Kako i zbog čega da čitam Bibliju? je peto predavanje Alfa kursa, najrasporstanjenijeg kursa koji se bavi osnovama hrišćanske vere. Autor kursa je Nik Gelmbel, sveštenik Anglikanske crkve iz Londona. Prethodno predavanje, koje analizira sigurnost naše vere u Hrista, pod naslovom "Kako biti siguran u svoju veru?", možete pronaći OVDE.
Moj otac se oženio tek u svojoj 49. godini, tako da kada sam ja napunio 21. on je već imao 73 godine.
Jedna od stvari koju je želeo da učini pre nego što umre, bila je da poseti Rusiju, tako da smo se mi kao porodica dogovorili da ga odvedemo tamo. U to vreme, bilo je to 1976., Rusija je bila iza gvozdene zavese i znali smo da tamo proganjaju hrišćane, zbog čega Rusima nije bilo lako posedovati Bibliju.
Jedna od stvari koju je želeo da učini pre nego što umre, bila je da poseti Rusiju, tako da smo se mi kao porodica dogovorili da ga odvedemo tamo. U to vreme, bilo je to 1976., Rusija je bila iza gvozdene zavese i znali smo da tamo proganjaju hrišćane, zbog čega Rusima nije bilo lako posedovati Bibliju.
Ja sam znao za jednu organizaciju koja je švercovala Biblije u Rusiju, a pošto sam u to vreme upravo i sam postao hrišćanin, pisao sam toj organizaciji objasnivši im gde idem i kako bih voleo da ponesem nešto Biblija sa sobom. Poslao sam im i novac da bih platio te Biblije.
Dobio sam odgovor od te organizacije u kome je pisalo da ne mogu ispuniti moju molbu, jer je bilo zabranjeno nositi Biblije u Rusiju i ozbiljno su mi savetovali da to ne činim. Sutradan se na pragu mojih vrata pojavio paket umotan u braon papir, a u njemu su bile tražene Biblije – predivne tankolisne Biblije na ruskom jeziku. Osećajući se kao Džems Bond – 007 – spakovao sam te Biblije i uputio se u Rusiju.
Tamo sam pokušavao da nađem ljude koji bi cenili te divne ruske Biblije. Jedno od mesta koje smo posetili bio je Samarkand u Centralnoj Aziji. Ušli smo u jednu crkvu, u to vreme je bilo teško znati jesu li ljudi u crkvi bili hrišćani ili agenti KGB-a koji su se infiltrirali na službu.
Tokom bogosluženja primetio sam čoveka, rekao bih da je imao šezdesetak godina, koji je imao predivno, blistavo lice i bio sam siguran da on veruje u Hrista. Posle bogosluženja sam izašao za njim i pratio ga duž ulice, dok nismo ostali potpuno sami. Izvadio sam iz džepa jednu od onih Biblija... i pružio mu je. On je iz svog džepa izvukao jedan Novi zavet koji je bio potpuno izlizan. Kožni povez je bio sav u dronjcima, listovi su bili u dronjcima, od nekih su ostale samo polovine, a neki su potpuno nedostajali.
Kada je čovek video celu Bibliju koju sam mu pružio bio je tako uzbuđen, da je počeo skakati, počeo je plesati. Trčali smo gore dole ulicom i plesali. On nije znao ni reč Engleski, a ja nisam znao ni reč Ruski. Ali smo imali to osećanje radosti i uzbuđenja.
Zbog čega je taj čovek bio toliko uzbuđen? Znate, Biblija je najpopularnija knjiga na svetu. Šekspir je preveden na 60 jezika. Biblija je prevedena na više od 2000 jezika, ili na 10 puta više jezika nego ikoja druga, ikada napisana knjiga. Biblija je ubedljivo najveći svetski best-seler. Svake godine proda se novih 44 miliona primeraka!
Prosečno, u jednom američkom domaćinstvu, nalazi se 6,8 Biblija! Pročitao sam u londonskom Tajmsu podnaslov u kojem je stajalo: “Zaboravite savremene britanske romanopisce i televizijske autore, Biblija je najviše prodavana knjiga svake godine. Uobičajeno na vrhu, nekoliko kilometara ispred svih je Biblija".
Ako bi se kumulativna prodaja Biblija tačno zabeležila na listama najbolje prodavanih knjiga, retke bi bile sedmice kada bi bilo šta drugo moglo uopšte da stane na listu. Divno je videti da se, i u ovim kobnim godinama opadanja interesa za Boga, kada prodaja raznih knjiga iz godine u godinu sve više raste, ova jedna knjiga iz meseca u mesec prodaje neuporedivo više od ostalih.
Procenjuje se da se u Britaniji, svake godine, proda skoro 1 250 000 Biblija i Novih zaveta.” Članak se završavao rečima: “Sve verzije Biblija se odlično prodaju.” Ima li biblijsko društvo neko objašnjenje za ovaj fenomen? Razoružavajući odgovor glasi: Biblija je prosto tako dobra knjiga.
Biblija je najpopularnija knjiga na svetu, ali takođe je i najmoćnija knjiga na svetu. Jedan bivši britanski premijer je Bibliju nazvao “najeksplozivnijom knjigom”, zato što ima silu da menja ljudske živote. Moj život je radikalno promenjen čitanjem te knjige. Ona je najdragocenija knjiga na svetu. Psalmista reče da je Reč Božja dragocenija od zlata.
Na krunisanju, kraljici je predsednik Sveukupnog udruženja crkava Škotske, dao jedan primerak Biblije sa sledećim rečima: “Darujemo vas ovom knjigom, najvrednijom stvari koju svet može ponuditi.” Zašto? Zašto je Biblija toliko popularna? Zašto je toliko moćna? Zašto je toliko dragocena?
Pogledajmo u Evanđelje po Mateju 4:4. Isusove reči: “Pisano je, ne živi čovek o samom hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.” Isus kaže: Materijalne stvari same po sebi, ma koliko lepe i dobre bile, ne zadovoljavaju. Hleb je dobar, ipak, materijalne stvari nas, na kraju, ostavljaju sa osećajem neispunjenosti, stoga što su ljudska bića, što smo svi mi, stvoreni da živimo u zajednici sa Bogom.
Zato Isus i govori da sam hleb nije dovoljan, već da nam treba i svaka reč koja izlazi iz usta Božjih. U grčkom izvorniku imamo značenje neprekidnog govorenja. Reči se izlivaju iz Božjih usta.
U prvom predavanju smo se pozabavili Isusom, istorijskim dokazima o tome ko je On. U drugom smo se osvrnuli na razlog zbog kojeg je umro – da bi nas vratio u zajednicu sa Bogom. Prošli put smo govorili o tome kako doći u tu zajednicu – kako možemo biti sigurni da se nalazimo u toj zajednici. Danas želim da postavim pitanje: Kako ta zajednica funkcioniše? Šta to znači imati zajednicu sa Bogom? Na koji način Bog komunicira sa nama? Odgovor je: Biblija!
Pre svega, Biblija je priručnik za život. Bog je govorio. On je otkrio samoga sebe. Bog je prvenstveno govorio kroz Isusa Hrista. Pisac poslanice Jevrejima naglašava da je u prošlosti Bog govorio na mnoge, različite načine, a da je u onim danima govorio kroz svog Sina, tako da je njegovo otkrivenje postalo lično. Pošto mi o Isusu saznajemo kroz ovu knjigu, kroz Božje pisano otkrivenje o njegovom Sinu, biblijska teologija predstavlja proučavanje Božjeg otkrivenja kroz njegovu Reč.
Bog se otkrio i kroz svoje stvorenje. Psalmista kaže da: “Nebesa slavu Božju objavljuju, dela ruku njegovih nebeski prostor oglašava.” Sve što je potrebno je da se osvrnete oko sebe; videćete predivan zalazak sunca, videćete okeane, videćete zvezde. Sve to govori o Bogu.
Nauka predstavlja samo način otkrivanja Boga kroz to što je On stvorio. Upravo zbog toga nema konflikta između nauke i vere. Ustvari, oni se nadopunjuju, predstavljajući samo dva različita načina na koje istražujemo Božje otkrivenje.
Jedan od najvećih umova ljudske istorije, Albert Ajnštajn, rekao je sledeće: “Nema stvarnog neslaganja između nauke i religije. Nauka bez religije je neubedljiva, a religija bez nauke slepa.” Pogledajmo šta piše u 2. poslanici Timoteju 3:16-17. “Sve Pismo je od Boga nadahnuto”, neki prevodi koriste reč inspirisano, “i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje i odgajanje u pravednosti da čovek Božji bude savršen – opremljen za svako delo ljubavi.”
Ono što apostol Pavle ovde kaže jeste da su pisci, dok su pisali Bibliju, a odnosi se na celu Bibliju, bili bogonadahnuti, tj. Bogom inspirisani. Biblija je Božje otkrivenje njega samog. Drugim rečima, On sam kazuje šta je ta knjiga, ona je zapisan njegov Govor. Naravno da Bog nije pisao direktno, On nije diktirao reči, nego je upotrebljavao ljude kao autore. U periodu od preko 1500 god. ovu knjigu je pisalo najmanje 40 autora, među kojima su bili kraljevi, naučnici, filozofi, ribari, pesnici, državnici, istoričari i doktori.
Pisana je i u različitim književnim stilovima: u istorijskim radovima, u pesmama, u proroštvima i pismima. Ova knjiga tvrdi da je stopostotno napisana ljudskom rukom, ali i da je, takođe, stopostotno inspirisana Bogom – da je bogonadahnuta, tj. da je Božji govor.
Kako to može biti? Kako može biti 100 procenata ljudska, a istovremeno i 100 procenata Božja?
Ser Kristofer Vren je bio verovatno najveći engleski arhitekta svog vremena. Sagradio je katedralu Svetog Pavla. Počeo je sa gradnjom 1676. i gradnja je trajala 35 godina. Kada je počeo, imao je 44 godine, a kada je posao bio gotov 1711., imao je svih 79 godina. Ser Kristofer Vren je “izgradio” katedralu Svetog Petra, iako sam nije postavio ni jedan jedini kamen. Neki drugi ljudi su to činili, a ipak, on je upravljao celom gradnjom. On je bio inspirator posla, on je bio arhitekta te građevine.
Na sličan način, ni Bog nije pisao redove u Bibliji; upotrebljavao je ljude kao pisce. Ali, On je bio taj koji ih je inspirisao. On je “arhitekta” koji je pazio da sav posao bude izvršen po njegovim nacrtima.
Svaki kamen katedrale Svetog Petra, nalazi se na mestu na kome je Ser Kristofer Vren želeo da se nalazi. Biblija je, verujemo, onakva kakvom je Bog želeo da bude. Za Isusa, ono što je Pismo govorilo, Bog je govorio. Prihvatanje inspirisanosti Biblije je nešto čega se Crkva držala kroz svoju celokupnu istoriju. Ranocrkveni oci, na primer Irinej, govorili su da je Sveto Pismo savršeno koliko je savršen i njen autor, Bog. Martin Luter, veliki reformator, govorio je: “Pismo koje nikada nije pogrešilo”.
Zvanični stav Rimokatoličke crkve je ustanovljen na II Vatikanskom saboru i glasi: “Napisano pod inspiraciom Duha Svetog, Pismo ima Boga za autora i zbog toga je bez ikakve greške.” Znači li to da nema nikakvih poteškoća u vezi sa Biblijom? Petar, apostol Petar, čitajući neka od Pavlovih pisama kaže: Ima stvari u njima koje je teško razumeti. Dakle, postoje poteškoće.
Takođe, postoje i neke istorijske poteškoće. Etičke poteškoće. O njima čitamo u Starom zavetu, pa čak i u Novom zavetu i pitamo se: Kako to može biti? Ponekad čitate delove Biblije koji se čine da su kontradiktorni ili istorijski netačni.
Ponekad ljudi kažu: “Pa, izgleda mi da pisci baš i nisu bili zainteresovani za istoriju.” Zatim, tu su i različiti književni stilovi, od kojih neki ni nemaju nameru da budu istorijski – poezija na primer. Ali neke biblijske knjige jesu istorijske.
Rekao bih da Evanđelja ulaze u tu kategoriju. Hajde da pogledamo treći stih prvog poglavlja iz Lukinog Evanđelja. Luka piše: “...naumih i ja – pošto sam sve tačno ispitao od početka – da ti napišem po redu...” Ukoliko pogledate treće poglavlje, videćete kako Luka smešta Isusa u tačan istorijski okvir: “Petnaeste godine vladavine cara Tiberija, kada Poncije Pilat beše upravitelj Judeje, Irod tetrarh Galileje, Filip njegov brat, tetrarh Itureje i Trahonitide, a Lizanija tetrarh Abilene
Ovo je jasan istorijski kontekst. Mnogo godina su biblijski kritičari govorili: “Aha, Luka je pogrešio.” Računali su ovako: Petnaesta godina vladavine Tiberija je 27-28. godina nove ere. Pošto je Marko Antonije pogubio Lizanija iz Abilene Abilene
Vidite, dogodi se da neka naknadna otkrića pokazuju kako u Biblijskom zapisu nema nedoslednosti. Ali, u nekim slučajevima problemi ostaju. Kako tada da postupimo? Predlažem da u tom slučaju postupimo isto kao i kada su u pitanju patnja i ljubav Božja. Svaki hrišćanin veruje da Bog jeste ljubav. A opet, u svetu postoji tako mnogo patnje. Kako se možemo držati vere u Boga ljubavi, i gledati svu tu patnju koja nas u ovom svetu okružuje?
Ono što kao hrišćani radimo, jeste da pokušavamo razumeti patnju u svetlu činjenice da nastavljamo verovati kako Bog jeste ljubav. Što više istražujete ovo pitanje, produbljivaće se vaše razumevanje, kako Boga, tako i patnje. Rekao bih da je isto i sa Biblijom. Mi verujemo da je Biblija bogonadahnuta i da zaslužuje naše poverenje, iako u vezi s tim nailazimo na svakovrsne probleme.
Možemo ih odgurnuti od sebe – što je po mom mišljenju greška – ili se možemo rvati sa njima. Dok se nosimo s tim problemima, steći ćemo, kako dublje razumevanje Biblije, tako i dublje razumevanje problema.
Znači, Biblija je naš vrhovni autoritet. Hajde da se vratimo u treće poglavlje 2. poslanice Timoteju: “Sve Pismo je od Boga nadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje i odgajanje u pravednosti da čovek Božji bude savršen – opremljen za svako delo ljubavi.” Biblija je autoritet za ono u šta verujemo. Zbog toga svaki put na ALFA kursu pročitamo tri-četiri biblijska stiha. Biblija je ono na čemu zasnivamo svoju veru. Ona je autoritet po pitanju našeg delovanja.
Apostol Pavle piše o popravljanju i odgajanju u pravednosti. U Bibliji otkrivamo šta je u Božjim očima ispravno, a šta neispravno. Otkrivamo Božji pogled na poslove koje obavljamo, pritiske pod kojima smo, na brak ili celibat, na decu, na davanje, na opraštanje. Biblija je puna praktičnih saveta o tome kako podizati decu, puna mudrosti u vezi sa starijim srodnicima.
Biblija je priručnik za život. Katkada ljudi kažu: “Oh, to zvuči užasno. Hoćeš reći da je to neka knjiga pravila – ona koja kaže šta možeš, a šta ne možeš raditi? To zvuči grozno. Zvuči tako ograničavajuće. Misliš... Ja mislim da ukoliko bih sledio to što ona od mene traži, uništio bih svoj život. Ta, ona bi mi pokrala svu životnu radost.” Međutim, da li je to tačno?
Da li knjiga pravila, ukoliko je priručnik za život to, krade od nas slobodu?
Na kraju sezone, Endi Bask, koji ih je sve vreme trenirao, rekao je da će imati jednu posebnu utakmicu. 22 osmogodišnja dečaka igraju utakmicu, a njihovi roditelji posmatraju. Otišao sam sa svojim sinom. Mislim da sam bio jedini otac tamo – bilo je to jednog popodneva, ali radnog dana. Ipak, ja sam došao.
22 dečaka su bila prisutna, ali nigde nije bilo Endija Baska. Jednostavno se nije pojavio. “Fudbaleri” su se osvrnuli okolo gledajući ko bi mogao da bude sudija. Kako sam ja bio jedini otac tamo, mene su proglasili za sudiju.
E, sada sam bio u problemu. Deo tog javnog terena na kome su dečaci igrali, nije bio obeležen aut i golaut linijama. Drugo, svih dvadeset dvoje igrača su došli obučeni potpuno jednako. Ja se nisam spremio da budem sudija – nisam poneo pištaljku, nisam znao imena dečaka, a nisam znao ni fudbalska pravila. Mislim, znao sam neka pravila, ali u tim pravilima se događaju i izmene, zar ne?
Rečju, nisam baš bio siguran šta bi trebalo da radim, ali mislio sam: Ma bolje da počnemo. Lopta je poletela na stranu i jedan dečak je viknuo: AUT. Drugi je viknuo: NE, NIJE AUT. Kako nisam znao šta da radim, samo sam uzviknuo: IGRAJ DALJE. Potom su počele grubosti. Jedan dečak je viknuo: OVO JE FAUL GOSPODINE! Odmah se začuo i drugi glas: NIJE FAUL. TO JE BILO DOPUŠTENO REMPLOVANJE! Ja nisam znao je li bio faul ili ne, pa sam uzviknuo: IGRAJ DALJE. Postepeno, utakmica je postajala sve više i više haotična. Ubrzo, četvorica dečaka su ležali povređeni na travi. Fudbalski teren je ličio na pravo bojno polje. U tom času sam primetio Endija Baska kao stiže na svom biciklu. Kasnio je ceo sat jer se nešto preračunao u vremenu. Odmah sam mu rekao: Preuzmi.
Endi je postavio oznake na ivice terena. Rekao je dečacima gde ko treba da bude, a znao je i ime svakog pojedinog od njih. Dunuo je u pištaljku. Kada bi lopta izašla izvan terena – dunuo bi u pištaljku. Kada je bio faul – zaustavio bi igru. Rečju, uspostavio je pravila. Pitam vas: Jesu li igrači imali više slobode kada sam ja sudio, ili su imali više slobode kada je Endi uspostavio kontrolu, kada su imali nekoga ko je glavni, nekoga ko je uspostavio pravila i rekao im šta treba da rade? Čini mi se da su odigrali utakmicu života kada se Endi pojavio i to stoga što su imali potpunu slobodu u okviru dobijenih smernica i svako je znao šta mu je činiti.
Bog nas voli. On nam nije dao pravila da bi ograničio našu slobodu. Darovao nam je ovu knjigu da bi nas oslobodio – da uživamo u životu u kakvom On namerava da živimo. Vidite, Bog nam nije zapovedio: NE UBIJ, zato da bi nam upropastio sportsku zabavu – zato što je tako zabavno biti ubijen. Bog nije zapovedio: NE UKRADI, zato da nam oduzme zadovoljstvo, rekao je to zato što nije želeo da idemo okolo...
Tako je bolno, zar ne, sa svom tom gomilom ključeva zaključavati tolike brave. Bez potrebe za time bilo bi predivno. Zamislite da ne morate zaključavati automobile ili kuće, stoga što nema lopova.
Bog nije zapovedio: NE ČINI PRELJUBU, zato da bi uništio naše zadovoljstvo, već zato što je znao koliko time ljudi bivaju povređeni. A, On nas voli i ne želi da budemo povređeni. Treba da živimo u okviru njegovih pravila, jer ćemo tada živeti život u punini i pronaći istinsku slobodu.
Dakle, Bog je govorio. Biblija je njegov priručnik za život čoveka.
Drugo, Bog govori. To je stvar odnosa. Biblija je, da tako kažem, ljubavno pismo Boga čoveku. Tokom braka, srećom, Pipa i ja nismo bilo razdvojeni više od jedne-dve noći, ali pre braka, čini mi se neposredno pred veridbu, morao sam da odem negde na skoro mesec dana. Tokom tih 25 dana, mi smo svakodnevno pisali jedno drugom. Sećam se da sam svakoga dana, tamo gde sam bio, odlazio do poštanskog sandučeta da vidim ima li pisma za mene. Ako bih ugledao kovertu sa njenim rukopisom, unutar mene bi se pojavila radost i uzbuđenje. Zašto? Nije to bilo pismo, samo po sebi, koje me je uzbudilo, nego odnos koji je to pismo predstavljalo. To je bilo pismo osobe koju volim. I želeo sam da znam šta to ona želi da mi kaže.
Pogledajmo u Jovanovo Evanđelje 5:39-40. Isus kaže: “Vi istražujete pisma u kojima mislite da ima život večni. A upravo ona svedoče za mene. Ali vi nećete da dođete k meni da primite život.” Isus ovde jasno govori da nije Biblija, sama po sebi, ono najvažnije. Biblija je toliko dragocena zbog njega – Isusa. Ona je ljubavno pismo od Boga. Pomaže nam da dođemo u zajednicu sa Bogom, kroz Isusa Hrista.
Neki ljudi se odista posvećuju Bibliji. Oni je istinski proučavaju, podvlače rečenice teksta markerima, proučavaju komentare, uče grčki i jevrejski, tako da bi mogli čitati Bibliju na jezicima na kojima je izvorno pisana; ali ponekad – ne uvek – ponekad propuste da vide poentu, da uoče o kome to Biblija zapravo govori.
Ja vozim jedan stari nahereni Nisan. Pretpostavimo da sam kupio potpuno novi Nisan. Auto biva isporučen pred moja vrata i ja izlazim iz kuće i pomislim: Oh, ovo je fantastično. Zavirim u kasetu za sitnice gde pronađem knjigu-priručnik za auto i pomislim: O, knjiga izgleda interesantno. Vratim se u kuću i počnem da je proučavam. Stvarno se zainteresujem za Nisanov priručnik – počnem da podvlačim neke interesantne detalje o automobilu.
Potom, možda odem čak i korak dalje. Pomislim, nešto od zapisanog je toliko dobro da ću to naučiti napamet. Načinim fotokopije pojedinih stranica i stavim ih na ogledalo u kupatilu tako da mogu da ih čitam dok se brijem. Zatim, možda, priredim izložbu o pritiscima u gumama ili vazdušnim jastucima. Možda sretnem i druge ljude, zaljubljenike u priručnik za Nisan. Učlanim se u Nisan klub. Potom, možda, počnem da učim japanski kako bih mogao da proučavam priručnik na izvornom jeziku.
Ali smisao priručnika je nešto drugo: vožnja automobila. Tako je i poenta Biblije da vas dovede u vezu sa Bogom kroz Isusa Hrista. Ako je sve što činimo to da je proučavamo, bez da stupimo u taj odnos, Isus kaže: Promašili ste svrhu. “Vi istražujete pisma”, ali promašili ste njihovu poentu, jer nećete da dođete k meni.
Život nije u toj knjizi, kaže Gospod, nego u Osobi – u zajedništvu. Ova knjiga je predivna samo stoga što nam pomaže da iskusimo to zajedništvo. Bog i danas “govori” kroz Bibliju. Govori kroz reči koje je izgovorio. Postoji veoma interesantan stih u poslanici Jevrejima, u kome pisac citira odeljak iz Starog zaveta. Možda biste očikivali da piše: “Ovako je govorio Sveti Duh”, ali ne. On piše: “Ovako govori Sveti Duh” i to stoga što Bog još uvek govori kroz ono što je rekao.
Martin Luter je rekao: “Biblija je živa, ona mi govori, ona ima noge i trči sa mnom. Ona ima ruke i grli me.” Šta se događa kada Bog govori? Pre svega njegova Reč donosi veru ljudima koji još uvek nisu hrišćani. Nekada ljudi kažu: “Pa, ja nemam veru. Kako mogu da je dobijem?” Apostol Pavle pruža odgovor. On kaže da vera dolazi od slušanja propovedi, a propoved biva Rečju Božjom. Tako često se događa da kada ljudi čitaju ili slušaju druge kao čitaju Bibliju, pronalaze veru u Isusa Hrista.
Ovu tvrdnju zasigurno potvrđuje moje iskustvo, ali i iskustvo Erla Smita. Erl je bio rođak Freda Smita, osnivača “Federal Ekspresa”. Ta porodica je bila silno bogata. Erl je imao zaista previše novca. Bio je toliko bogat da nikada nije morao da radi. Pošto nije znao šta će sa vremenom koje je imao, počeo je da uzima drogu. Krenuo je sa lakim drogama, pa je prešao na teške i postao ovisnik, a uskoro i težak bolesnik. Toliko težak da je dospeo u bolnicu. Zapravo bio je na samoj ivici smrti.
Dok je ležao u svojoj postelji posetio ga je jedan prijatelj, hrišćanin, i doneo mu Novi zavet. Erl je bio silno uzbuđen, jer su stranice Novog zaveta bile toliko tanke da su bile savršene za motanje marihuane. Tako je Erl “motao” svoj put kroz Mateja, “motao” ga je kroz Marka, pa kroz Luku. Konačno je stigao do Jovana i pomislio: “Možda bih mogao da pročitam stranicu, pre nego što je smotam.” Počeo je da čita. Čitajući Jovanovo Evanđelje, uzverovao je u Isusa Hrista. U vezi sa svojim Evanđeljem Jovan piše: Ovo je zapisano kako biste verovali da Isus jeste Hristos, Sin Božji i da verujući imate život večni.
Rekoh, Erl je našao veru u Hrista. Jedna od njegovih lekarki je bila i psiholog, po imenu Tomi. Bila je to jedna izuzetno lepa žena, veoma inteligentna i vrlo uspešna, i kao foto-model i kao psiholog. Ona se starala o Erlu. Pošto je Erl postao hrišćanin, a ona je bila svedok promene u njegovom životu, rekla je: “Ja ovo ne razumem. Ta, pogledaj se. Tvoj život je u potpunom haosu, a ipak imaš takvu radost i takav mir. Prosto ne mogu da razumem. Za razliku od tebe, ja imam sve. Uspešna sam, bogata, lepa... A ipak, veoma nezadovoljna, tako neispunjena.”
Tamo, u bolnici, Erl je vodio svoju doktorku do Hrista. Potom se tom doktorkom i oženio! Erl i Tomi su bili samnom na teološkom fakultetu, tamo sam ih i upoznao. Erl je došao Hristu čitajući Božju Reč. Dakle, Bog govori nehrišćanima, ali govori i hrišćanima. Proučavanje Biblije je tako uzbudljivo, zar ne? Ta knjiga nikada ne prestaje da me začuđuje u vezi sa osobom koja je živela pre 2000 godina, jer me upoznaje sa njom. Kroz tu knjigu mi govorimo sa tom osobom, i ona govori nama.
Komunikacija je osnov svake veze. Komunikacijom stvaramo odnos, produbljujemo ga i ojačavamo. Slično je kao kod dece. Kad se dete rodi, potrebna mu je hrana, redovni obroci, da bi raslo. Novorođenčetu ne možete reći: “Oh kako je to uzbudljivo. Dobili smo bebu. A onda tu bebu odneti u baštu i ostaviti je tamo. Ukoliko želite da vaša beba raste, morate je hraniti. Ukoliko uzverujete u Hrista i želite da vaša vera raste, morate svoju veru hraniti. Isus kaže da je Biblija ta duhovna hrana koja pomaže veri da raste. Ona nam donosi radost i mir u trenucima kada prolazimo kroz poteškoće. Daje nam mudrost, navodi nas na akciju, vodi nas.
Kako praktično možemo čuti Božji glas kroz ovu knjigu? Vreme je prvi činilac. Vreme je naš najvredniji posed. Neko je rekao: “Novac je sila, ali vreme je život.” Ukoliko želite da se kao hrišćanin razvijate, ukoliko želite da se razvija vaša zajednica sa Bogom, savetujem vam da odvojite određeno vreme za čitanje Biblije. Ne savetujem vam da na samom početku odvojite mnogo vremena – možda samo sedam minuta dnevno. Odaberite onaj deo dana koji vam najviše odgovara. Za neke je to rano ujutro, za druge kasno uveče, ili prilikom pauze za ručak. Moj savet je: postupajte kao i sa fizičkom hranom, pomalo ali često.
Drugi činilac, mesto. Isus je odlazio na usamljena mesta. Predlažem vam da pronađete neko tiho, mirno mesto, gde možete biti sami. Ja imam jedno mesto na kome znam da ću biti potpuno sam – odem tamo sa šoljom kafe i notesom u koji upisujem zbunjujuće misli, sa sveskom u koju upisujem ono što mislim da mi Bog govori, svoje molitve i ono o čemu ću govoriti sledeći put.
Treći činilac, način. Zamolite Boga da vam govori. Samuilo je molio: “Govori, Gospode, jer sluga tvoj sluša.” Pročitajte neki biblijski odeljak – desetak, dvanaest stihova i zapitajte se: Šta mi ovi stihovi govore? Šta oni znače? – u ovakvim slučajevima će vam beleške dobro doći. Kako se ovi stihovi odnose na mene? – to je i najvažnije pitanje. Potom pređite na molitvu. O tome ćemo govoriti sledeći put. Na kraju, sve to primenite.
Ukoliko ovo budete redovno činili, mislim da ćete, tokom godina koje slede, otkriti da vam Bog govori dan za danom – ponekad na veoma obične načine, a ponekad na veoma neobične.
Na početku sam spomenuo da se moj otac prilično kasno oženio. Zato sam ja bio relativno mlad kada je on umro. Bilo je to 1981. godine. U to vreme sam bio hrišćanin tek nekih 7 godina. Moji roditelji nisu išli u crkvu. Otac je, što se tiče pozadine, bio sekularni Jevrej, a majka nominalna hrišćanka, međutim, nije išla u crkvu. Ali, stvari su počele da se menjaju. Njihova početna reakcija na moju veru, bila je neprijateljska, ali budući da su videli promene koje su se u meni događale, počeli su menjati svoj stav, tako da je do dana kada je umrla, moja majka postala veoma predana hrišćanka.
Ali moj otac – on je umro mnogo ranije i ja ne mogu biti potpuno siguran, zato što je on bio čovek koji malo govori, ne znam šta je mislio ili šta je verovao. Kada je umro, bio sam veoma tužan, i zato što se to dogodilo iznenada- veoma šokiran, ali takođe i zabrinut u vezi sa pitanjem da li je ostvario zajednicu sa Bogom kroz Hrista ili ne. Da li je uzverovao ili ne?
Otprilike desetak dana pošto je umro, čitao sam Bibliju i molio Boga da mi govori. Pročitao sam stih iz poslanice Rimljanima, deseto poglavlje, 13 stih, gde piše: “Svako ko zazove ime Gospodnje biće spasen.” Osećao sam da mi Bog govori: Tvoj otac me je zazvao i spasen je. U tom trenutku, moja supruga Pipa je ušla u prostoriju i rekla: “Upravo sam pročitala odeljak iz Biblije i mislim da je to stih koji se odnosi tvog oca.” Zatim je dodala: “Čitala sam drugo poglavlje Dela apostolskih, stih 21, u kome piše: ‘“Svako ko se pozove na ime Božje, biće spašen.’”
Ovaj stih se samo dva puta pojavljuje u Novom zavetu. Ja sam ga pročitao na jednom mestu, a ona na drugom. Tri dana kasnije otišli smo na biblijski čas, a tamo se proučavalo deseto poglavlje poslanice Rimljanima. Baš te večeri je bio na redu stih: “Svako ko zazove Ime Gospodnje biće spasen.”
Znate li da sam, uprkos veri i činjenici da mi Bog kroz taj jedan stih govorio tri puta u toku tri dana, i dalje bio zabrinut. Narednog jutra sam i dalje mislio: Oh, pitam se, je li odista poverovao, pitam se da li je... da li je... Hmmm. U to vreme sam radio kao advokat i odlazio sam na sud. Išao sam u sudsku zgradu u Vulviču. Izašao sam iz voza podzemne železnice i na zidu stanice video jedan ogroman poster na kome je pisalo: “Svako ko zazove ime Gospodnje biće spasen” (Rim. 10:13).
Sećam se da sam ispričao ovu priču Sendiju Mileru – Sendi je vikar ovde. Rekao sam mu šta se dogodilo a on mi je odgovorio: “Zar ne misliš da Bog pokušava da ti kaže nešto?” Dozvolite mi da i ja vas pitam isto pitanje: Mislite li da Bog, možda, pokušava da vam govori danas? U tom slučaju, hoćete li mu dozvoliti?
Pomolićemo se. Oče, zahvaljujem ti za tvoju Reč. Hvala ti što nam govoriš kroz Bibliju. Gospode, ovo je naša molitva danas: govori svakom pojedinom od nas ovde, govori nam dok čitamo tu knjigu. Pomozi nam da čujemo tvoj glas. U Isusovo ime Amin.
Autor propovedi: Niki Gembel, Alpha International
Sledeće predavanje pod imenom "Kako i zašto da se molim?" možete pročitati OVDE
Sledeće predavanje pod imenom "Kako i zašto da se molim?" možete pročitati OVDE
Нема коментара:
Постави коментар