pomoli Ocu u tajnosti, pa će ti platiti Otac tvoj koji vidi u tajnosti.” Prvo što ovde zapažamo jeste: a ti kada moliš. Hristos podrazumeva da ćemo moliti. Kao što vidimo čitajući Evanđelja, sam Isus je često molio, kako u osami, tako i sa učenicima. Neretko bi se peo na planinu kako bi u miru molio. Znači, imamo Isusov model.
Zatim je rekao: Molite svoga Oca – ovo podrazumeva zajedništvo. Komunikacija je ključ uspeha svakog odnosa. Ukoliko se dogodi prekid u komunikaciji između muža i žene, njihov odnos poprima tendenciju zahlađivanja. Isto je sa odnosom između roditelja i dece, ali i sa odnosom između nas i Boga. Što više vremena provodimo sa njim – razgovaramo sa njim, slušamo ga kroz Bibliju, kao što smo o tome govorili prošli put – osećaćemo da nam je bliži i bićemo u stanju da razvijamo bliskije zajedništvo.
Treći razlog za molitvu, koji uočavamo u citiranom stihu, jeste nagrada koja prati molitvu. Isus je rekao: “...pa će ti platiti Otac tvoj koji vidi u tajnosti.” Ponekad ljudi kažu: “Nije li to pomalo trgovački, moliti da bi bio plaćen.” Mislim da treba uočiti razliku između onoga što bi se moglo nazvati neprikladnom nagradom i prikladnom nagradom. Neprikladana nagrada je, recimo, novac za seks. Ili novac za ljubav. Ukoliko bi se neko venčao zbog novca, to bi bila trgovina. Prikladna nagrada za ljubav, jeste brak. Ukoliko naporno učite za neki ispit, prikladna nagrada je položen ispit.
Klajv Luis je govorio: “Prikladna nagrada nije nešto kao tačka na aktivnost koja je obavljena, već sredstvo omogućavanja same aktivnosti.” Nagrada za molitvu je, pre svega, iskustvo Božje ljubavi. To je najdivnija stvar – znati da vas Bog voli. Iskusiti tu ljubav. Uživati u radosti prebivanja sa njime. Psalmista je pevao: “U Božjoj blizini je punina radosti.” Toliko mnogo ljudi je u potrazi za srećom. A psalmista im otkriva gde se ona može naći – u Božjoj prisutnosti. Mir.
Apostol Pavle je zapisao: u svemu iznesite svoje potrebe Bogu prošnjom i molitvom. Zatim je dodao: I mir Božji, koji prevazilazi svaki razum, čuvaće vaša srca i vaše misli u poznanju Božje ljubavi. Predivno je moći doći Bogu i reći: “Gospode, osećam se slomljen grehom, nemirom i strahom, predajem ih tebi” – a onda iskusiti njegov mir.
Stičemo novu perspektivu. Otkrio sam da često, kada uđemo u Božju prisutnost, stvari vidimo u drugačijem svetlu. Svoje probleme vidimo na novi način, zadatke koje treba da izvršimo vidimo na novi način. Bog nas vodi. Molitva nije “jednosmerna ulica”, ona je dvosmerna komunikacija. Dok molimo, tako često nam u um dođu određene misli i ideje i mi jednostavno znamo – Bog nam govori. On zadovoljava žeđ koju imamo. On zadovoljava glad koju osećamo, onu duhovnu glad koja se nalazi u svakom ljudskom srcu. Deo nagrade za molitvu jeste i njen rezultat. Naime, Bog odgovara na molitve.
Neki čitalac je pisao magazinu Tajms, tvrdeći da je, ukoliko Bog zna budućnost, budućnost određena. Kliford Longli, hrišćanin, predstavnik hrišćanske crkve koji je u Tajmsu bio zadužen za rubriku o hrišćanstvu, odgovorio je na sledeći način: “Ukoliko Bog prebiva u večnosti, On sve molitve čuje simultano. Zbog toga, On je u stanju da molitvu koja će naredne nedelje tek biti izgovorena, poveže sa događajem od prošlog meseca. Dakle, molitvu koja je izgovorena posle događaja, Bog čuje pre nego što je izgovorena i uračunava je pre događaja. Ili , da to kažem drugačije. Bogu na raspolaganju stoji cela večnost da odgovori na molitvu koju izgovara vozač, sekundu pre nego što doživljava saobraćajnu nesreću.”
Molitva ne samo da menja nas, ona menja i situaciju u kojoj se nalazimo. Ne verujem da hrišćanstvo može biti dokazano bilo kojim brojem primera Božjeg odgovora na molitvu i to uglavnom stoga što za svaku odgovorenu molitvu postoji i alternativno objašnjenje, što će reći, može se objasniti i na drugi način. Na primer: “Ah, to je bila obična slučajnost.” Ipak, otkrio sam da u tom broju svakako postoji neka vrsta kumulativnog efekta.
Sećam se, nedugo pošto sam postao hrišćanin i čuo da Bog odgovara na molitvu, pomislio sam: “Dobro, isprobaću.” I dogodilo se – ovo je jedan običan svakodnevni primer, ali dobro ga se sećam. Trebao mi je prevoz do Londona. Mislim da je bio štrajk železničara ili tako nešto, a ja sam trebao da stignem u London
Prosto sam pomislio: “Dobro, isprobaću molitvu”, pa sam se molio: “Gospode, voleo bih prevoz do Londona, molim te.” Samo nekoliko minuta kasnije začulo se kucanje na mojim vratima, jedan prijatelj je ušao i pitao me: “Treba li ti možda prevoz do Londona?” Ja sam pomislio: “Kakva začuđujuća slučajnost.” Zatim sam pomislio: A da probam ponovo? I pokušao sam nešto drugo. Moja majka je imala ozbiljan problem sa nesanicom. Odlučio sam da počnem moliti za nju, ali da joj to ne kažem.
Molio sam jednu celu nedelju da može dobro da spava. Potom sam je upitao: Kako si spavala ovih dana? Odgovorila je: “Začudo, protekle nedelje sam spavala prilično dobro.” Pomislio sam: Hmmm. Interesantno. Tokom više od 26 godina, ja stalno nosim jedan mali
Sledeće pitanje koje treba postaviti glasi: “Da li Bog uvek odgovara na molitvu?” Mislim da na ovo pitanje treba odgovoriti sa DA, ali i dodati da odgovor nije uvek onakav kakav želimo. Za početak, treba naglasiti da Bog ne može delovati na način koji je suprotan njegovoj prirodi. Ono što želim reći je da Bog ne može učiniti da 2 + 2 bude bilo šta osim 4. Čak ni Bog to ne može učiniti. Pretpostavljam da svi saosećamo sa dečačićem koji je na kontrolnom ispitu iz geografije iz sve snage molio: “Bože, molim te učini da Pariz bude glavni grad Turske.”
Takođe, postoje i druge stvari koje mogu stvoriti prepreke i onemogućiti odgovor na molitve. Jedna od barijera je nepriznat greh. Pre nekog vremena smo se pozabavili činjenicom da naši gresi podižu barijeru između Boga i nas. Ponekad ljudi kažu: “Pokušao sam sa molitvom i ništa se nije dogodilo.” Razlog bi se mogao nalaziti u tome što smo učinili nešto za šta bi trebali moliti oproštenje. Onog trenutka kada ga zaištemo, primamo oproštenje i prepreka je uklonjena. Barijera se može nalaziti i u nečemu što tek planiramo da učinimo. Psalmista je pevao: Da sam krio greh u srcu svome, Gospod me ne bi čuo. Ukoliko bih planirao da učinim nešto za šta znam da je pogrešno, to bi postala barijera.
Pogrešni motivi: Apostol Jakov je pisao: Nemate jer ne molite. Molite ali ne dobijate, jer molite sa pogrešnim namerama, da to potrošite u sebičnim požudama. Zvuči kao da su molili samo da budu zatrpani parama. Neće svakoj molitvi za dobijanje novog Aston Martina, biti udovoljeno.
Sledeće je pogrešno shvatanje Božje Reči. Rekao bih da ponekad tražimo stvari koje nisu dobre za nas. Stvar je slična sa našom decom. Naša deca, ukoliko... Pretpostavimo da imate decu u dobi od 5-6 godina, koja vam dođu i kažu: “Mi bismo voleli da se mačujemo mesarskim noževima. Možemo li da se igramo mesarskim noževima?” Možda biste im rekli: Mislim da to uopšte nije dobra ideja. Možda biste mogli da im objasnite zašto to nije dobra ideja; s druge strane, možda bi vam se činilo da su isuviše mladi da shvate vaše objašnjenje pa bi prosto rekli: NE.
Mislim da i nama Bog katkad govori NE – stoga što nas voli i ne želi da se povredimo. Nekad je odgovor i ČEKAJ, ali zasigurno je NE ukoliko, kako to Džon Stot reče, tražimo stvari koje: “Ili nisu dobre za nas, ili nisu dobre za druge, direkno ili indirektno, odmah ili u konačnici.” Posle nekog vremena, ponekad shvatimo zašto nas je Bog odbio. U mom ličnom iskustvu, zasigurno se sećam dva slučaja kada sam zaista molio, i molio, i molio, i molio, za nešto, a vrata su bila čvrsto zatvorena. Oba slučaja su bila vezana za moj posao. Istinski sam želeo određeni posao, ili otvorenu mogućnost da radim na univerzitetu, i u oba slučaja su vrata bila čvrsto zatvorena. Sada, gledajući unazad, zahvalan sam Bogu što je ta vrata držao zatvorena. Jer da nije, ja ne bih radio ovo što danas radim. Vama bi se možda više svidelo da je On otvorio ta vrata, ali ja volim ovo što sada radim. Istinski sam mu zahvalan što nije uslišio moju molitvu.
Govorimo li o bračnim partnerima, supružnici su neretko zahvalni Bogu što im nije udovoljio i nije otvorio vrata za koja su ga molili. Gospođa Grejem, supruga Bili Grejema, Rut Grejem, koja je u veoma sretnom braku sa Bili Grejemom više od 50 godina, govoreći na nekom sastanku u Mineapolisu, rekla je da je veoma zahvalna Bogu što nije uvek pozitivno odgovorio na njene molitve, jer da jeste, naglasila je, udala bi se za pogrešnu osobu i to nekoliko puta.
Verujem da i mi, kada pogledamo unazad, možemo reći: “Gospode, tako sam ti zahvalan što nisi uslišio moju molitvu.” U nekim slučajevima, sa ove strane groba, ni na koji način nećemo saznati razlog zbog kojeg Bog nije uslišio našu molitvu. Sećam se jednog takvog slučaja od pre skoro četiri godine, kada sam igrao skvoš sa jednim od mojih najbližih prijatelja: 42 godine, šestoro male dece. Odigrao je sjajan forhend i upravo se nameštao da zahvati bekend, a pogodio ga je infarkt i srušio se mrtav.
Nikada nisam vapio Bogu kao tog dana. Molio sam Boga da ga isceli, da ga obnovi, da infarkt ne bude fatalan. Ipak, Bog nije uslišio moju molitvu. Ja ne znam zašto nije uslišio tu molitvu. Dobro se sećam narednog jutra. Bilo je rano izjutra. Te noći ja, dakako, nisam mogao spavati. Izašao sam iz kuće i rekao Bogu: Gospode, ja ne razumem zašto je Mik morao da umre. Bio je tako divna osoba, predobar otac, predobar suprug. Sada su ta deca ostala bez oca. Ja to ne razumem. Ali, dodao sam, shvatam da imam izbor. Ili ću reći: Dobro, od danas ja više ne verujem. To neću učiniti. Ili ću nastaviti da verujem u tebe, uprkos činjenici da ne razumem. Nastaviću da verujem kako si ti imao razlog, nezavisno od toga što ja to za života neću saznati.
Znači, postoje trenuci kada Bog ne odgovara na molitve. Međutim, pogledam li unazad, na 26-togodišnji period i na molitve koje nisu otkačene – one na koje još nisam dobio odgovor – vidim i mnogo više onih koje jesu otkačene.
Kako da molimo? Ne postoji nekakav komplet pravila zato što je molitva stvar odnosa. U odnosu ne postoji komplet pravila komunikacije. U odnosu je sloboda i raznovrsnost. Nekada sam koristio skraćenicu O. P. Z. M. – obožavanje, priznanje, zahvaljivanje, molba. Ukoliko želite više detalja u vezi sa ovim, možete ih naći u knjižici “Zašto Isus”. U poslednje vreme više sam se okrenuo korišćenju modela molitve “Oče naš”. Vratićemo se u Matejevo Evanđelje 6. poglavlje, stihovi 9 do 13. Isus je rekao: “Ovako se dakle molite”, a potom nam dao i nešto kao model. “Oče naš, koji si na nebesima”, to je sjajno mesto za početak.
...neka se sveti ime tvoje
U Britaniji svakoga dana 20 učenica zatrudni; 2 mlađe od 13 godina. 17 žena biva silovano. Svakoga dana, razvede se 520 bračnih parova. Samo u Engleskoj 75-oro dece se dnevno dodaje na listu nezbrinute dece. 90-oro se predaje na društveno staranje, a 280-toro beži od kuća ili socijalnih ustanova. 150-toro ljudi biva osuđeno zbog narkotika. Svakih šest sekundi se dogodi neki zločin. Dve provale i jedna krađa kola svakog minuta. Po jedno nasilje na svaka dva minuta. Svako treće dete mlađe od 14 godina upražnjava seks.
Samo u Londonu, svake nedelje, umre po jedan beskućnik. Pornografska industrija Velike Britanije godišnje okrene preko 150 miliona eura. Britanske biznismene kriminal godišnje košta preko 7,5 milijardi evra. Takođe, tu je i 30 000 sveštenika svih konfesija, ali i 80 000 vračara i proricatelja budućnosti. Ovoj zemlji je potreban Isus Hristos; potrebno joj je carstvo nebesko. Potrebno joj je da ljudi dolaze Hristu, da bivaju isceljeni, da bivaju oslobođeni.
Čuo sam o jednoj majci, zvala se Monika, bila je relativno mlada majka i molila je za svog sina tinejdžera. Njen sin je bio buntovnik. Bio je nepošten, bio je lenj, bio je prevarant, bio je lopov. Majka je prosto bila očajna zbog svoga sina. Molila je za njega, molila i molila, ali on je postajao sve gori i gori. Bio je nemoralan, spavao je gde je stigao i postao čak i otac – dobio je vanbračnog sina. Iako je majka molila, nije izgledalo da se išta događa.
Pridružio se nekom tajanstvenom kultu i upustio u svakovrsne čudne rituale. Majka je nastavljala da moli, da moli i da moli: “...neka dođe carstvo tvoje”, u njegov život. Molila je devet godina. Nedugo pošto je počela da moli, imala je viziju lica, to je bilo lice njenog sina kako dolazi Hristu, živ, pun Duha Svetog. Ta slika ju je nosila napred. Posle devet godina, kada je njen sin već imao 28 godina, predao je svoj život Hristu. Kasnije je bio ordiniran. Postao je i biskup. Postao je možda i najveći teolog u celokupnoj istoriji Crkve.
Njegovo ime je Augustin. Postao je hrišćanin 386. godine nove ere. Svoje obraćenje je uvek pripisivao molitvama svoje majke. Njene molitve su, doslovno, promenile tok istorije. Mi molimo za pojedince, ali i za društvene zajednice u kojima živimo. Ne molimo samo za obraćenje pojedinih osoba, nego za transformaciju društva. Za mir. Za pravdu. Za saosećanje. Za usamljene, za tužne, za izgubljene. “...neka dođe carstvo tvoje”,
“...neka bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu” – to nije molitva pokornog trpljenja, nego molitva koja često oslobađa od tereta, jer čini da budemo u stanju reći: Gospode, ne znam šta je ispravno učiniti u ovoj situaciji, zato neka se ispuni tvoja volja. Tvoja volja neka se ispuni u mom životu. Volim savet iz Psalma 37, u kojem piše: Predaj Bogu svoje puteve. Jeste li zabrinuti za svoj posao? Jeste li zabrinuti za svoju vezu? Predajte svoje puteve Gospodu. Verujte mu i On će činiti. To je tako rasterećujuće. “Gospode, predajem ti ovu situaciju. Poveravam sve tebi i posmatraću šta ćeš ti uraditi.
“...hleb naš nasušni daj nam danas” Bog je zainteresovan i za male stvari. Za njega ništa nije premalo. Ponekad ljudi kažu: “Ne čini li ti se da uznemiravaš Boga, neprekidno tražeći sve te sitnice?” Ali ništa nije premalo da se On ne bi za to interesovao. Sećam se žene sa jedne male Alfa grupe. Za vreme zakuske, ljudi su razgovarali o svojim poslovima. Neko je upitao: “Kako je?”, a ona reče: “Oh, imala sam stvarno tešku nedelju.” Na kraju sastanka, pred molitvu, upućeno joj je sledeće pitanje: “Možemo li da molimo za tvoj posao?” Odgovorila je: “Molitva za moj posao?! Ne znam smemo li moliti za moj posao?” Ali, moliti možete za bilo šta. Ono što je važno vama, važno je i Bogu.
“...oprosti nam dugove naše, kao što smo i mi oprostili dužnicima svojim” – drugim rečima, oprosti nam ono što smo zgrešili protiv drugih, kao što mi opraštamo onima koji su zgrešili protiv nas. Interesantno je kako ove dve stvari idu zajedno. Isus reče da su primanje oproštenja i pružanje oproštenja segmenti jednog te istog kruga.
Oproštenje se ne može zaraditi, ukoliko ste doživeli Božje oproštenje, iskusili ste nešto neverovatno. Potom, ukoliko ste doživeli to oproštenje, jednostavno ćete reći: “Bože, kada si Ti meni toliko oprostio, nema osobe protiv koje bih ja mogao zadržati stav neopraštanja.” Upravo zbog toga, mi i opraštamo dužnicimma svojim. Isus kaže, učinimo li tako, zatvaramo krug.
Zbog čega treba da molimo oproštenje? Rekli smo, kada smo govorili o krstu i o tome da je Isus umro za nas, kako su njegovom smrću na krstu bili plaćeni baš svi gresi koje smo ikada učinili, ali i oni koje ćemo ikada učiniti. Pa kada je tako, zbog čega treba da tražimo oproštenje? U Jovanovom Evanđelju uočavamo vrstu aktivne parabole. U 13-tom poglavlju ovog Evanđelja Isus pere noge svojim učenicima. Dolazi i do Petrovih nogu, a Petar protestvuje: “O, ne, Gospode!” Pranje nogu je bila dužnost sluge. Zato Petar i viče: “Ne, ne, ne! Nemoj prati moje noge.” Isus mu odgovara: “Dok ja ne operem tvoje noge ne možeš imati udela sa mnom”. “Pa, ako je tako”, reče Petar, “nemoj mi oprati samo noge, operi me celog”. Isus je opet morao da ga ispravi: “Nije ti to potrebno”, rekao je, “osoba koja je okupana već je čista. Sve što ti još treba jesu oprane noge.”
Upravo je ovo slika našeg stanja kada dođemo Hristu – kada smo molili molitvu, koju su možda i neki od vas molili posle drugog ili trećeg predavanja – primili ste potpuno oproštenje. Ne morate počinjati ispočetka. Međutim, dok se krećemo ovim svetom, pokupimo stvari koje nas zagade. Ponekad je to greh koji smo učinili, ili možda prosto sledimo put ovog sveta koji se ne kreće uvek u smeru Božje volje. Zato je potrebno da svakodnevno dolazimo Gospodu govoreći: “Oprosti nam za sve greške koje smo učinili.”
Zatim sledi: “i ne uvedi nas u iskušenje, nego nas izbavi od zla.” Nije Bog taj koji na nas svaljuje iskušenja, nego On ograničava količinu iskušenja kojoj smo izloženi. Svi mi imamo svoja slaba područja: strah, sebične ambicije, pohlepu, ponos, požudu, ogovaranje, cinizam, lista je veoma duga. Zbog toga i molimo: “Gospode, ti znaš moja slaba područja. Molim te, zaštiti me.” Potom treba preduzeti i neophodne praktične korake.
Kada da molimo? Apostol Pavle kaže: “Molite neprekidno. Molite u Duhu i u svakoj prilici.” Da biste molili ne morate ući u kakvu posebnu zgradu, kakva je ova. Možete moliti dok šetate ulicom; možete moliti dok se vozite autobusom, možete moliti u vozu. Ne morate moliti naglas, možete to činiti tiho, u sebi, dok obavljate svakodnevne poslove. Kao i u bilo kom zajedništvu, u odnosu muža i žene, razgovarate sve vreme. Telefonirate, čavrljate, ali dobro je i odvojiti jedno posebno vreme.
Na primer kažete: “Hajde da ovo veče provedemo sami.” Isus to ovako kaže: “A ti kada moliš, uđi u svoju sobu, zatvori vrata i pomoli se Ocu svom u tajnosti.” Verujem da je dobro odvojiti određeno vreme. Kao što rekoh prošli put, možda samo 7 minuta za čitanje Biblije, a potom dodati nekoliko minuta za molitvu. To je vrsta konverzacije. On govori nama kroz Bibliju; a mi njemu dok molimo.
Znači, povlačimo se u osamu, ali postoji i javna molitva. Isus je rekao da postoji naročita sila već kada se dvoje ili troje ljudi sastanu na molitvu. Ovo očigledno podrazumeva glasnu molitvu, u suprotnom drugi ne bi mogli reći Amin na molitvu onoga koji je molio. Mislim da je ovo odista teško učiniti. Možda ćemo pokušati kasnije u nekoj od grupa. U nekim grupama će možda reći: “Pa, nismo spremni da molimo na glas kao mala grupa.” To je potpuno u redu. Nema razloga ni u čemu da žurimo. Ipak, u nekim grupama će možda reći: “Pa, mi bismo voleli da ovo danas probamo.”
Sve što mogu reći jeste – to je nešto najdivnije. Ali, ukoliko je moje iskustvo nešto što se ponavlja i kod drugih, to nas može koštati i nerava. Sećam se kada sam prvi put molio naglas. Bio sam hrišćanin otprilike – mislim otprilike dve nedelje. Otišao sam na vikend sa dva najbliža prijatelja, Nikijem i Silom Li. Mislim da je Sila Li predložila: “Hajde da molimo zajedno.” Složili smo se. Seli smo i počeli moliti. Mislim da je to celo iskustvo trajalo otprilike jedan minut. Svako od nas je molio veoma kratku molitvu. Čini mi se da je svaka molitva trajala otprilike minut – sa dugim, dugim pauzama između molitava. Ali, kada smo završili sa molitvom, moja košulja je bila toliko mokra da se mogla cediti. Bio sam toliko nervozan. A sve se odigravalo pred moja dva najbliža prijatelja; tako da ja razumem kako javna molitva nije uvek laka. Ali zato je predivna. I ja vas ohrabrujem, možda u vašim malim grupama, u pravom trenutku, pokušajte, eksperimentišite.
Suština hrišćanstva je zajednica sa Bogom. Upravo stoga molitva i jeste toliko uzbudljiva. Sećam se događaja, propovedao sam ovde jedne nedeljne večeri... a kasnije te noći neki čovek me je pozvao telefonom i rekao: “Bio sam večeras na službi. Mogu li doći da vas posetim?” Odgovorio sam: “Naravno. Hajde da se sretnemo sutra za vrema ručka.” Našli smo se u dogovoreno vreme i on mi se predstavio.
Zvao se Džejms Vin. Bio je glumac, tokom pet godina igrao je učitelja engleskog u seriji Grendž Hil. Kao veoma uspešan u svom poslu, postao je i direktor BBS-a. Dobrog izgleda, veoma šarmantan, izuzetno dobro plaćen, u to vreme je bio i prilično slavan. Zatim je počeo svoju priču. Rekao je da je oženjen sa deset godina mlađom ženom koja je, po merilima ovog sveta, u svemu divna osoba. Bili su u braku tri godine, a onda, jednoga dana, ona ga je prosto napustila. To je bilo pre godinu dana. Još je dodao: “To me je toliko povredilo, da jednostavno ne mogu da joj oprostim.”
Posle ručka smo došli ovde, sećam se da smo otišli u sobu u suterenu, i on je molio molitvu predanja Hristu. Pokajao se od svojih greha, zahvalio je Isusu što je umro za njega i zamolio ga da dođe u njegov život. Doživeo je oproštenje. Rezultat primljenog oproštenja bio je taj da je i sam mogao oprostiti. U isto vreme dobio je u srce i želju da pokuša sa obnovom svog braka, pa je nastojao da razgovara sa ženom.
U međuvremenu, ona je već našla nekog drugog, zajedno sa njim je kupila kuću u Oksfordu i nije bila zainteresovana za Vina. Zapravo, nije htela ni da čuje za njega. Mogao joj je jedino slati poruke preko advokata. Pitao sam ga: “Džejmse, imaš li nešto protiv da joj ja pišem?” Njeno ime je Ana, i poslao sam joj preko advokata poruku upitavši je da li bi posetila mene i suprugu?
Na moje iznenađenje, pristala je. Došla je, Ana je izuzetno prijatna osoba. Proveli smo u razgovoru oko sat vremena. Došla je da poseti Pipu i razgovarali smo o svemu. U suštini rekli smo joj: “Džejms se promenio i žao mu je zbog loših stvari koje su se dogodile u vašem braku. Voleo bi da se vidi sa tobom, možda samo na pola sata, da ti kaže koliko mu je žao i da bi ti mogla videti koliko se promenio.” Otišla je obećavši: “Razmisliću o tome.”
Dva dana kasnije primio sam pismo od nje u kome je pisala da je razmislila o našem razgovoru i da ne želi više nikada da vidi Vina. Džejms je ovim bio potpuno dotučen, ali nastavio je da se moli, moli i moli. Ona je želela razvod i pokrenula je postupak. Sećam se trenutka kada su mu bili uručeni papiri.
Džejms je trebao da odluči hoće li potpisati zahtev, ili se suditi sa ženom. Borio se sa sobom dva-tri dana, verujem da postio i molio, pitajući Boga šta da čini. Osećao je da ono što treba da učini, jeste da pristane na razvod i supruzi da slobodu. Potpisao je i stvari su počele da se kreću svojim tokom. Sve vreme Vin je molio, i mi smo molili: “Gospode, pomozi.”
Bili Grejem je došao u
Bili Grejem je odlučio da na Vembliju ostane još jedno veče. Vin je pomislio: Dobro, poslaću još dve karte. Poslao je još dve karte. Trebalo je da razvod bude proglašen u sredu, a u utorak je primio telefonski poziv – mislim da se osećala sigurnom zato što je prvi deo razvoda prošao tako dobro – pa je rekla: “Mislim da ću ja doći. Mogu li da pođem s tobom?” Rekla je da čovek sa kojim živi ne želi da dođe i pitala: “Da li bi bilo u redu da idem sa tobom?” Džejms je odgovorio: “Da, mislim da bi verovatno bilo u redu.”
Bila je subota veče, kada su otišli na Vembli. Narednog jutra ja sam propovedao u crkvi. Sedeo sam u prvom redu tog nedeljnog jutra. Okrenuo sam se i ugledao Džejmsa i Anu kako zajedno ulaze u crkvu. Nikada ih ranije nisam video zajedno. Čeznuo sam da saznam šta se dogodilo prethodne večeri, ali se nisam usuđivao da pitam, međutim, oni su došli i seli do mene.
Želeo sam da saznam šta se dogodilo, ali kako da im postavim jedno takvo pitanje. Pošto sam znao da je prethodne večeri padala kiša, okrenuo sam se ka Ani i upitao je: “Jesi li pokisla sinoć?” Ona je odgovorila: “Da, lilo je kao iz kabla.” Kasnije sam saznao i druge detalje. Na kraju svoje propovedi, Bili Grejem ima običaj da pozove ljude da dođu do bine ako žele da svoje živote predaju Hristu. Ana je otrčala napred.
Tamo je dočekala Bilijeva saradnica, jedna od onih ljudi koje nazivaju savetnicima, i savetnica je upitala: “Jesi li došla sa prijateljem?” Ana je odgovorila:”Da”. Savetnica je pitala: “Je li taj prijatelj hrišćaninn?” Ana je rekla: “Da.” “Divno. Zašto ne bi pozvala i tvog prijatelja da dođe?” Ana je rekla: “Ovaj, mislim da to ne bi bilo u redu.” Savetnica je dalje pitala: “Dobro, ko je taj prijatelj?” Odgovorila je: “To je moj muž!” “Oh, divno”, uskliknula je savetnica, “idi, dovedi svog muža.” Ana se usprotivi: “Vi ne razumete. Ja ne živim s njim već dve i po godine.” Kako je Ana ovo rekla, savetnica briznu u plač.
Ani je bilo odmah jasno da treba da se vrati Džejmsu. Tog dana, posle službe, došli su na ručak. Zajedno smo proveli divno, zaista divno vreme. Odlučila je da se vrati svom mužu. Morali su da odu na sud. Zato što je razvod braka već bio proglašen, morali su da odu u sud i oglase svoj zahtev za razvodom nevažećim. Da nisu to učinili po zakonskoj proceduri, za 6 nedelja razvod bi bio punovažan i konačan. Dakle, otišli su u sud i ispričali sudiji celu priču. Sudija im je rekao: “Ovo je divno. Ja sedim ovde i dan za danom slušam užasne priče, ali ova vaša, ona je tako lepa.” Ovoga puta je zapisničar bio obliven suzama.
Narednog jutra sam zapisao u svoj molitveni dnevnik ovo. Vraćajući se stranicu po stranicu unazad, gledajući sve one neotkačene molitve (u vezi sa Anom i Džejmsom), sada sam mogao da otkačinjem jednu po jednu.
Slavim te Bože za jučerašnji dan. Za najbolji dan kojeg se mogu setiti. Slavim te Bože za tvoju veličinu, silu i ljubav. Hvala ti što je Ana Vin otišla na evangelizaciju Bili Grejema. Hvala ti što se usudila da izađe napred. Hvala ti što je te noći ostala sa Džejmsom. Hvala ti što je došla u crkvu i molila pokajničku molitvu. Hvala ti što je odlučila da se vrati Džejmsu. Hvala ti što su Ana i Džejms došli na ručak posle službe. Hvala ti za radost što ih vidim zajedno. Hvala ti što si Ti Bog koji odgovara na molitve. Gospode, toliko te volim. Predajem ti ponovo sebe, iz celoga srca dajem ti sebe za službu. Ima li išta nemoguće za Boga?
Hajde da molimo.
Oče, zahvaljujem ti večeras što za tebe ne postoji nemoguće. Zahvaljujemo ti što si ti Bog koji čuje i odgovara na molitve. Gospode, molim da te svi mi, u našim različitostima i različitim životima, doživljavamo sve veću blizinu sa tobom, kako bismo imali radost da posmatramo tvoja dela. U Isusovo ime. Amin
Autor predavanja: Niki Gembel
Sledeće predavanje pod imenom: "Kako se odupreti zlu?" možete pročitati OVDE
Autor predavanja: Niki Gembel
Sledeće predavanje pod imenom: "Kako se odupreti zlu?" možete pročitati OVDE
Нема коментара:
Постави коментар