недеља, 06. март 2011.

IV lekcija Alfa kursa - Zašto mogu da verujem?


IV lekcija Alfa kursa - Zašto mogu da verujem? 
(Kako mogu biti siguran u svoju veru - stari naziv lekcije)
(Alfa kurs je najrasprostranjeniji kurs koji se bavi osnovama hrišćanske vere. Do sada je Alfa kurs završilo preko 12 miliona ljudi širom sveta)
            Neki ljudi se najbolje osećaju rano ujutro – ipak ne mnogi. Neki se najbolje osećaju kasno uveče, a neki se nikada ne osećaju najbolje. Ako sebe treba da stavim u jednu od ovih kategorija, ja sam jutarnja osoba – pa kako dan protiče ja počinjem da se gasim. Oko 9 sati uveče sam spreman za krevet. Do 11 ja spavam, ma gde se nalazio. Uvek sam bio takav. Čak i u studentskom danima mi je bilo veoma teško da do kasnih sati ostajem budan. Po tome sam bio poznat, jer nije uobičajeno među studentima da svojevoljno odlaze rano u krevet.
            Jednom, tada sam imao 21 godinu, otišao sam na žurku. Tamo sam se upoznao sa mladom devojkom, koja je kasnije postala moja supruga. Počeli smo da razgovaramo, a potom i da igramo. Došlo je i 11 sati, a ja uopšte nisam bio umoran. U jedan sat, ni traga od umora. Tri sata, pet sati, sedam sati – još uvek smo igrali. Zatim smo odlučili da odemo na partiju tenisa. Posle toga smo otišli na reku da se provozamo čamcem. Cele noći ni oka nisam sklopio, a uopšte misam bio umoran. Svi moji prijatelji su odmah znali da ću se oženiti tom devojkom. Bilo im je jasno da, ako sam ostao budan cele noći, mora da se dogodilo nešto sasvim nesvakidašnje. I bili su u pravu. Moj život posle te noći se potpuno promenio. Počeo je novi život. Apostol Pavle je, pišući korintskim hrišćanima rekao: “...ako je ko u Hristu – novo je stvorenje; oni više nisu isti, stari život je prošao, vidi, novi život je počeo”. Odnosi su tako uzbudljivi, a najuzbudljiviji odnos od svih odnosa je onaj sa Bogom. Apostol Pavle kaže: Kada neko postane hrišćanin. Šta on podrazumeva time: Kada neko postane hrišćanin? Ko je hrišćanin?
Ponekad se izraz hrišćanin koristi u značenju: prijatna osoba. On je vrlo hrišćanska osoba. Ali to očigledno nije izvorno značenje ove reči. Jer, ukoliko bi hrišćanin prosto značilo prijatna osoba, svi biste vi ovde bili hrišćani. Ipak, neki od vas bi za sebe rekli da su ateisti. Možda vrlo prijatni ateisti, ali ta prijatnost vas ne bi učinila hrišćanima. Dakle, biti prijatan nije isto što i biti hrišćanin.
Nekada ljudi kažu: “Ja sam rođen u hrišćanskoj zemlji. Zar me to ne čini hrišćaninom?” Rođenje u hrišćanskoj zemlji nas čini hrišćanima, isto koliko nas, na primer, rođenje u Mekdonaldsu čini hamburgerima. To su jednostavno različite kategorije. Drugi kažu: “Pa, ja verujem u Boga. Zar me to ne čini hrišćaninom?” Verovanje u Boga nije dovoljno. Jakov, apostol Jakov, u svojoj poslanici piše da i đavo veruje u Boga. Da li to njega čini hrišćaninom?
            Biti hrišćanin znači biti Hristov. To je onaj koji sledi Isusa, koji ima zajedništvo sa Bogom kroz Isusa. To može da se dogodi na različite načine. Za mene, to je bio neočekivan događaj. 16. februara 1974. Pre toga, ja sam bio nehrišćanin, ustvari  antihrišćanin. Posle tog događaja, postao sam hrišćanin. Neki drugi će reći: “Ja sam oduvek bio hrišćanin. Nikada nije postojao period u mom životu da nisam imao zajedništvo sa Bogom kroz Hrista.” Nadam se da će moja deca biti u situaciji da kažu kako nikada nije postojalo vreme u kome nisu imali zajedništvo sa Bogom. Za treće je to bio postepeni proces. Nisu baš sigurni kada se to dogodilo, ali znaju da su sada hrišćani.
Klajv Luis je koristio analogiju putovanja vozom od Pariza do Berlina. Neki ljudi putuju danju. Oni tačno znaju trenutak prelaska granice. Drugi putuju noću i probude se u Berlinu. Važno je da znaju da su u Berlinu. Nije bitno možete li upreti prstom u trenutak kada ste postali hrišćanin, važno je da znate da ste hrišćanin. Apostol Jovan je pisao: “A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božja, – onima što veruju u njegovo ime...” Onoga trenutka kada čovek primi Hrista, kaže apostol, tog trenutka postaje dete Božje. Biblija traži reči kojima bi izrazila odnos Bog-čovek na najprisniji mogući način, zato se i služi ilustracijama deteta i roditelja; drugi put je to slika muža i žene. Poenta se nalazi u ovome: Kada ste u takvom odnosu vi ZNATE da ste u njemu.
U anketnom listiću koji polaznici ispunjavaju na kraju kursa, nalazi se i pitanje: “Da li ste pre početka kursa sebe smatrali hrišćaninom?” Zahvalan sam na iskrenosti sa kojom ljudi ispunjavaju taj naš mali upitnik. Evo nekih odgovora sa jednog kursa. U odgovoru na pitanje: “Da li ste pre početka kursa sebe smatrali hrišćaninom?” – jedna osoba je rekla: “Da, ali bez stvarnog iskustva tog odnosa”. Drugi je rekao: “Na neki način”. Treći: “Jesam, pod znacima navoda”. Sledeći: “Nisam siguran.” Peti je napisao: “Ih!” Šesti: “Jesam, mada gledajući unazad, verovatno nisam.” Pretpostavimo da  odete do moje supruge i kažete: “Pipa, da li si udata?” I ona vam odgovori: “Jesam, ali bez ikakvog iskustva tog odnosa.” Ili: “Na neki način”. Ili: “Pod znacima navoda”. Ili: “Nisam sigurna”. Ili: “Ih” Ili: “Jesam, mada gledajući unazad, verovatno nisam”.
         Bog želi da budemo sigurni što se tiče naše zajednice sa njim. Ali, kako možemo biti sigurni, kako možemo znati da imamo zajednicu sa Bogom? To je kao tri noge tronošca, naša sigurnost se zasniva na tri veoma važne činjenice koje se odnose na tri Lica Svete Trojice. Prva noga tog tronošca se oslanja na Božju Reč. Naše pouzdanje je utemeljeno u onome što Bog kaže, a ne na onome, ne samo na onome što osećamo. Ukoliko me upitate: “Kako znaš da si oženjen?” Jedan deo mog odgovora će glasiti: “Evo mog venčanog lista! To je dokaz da sam se oženio 7. Janura 1978.” Venčani list je dokument koji mogu da priložim. Na sličan način, ukoliko me pitate kako mogu biti siguran da sam hrišćanin, ja mogu da vam pokažem ovu knjigu – ovaj dokument. To je Božja Reč koja čini da mi znamo. Naši osećaji su promenljivi (nastaviti čitanje bez obzira na sliku). Oni idu gore-dole, zavise od vremena, od toga šta smo jeli ili pili prethodne večeri. Mogu da nas uznesu, ali i da nas obore. Sećam se jednom – rekao sam vam da sam član jednog skvoš kluba i da volim da igram skvoš, ali i da ponekad idem u gimnastičku dvoranu. Jednom sam otišao u dvoranu a tamo je bilo organizovano takmičenje pod nazivom KONAČNI IZAZOV. Pročitao sam obaveštenje o tome i evo šta je pisalo: Za ovo takmičenje treba da se pripremate šest nedelja. Nažalost, ja sam propustio tih šest nedelja, jer je KONAČNI IZAZOV upravo počinjao. Gledao sam u obaveštenje i zamolio da mi objasne šta treba da radim. Rekli su mi: “Postoje četiri različita nivoa: U super kondiciji, U dobroj kondiciji, Popravljanje kondicije, ali i Stariji i mudriji. Vama preporučujemo program Stariji i mudriji.” Ne, ne, ne – rekao sam, uzeću nivo U super kondiciji.  Organizatori takmičenja su rekli: “Dobro, vozićete bicikl 5 km, potom uraditi 100 sklekova, pa sto čučnjeva i onda ovih 10 vežbi.” Svaka od tih 10 vežbi je bila osmišljena tako da ubije određene mišiće, a sve je trebalo učiniti u roku od 45 min. Rekao sam: “Dobro. Hoću upravo taj nivo.”
         Prvo je bila vožnja bicikla. Posle 5 km vožnje bio sam potpuno obliven znojem i bez daha. Pošto se okupila gomila ljudi da posmatra, bio sam odlučan da ne uprskam stvar, već da završim. Ni sam ne znam kako, ali uspeo sam. Zapravo, samo me je goli ponos držao i gonio napred – tako da sam ispunio sve zadatke.
Organizatori su mi rekli: “Čestitamo! Preživeli ste KONAČNI IZAZOV. Izvolite majicu sa natpisom ‘Preživeo sam konačni izazov’. Evo i jednog pića i knjige za uspomenu koja košta 50 dinara.” Ja sam bio sav ustreptao od uzbuđenja. Bio sam tako ponosan. Otišao sam kući i rekao: Pogledajte. Preživeo sam KONAČNI IZAZOV! Odradio sam nivo U super kondiciji. Bio sam tako zadovoljan sobom. Hodao sam po oblacima.
Narednog jutra... Dobro sam se osećao! Vratio sam se u dvoranu da im kažem: Pogledajte me. Dobro mi je. Preživeo sam. Zapravo, sledećeg jutra nisam mogao da ustanem iz kreveta. Svaki mišić u mom telu je bio ukočen. Bio sam odlučan da nikome ne pokažem kakav idiot sam ispao, pa sam pokušavao na poslu da koračam sa osmehom na licu, kao da je sve u najboljem redu. Prva osoba koja me je primetila rekla je: “Za ime sveta šta je to s tobom?” Moja osećanja su se odande odjednom srozala dovde. To mi se u životu često događalo. Znate, nešto se dogodi i vi se osećate sjajno, onda se nešto drugo dogodi i vi se osećate jadno. Ako po emocijama prosuđujemo da li smo hrišćani ili ne, jednoga dana ćemo reći: “Da. Ja jesam hrišćanin”. Drugog dana: “Oh, ne. Osećam se užasno. Danas nisam hrišćanin.” Ali stvari ne stoje tako. Naša vera se ne zasniva na tome kako se osećamo, već na činjenicama. Ona se temelji na Božjoj Reči.
Na primer, knjiga Otkrivenja 3:20. Ovo je jedna od mnogih analogija koje Novi zavet koristi da bi opisao na koji načim dolazimo u zajednicu sa Bogom. Opis koji ovde nalazimo je slika Isusa koji stoji pred vratima crkve, crkva to su, dakako, ljudi, pojedinci. Znači, ovo je primenljivo na svakog od nas. Isus govori. Zamislite da je vaš život kuća pred kojom je Isus. Isus kaže: Evo me. Stojim na  vratima – vrata vaše kuće jesu vrata vašeg života – i kucam. Ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i ješću sa njim i on sa mnom.
         Slikar Holman Hant, (polako) načinio je ilustraciju ovoga stiha svojim slikama. Slika se zove “Svetlo sveta”. Slikao ju je tri puta: jedna slika visi u Mančesterskoj umetničkoj galeriji, druga u jednom Oksfordskom koledžu, a treća, najpoznatija, u katedrali Svetog Pavla. Nedavno je bila prikazana u nacionalnoj galeriji, na izložbi pod nazivom “Viđenje spasenja”. Na toj slici je prikazan ovaj stih. Isus – svetlo sveta – kuca na vrata nečije kuće. Vrata te kuće su zarasla u neko trnje i čičak, što predstavlja činjenicu da ta osoba još nije iskusila zajedništvo sa Hristom. Ali, Isus želi da uđe. Ono što biblijski stih naglašava je da ukoliko ko čuje glas i otvori vrata, On će ući i ješće sa domaćinom. Jesti sa nekim, na Bliskom Istoku čak i danas predstavlja znak prijateljstva i zajedništva.
         Neko je rekao Holmanu: “Slika je predivna. Sjajna. Ipak, načinili ste jednu grešku. Propustili ste da naslikate jedan važan detalj. Nema kvake na vratima”. Slikar mu je odgovorio: “Ne, nije to greška. Postoji kvaka, ali ona se nalazi sa unutrašnje strane”. Isus neće na silu ući u naše živote. Mi smo ti koji moramo otvoriti vrata. Njegovo obećanje glasi, ukoliko mi otvorimo vrata, On kaže: Ja ću ući. To je obećanje Božje Reči. Možete biti uvereni da, ukoliko otvorite vrata... Ukoliko ste, na primer, prošli put molili pokajničku molitvu i pozvali Hrista da dođe i bude sa vama, On dolazi, bez obzira da li vi to osećali ili ne.
         U drugom novozavetnom obećanju Isus kaže: “Ja sam uvek sa vama.” Onog trenutka kada ga pozovete da dođe, od tog trenutka na dalje On će uvek biti sa vama. Možda nećete baš uvek razgovarati sa njim. Ali ni na poslu sa svojim kolegom ne razgovarate neprestano. Ipak, i pored te povremene tišine koja vlada među vama, vi znate da je osoba tu. Hristovo naredno obećanje glasi: Daću im večni život. Nedavno smo govorili o dokazima za vaskrsenje. Činjenica da je Hristos vaskrsnuo ima svoje implikacije. Prva implikacija: pruža nam sigurnost u vezi sa prošlošću. Možete biti uvereni da vam je oprošteno, ukoliko ste prihvatili Hrista, zato što je na krstu izvojevana pobeda. Hristovo vaskrsenje je dokaz te pobede. Biskup Lesli Njubing je naglašavao da vaskrsenje nije bilo preokret u porazu, nego manifestacija pobede. To što je Isus učinio na krstu, delotvorno je i danas. Ono omogućava oproštenje.
         Druga implikacija vaskrsenja se odnosi na sadašnjost – pruža nam sigurnost da je Isus odista  živ! Da je ustao iz mrtvih. Možete ga upoznati i iskusiti njegovu silu.
         Treće, pruža nam sigurnost što se tiče naše budućnosti. Ako je Isus sahranjen, pa ustao iz groba, to znači da svako ko svoju veru položi na njega, jednoga dana, kao Isus i sam će vaskrsnuti. Smrt nije kraj priče. Postoji život sa one strane groba. Istorija nije beznačajna ili ciklična. Ona se kreće ka slavnom kraju: povratku Isusa Hrista, koji će uspostaviti novo nebo i novu zemlju. Jednoga dana će oni koji veruju u Hrista otići da budu večno sa Gospodom. Tamo više neće biti suza, neće biti bola, neće biti patnje niti odvajanja od onih koje volimo; neće više biti greha ni iskušenja. To je mesto gde će odnosi biti savršeni, videćemo Isusa licem u lice. Dobićemo proslavljena, vaskrsla tela koja ne znaju za bol i bićemo preobraženi, slični Hristu. Nebo će biti mesto silne radosti i uživanja koje nikada neće prestati.
         Neki ljudi kažu: “Oh, to zvuči tako dosadno”. Ali apostol Pavle piše: “Ono što oko nije videlo, ono što uho nije čulo, ni ljudski um pomislio, to je Bog pripremio za one koji ga ljube.”
         Klajv Luis, u jednoj od svojih knjiga – tačnije na samom kraju “Narnijske hronike”, koristi sjajnu analogiju na temu neba. On upoređuje sav ovaj život sa sezonom rada, a nebo sa praznicima. Govoreći o onima što stižu u nebo kaže: “Rad je gotov; odmor počinje. San je završen; jutro je svanulo. Sav njihov život na ovom svetu je bio samo omot knjige sa naslovom. Sada, konačno, počinju prvo poglavlje Velike Priče koju niko na zemlji nije čitao. Priče koja se razvija zauvek i čije svako novo poglavlje je bolje od prethodnog.” Upravo to Bog obećava u svojoj Reči svima koji stave svoju veru u njega. Mi treba svoje oči da držimo uprte u činjenice, a ne da neprekidno konsultujemo svoje emocije. To je slično kao.... evo male analogije o tri čoveka koji hodaju duž visokog zida. Prvi se zvao “Činjenice”, drugi se zvao “Vera”, a treći “Emocije”. “Vera” je trebalo da gleda napred, na “Činjenice”. Ukoliko bi vera bila zasnovana na činjenicama, bez problema bi svi stajali na zidu. Ali, ako bi se “Vera” okrenula ka “Emocijama”, počela bi se kolebati, ili bi čak i pala. Sve dok se vera drži činjenica, emocije će spontano da je slede. Od suštinske važnosti je da se naša vera zasniva na činjenicama. Prva stvar, dakle, Božja Reč. Ona je sredstvo po kome znamo da imamo zajednicu sa Bogom, zajednicu koja će večno trajati.
Druga noga tronošca je Hristovo delo. Ne ono koje čini, nego ono koje je učinio. Ovde se radi o onome što je Isus već učinio za nas. Ukoliko biste me ponovo upitali: “Kako znaš da si oženjen?”, mogao bih vam reći da to znam po događaju koji se zbio baš ovde, u crkvi, 07. januara 1978. To je bio, tako da kažem, jedan istorijski događaj. Ukoliko nekome kažete: “Kako znaš da si hrišćanin?”, upitani bi mogao da vam odgovori: Znam zbog jednog istorijskog događaja; smrti i vaskrsenja Isusa Hrista. To je ono što nam pruža sigurnost. Bog vas voli i želi zajednicu sa vama.
         Pogledajmo u poslanicu Rimljanima, 6. poglavlje, stih 23. Prošli put smo pogledali  prvi deo ovog stiha, a sada bih da se posebno usmerimo na njegov drugi deo. Apostol Pavle piše: “...jer je plata za greh smrt..., a milosni dar Božji jeste život večni u Hristu Isusu, Gospodu našem”, ili kako neki prevodi doslovno kažu: ...besplatan dar Božji jeste život večni u Hristu Isusu, našem Gospodu.  Neki od vas se možda sećate analogije sa čekom koju sam koristio prošli put. Ček, koji pored ostalog omogućuje i večni život, a potpisao ga je Isus Hristos. Ček je upućen vama, sa blanko prostorom za ime, tako da možete upisati svoje ime. Taj dar je ponuđen svakom pojedinom od nas – potpuno besplatno.
Ne znam kako stoji stvar sa vama kada čujete da je nešto besplatno ali ja sam veoma sumnjičav, veoma ciničan u vezi sa besplatnim ponudama.  Uvek pomislim: “besplatno, kladim se da tu ima neka zamka.” Jednom sam se vratio sa odmora i u poštanskom sadučetu pronašao obaveštenje o jednoj takvoj ponudi. U ponudi je pisalo: “N. Gambel, potencionalni milioner. (vrlo brzo) Gospodine N. Gambel, da li želite da budete najveći dobitnik u Britaniji? Možda upravo sada u rukama držiti dobitne brojeve, gospodine N. Gambel! Niko osim vas ne poseduje tih šest N. Gambel nagradnih brojeva. N. Gambel potvrda je vaša i samo vaša.” Na toj strani je još pisalo. “Požurite gospodine Gambel, ponuda ima rok. Delujte sada i možete osvojiti nagradu. Verujte mi na reč, u ovome nema zamke gospodine N. Gambel.” Naravno, bio sam više nego zainteresovan da vidim šta treba da učinim kako bih se uključio u nagradnu igru i na kraju sam pronašao ovde zapis o tome. Evo narudžbenice koju je trebalo da pošaljem. “Upišite me za san od milion dolara. Dajte mi moje besplatne matične podatke i pribeležite me kao pretplatnika za magazin ‘Vreme’, u narednih 40 nedelja.” To je zamka.
Otvorio sam sledeće pismo, koje je bilo još jedno od besplatnih. Ovo je bilo odresirano na moju  suprugu. “Neverovatna nagrada za vas gospođo Gambel. Je li to ček na 15 000 funti ili je to Ford Mondeo?” Pomislio sam: divna vest. Ona je stvarni dobitnik. Garantuju joj besplatan dar. Na kraju, na samom dnu poslednje strane, otkrio sam sledeće: “Besplatan poklon!” So i biber komplet. Ovaj šarmantni par pilića sedi udobno u gnezdu od vrbovog pruća, odeven u šarenu kariranu odeću – “Zanosno izdanje za vaš trpezarijski sto. Vaše je besplatno, ako kupite robu u vrednosti preko 40 funti.”
To je zamka. Dakle, mi smo sumnjičavi; ja sam sumnjičav, pa kada mi neko ponudi besplatan poklon pomislim: mora da tu postoji kakva zamka. Neće biti da je odista besplatan. Ovaj poklon jeste besplatan, ali nije jeftin. Nije jeftin zato što je Isusa stajao života. Pogledaćemo Drugu poslanicu Korinćanima 5:21. Prošli put smo, neki od vas se možda sećaju, pročitali šesti stih pedeset i trećeg poglavlja iz knjige proroka Isaije, gde piše: “Svi smo mi kao ovce zašli bili, svaki od nas svojim putem pođe.” Ukoliko ova ruka predstavlja vas i mene, ova knjiga predstavlja stvari koje su uzrokovale odvojenje, sprečile nas da imamo zajednicu sa Bogom: “Svi smo mi kao ovce zašli bili, svaki od nas svojim putem pođe.” A ova ruka predstavlja Isusa; između Hrista i Boga nije postojala nikakva prepreka. Biblijski stih kaže: “...na njega” – taj njega je Isus – “Gospod pusti krivicu sviju nas” – i tako nas učini slobodnima da ostvarimo zajednicu sa Bogom.
Apostol Pavle u ovom stihu ide i korak dalje. On piše: “Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas” – to je ista ilustracija. Isus je na krstu učinjen grehom zbog nas i umesto nas – “da mi u njemu postanemo pravednost Božja.” On nam je dodao nešto.
Pretpostavimo da ova maramica predstavlja, da tako kažemo, Hristovu pravednost. Ono što apostol Pavle piše jeste da se dogodila zamena. Na krstu je Isus uzeo našu krivicu, a na mesto nje, dao nam svoju pravednost. Pravednost znači: pravo zajedništvo sa Bogom, što za posledicu ima pravo zajedništvo sa ljudima. Ovo je moguće zato što je Isus umro za nas. On je platio kaznu. Dar, zato što je ga je Isus platio svojim životom, nije jeftin. Kako možemo primiti taj dar? Primamo kroz pokajanje i veru. Pokajati se, znači okrenuti se od svega što znamo da je pogrešno. Bog od nas nikada neće tražiti da odbacimo ono što je dobro za nas. On od nas traži da odbacimo ono što kvari naše živote. Je li to cena?
Da li biste rekli, recimo, jednom heroinskom zavisniku: “Čuj, cena dara koju moraš platiti jeste da prekineš sa uzimanjem heroina.” Je li to cena? Ne. Zato što heroin ranjava i uništava. Bog nas voli i On ne želi da radimo stvari koje nas ranjavaju. Svakako, ono od čega mi odustajemo u smislu okretanja leđa svemu što znamo da je pogrešno, nije ništa u poređenju sa onim od čega je Isus odustao kada je umro za nas, i nije ništa u poređenju sa onim što primamo. Primamo pokajanjem i verom. Šta je vera? U suštini, vera je poverenje. To je položiti svoje poverenje na nekoga. Brak je delo vere: ulažete svoje poverenje u drugu osobu. Vera je nešto što mi činimo. Ona je stvar našeg izbora.
Dopustite mi da vam to ilustrujem životom Blondina. Žan Fransoa Gravele je bio akrobata, hodač po žici. Živeo je u prošlom veku. Trik koji je izvodio bilo je da je hodao po žici razapetoj preko Nijagarinih vodopada. Obično je hodao po žici dugoj 400 metara na visini od nekih 50 metara iznad vodopada. Jednostavno bi šetao tom žicom. Ponekad bi na svojim leđima nosio i čoveka, ponekad bi zastao na sredini te zategnute žice, obario sebi jaja i pojeo ih. A veliki broj ljudi je dolazio da ga posmatra. Jednom je i kraljevska svita došla iz Engleske, uključujući i vojvodu od Njukastla. Ono što je Blondin tada uradio bilo je da pređe na drugu stranu i vrati se nazad, zatim je tamo i nazad pregurao ručna kolica. Potom je u kolica stavio džak krompira, otkotrljao ga preko i vratio nazad. Svetina je klicala. Mislili su da je to nešto apsolutno fantastično. Zatim se okrenuo kraljevskoj sviti u kojoj je bio i vojvoda od Njukastla – zapravo obratio se upravo njemu – govoreći: “Videli ste kao sam pregurao kolica, videli ste kako sam u kolicima zatim pregurao džak krompira. Verujete li da bih u kolicima mogao, tamo i nazad, da preguram i čoveka?” Vojvoda od Njukastla je odgovorio: “Oh, da. Video sam šta si učinio i verujem ti.” Tada Blondin reče: “Uskoči.” To je vera – uskočiti. Jedno je reći: “Ja verujem”, a nešto sasvim drugo uskočiti.
Postoje veoma dobri razlozi zbog kojih ne biste uskočili u ta kolica. Možda Blondin nije vredan poverenja. Ali Isus jeste vredan poverenja, zbog toga i postoje valjani razlozi da uskočimo, da mu se u poverenju prepustimo. To je druga noga tronošca: delo Isusa Hrista. Ne možemo – nikada ne možemo ponosno reći: “Ja sam...” To je Hristos učinio, za nas.
Treća noga tronošca je svedočanstvo Svetog Duha. Ponovo se radi o njemu, a ne o nama. Da se vratimo onom pitanju, ukoliko me pitate: Kako znaš da si oženjen? Pored toga što bih vam mogao pokazati izvod iz matične knjige venčanih i ukazati na događaj venčanja koji se zbio, mogu vam govoriti i o 22 godine iskustva u braku. Ako pitate nekoga: Kako znaš da si hrišćanin? – upitani vam može ukazati na Bibliju, može vam ukazati na ono što je Hristos za njega učinio na krstu i na njegovo vaskrsenje, ali može govoriti i o svom ličnom iskustvu zajedništva sa Bogom. Ranije smo već pogledali knjigu Otkrivenja 3:20. Isusa kako stoji pred vratima i kuca. Ukoliko neko čuje njegov glas i otvori vrata, On obećava da će ući. Hristos ulazi svojim Duhom, trećom Osobom Svete Trojice – Svetim Duhom. Duh Sveti dolazi da prebiva u nama. I On je taj koji nam pruža iskustvo zajedništva sa Bogom.
Ono što Duh Sveti čini, jeste da nas počinje menjati iznutra. Znam da su katkada ljudi zabrinuti u vezi sa ovim. Kažu: “Pa, ja i ne želim da se menjam. Ne znam šta bih u tom slučaju postao.” Apostol Pavle piše. Pogledaćemo poslanicu Galatima, 22. i 23. stih petog poglavlja. Evo šta će nam se dogoditi kada Duh Božji prebiva u nama: “A plod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost i uzdržljivost.” Drugim rečima, apostol kaže: Postaćete sličniji nabrojanim karakteristikama. Nazvavši ove elemente “PLODOM Duha”, ukazao je da su oni nešto što se u našim životima ne dogodi preko noći, nego raste i razvija se.
Neko nam ljubazno pokloni mladicu kruške i mi je zasadimo u našoj bašti (brzo). Tako smo uzbuđeni zbog tog drveta. Svaki put kada se vratim kući, obično šmugnem u baštu da vidim je li porasla koja kruška. Moj prijatelj, Čarli Mekkejsi, koji je uradio logo za ALFU i ilustracije koje možete videti u ALFA priručnicima, znao je kako ja svakoga dana kontrolišem da li već ima krušaka na stablu. Jednog dana je doneo zelene jabuke i selotejpom ih zakačio na krušku... E, sad, ja jesam glup, ali ne baš toliko. Znam ja da jabuke ne rastu na stablima krušaka, a osim toga, plodovima treba vremena da porastu.
Ono što apostol Pavle kaže jeste: Plod Duha će postepeno da se razvija, tako da ćemo mi postajati ljubazniji, radosniji, mirniji... Kvalitet naših odnosa će početi da se menja. Znate, ja ne znam da li je ko od vas u sebi primetio promenu koja se, možda, dogodila u poslednje vreme, možda po pitanju onoga šta osećate prema Bogu. Ja se dobro sećam kako su se promenila moja osećanja u vezi sa rečju ISUS. Za mene, pre nego što sam postao hrišćanin, ISUS je bila reč za psovanje. Ili, ako bih na radiju čuo da spominju Isusa, pomislio bih: “O ne, ovo je neki verski program”, i promenio bih stanicu. Nedelju dana posle obraćenja, sećam se da sam na radiju čuo da se spominje Isus i pojačao sam prijem, jer sam želeo da saznam više. Znao sam, moj stav prema njemu se promenio.
Moj stav prema drugim hrišćanima je takođe počeo da se menja. Pre toga sam o hrišćanima mislio, ne znam zašto, ali mislio sam da su oni pomalo čudni, i nastrani, i glupi, i... Sve u vezi sa njima sam smatrao...
Imali smo te čudake... Mislim, postojala je grupa hrišćana na fakultetu koji sam pohađao i obično su održavali takozvane “Zabave ovsenih pahuljica”. Mislio sam: to je tako tužno. A onda, pošto sam postao hrišćanin, otišao sam na jednu od tih “žurki” i otkrio da su hrišćani zapravo divni ljudi. Moj stav prema njima je počeo da se menja.
Zatim, moj stav prema svim ostalim ljudima. Počeo sam da zapažam ljude na ulicama i u autobusima na drugačiji način. Vraćam se ponovo na Čarlija Mekkejsija, prijatelja sa zelenim jabukama. Pričao mi je da je, neposredno pošto je postao hrišćanin, ušao u jednu od onih prodavnica što rade bez dozvole, pogledao u čoveka za kasom i rekao mu da oseća preplavljujuću ljubav prema njemu i to ne zbog onoga što mu je čovek prodao. Tada je znao da se nešto promenilo.
Ne radi se ovde ni o kakvoj sebičnosti. Poenta je u tome da idemo ljudima i služimo im. Potrebe sveta su tako velike. I ja... ono što se dogodi kada se Duh Sveti useli u nas, jeste da nam počne davati želju, sve veću i veću želju da učinimo nešto po pitanju te potrebe.
Zatim, tu je i subjektivno iskustvo u vezi sa Svetim Duhom. Taj Sveti Duh nam daruje duboko lično osvedočenje da smo deca Božja. Ja imam, zapravo sam imao, troje dece. Jednom se moja najmlađa kći vratila iz škole sa izveštajem o ocenama. Ne znam da li je ispravno da tako mislim ili ne, ali mi se čini da se svi, sva deca, suviše trude u školi. Zato ja stalno pokušavam da rasteretim svoju decu. Govorim im: “Nemojte da se trudite tako mnogo.” Ipak, uvek sam uzbuđen njihovim ocenama. Znate, svakako, ja nisam objektivan, imam predrasude, verujem da su sve troje apsolutno divni, i ne polažem baš mnogo na to šta njihovi učitelji misle o njima. Tako da smo nas dvoje pregledali te... Znam da sam trebao ali... Pogledao sam sa kćerkom te ocene i rekao: “Oh, ovo su izvrsne ocene. Ma ti si sjajna.” Ona je rekla: “Znaš, mogla sam dobiti bolju ocenu iz francuskog.” A ja sam rekao: “Ma ne brini se, ja te volim, volim te. Volim te zato što te volim. Nije me briga možeš li francuski da govoriš bolje.” Tada sam na trenutak osetio, bilo je to kao da mi se Duh Božji obratio rečima: “Volim te, zato što te volim.”
Imam osećaj da bih uvek mogao i bolje. Ne baš u francuskom, ali mogao sam biti bolji u ovome, ili nisam uspeo onde, promašio sam tamo; a Duh Božji me uverava da sam dete Božje i da me voli – samo zato što me voli. Duh Božji, zajedno sa našim duhom svedoči da smo deca Božja.
Evo kako znamo da imamo zajedništvo sa njime: znamo zato što to tvrdi Božja Reč. Znamo da, ukoliko ga pozovemo, On će doći. Znamo na osnovu Hristovog dela. Znamo da je On umro za nas kako bi nam omogućio da ostvarimo pravo zajedništvo sa Bogom. A znamo i iz ličnog iskustva, jer nam taj Duh govori, svedoči nam da JESMO deca Božja.
Hajde da molimo. Ponavljam, svestan sam da neki od vas možda nisu voljni da mole; i to je potpuno u redu. Molim vas, osećajte se slobodnim. Možete prosto zatvoriti svoje oči i razmišljati o bilo čemu (brzo). Međutim, možda ovde ima nekoga ko kaže: “Želim još večeras da budem siguran da se nalazim u tom zajedništvu”, pa takvima želim omogućiti da mole jednostavnu molitvu, sličnu onoj koju smo molili prošli put – okrenuli smo se od stvari za koje znamo da su pogrešne, rekli smo oprosti, zahvalili Isusu što je umro za nas, i pozvali ga da uđe u naše živote. Ne morate moliti naglas, možete, ako želite, da je molite i u sebi. Možda kažete: “Pa, voleo bih o tome još da razmislim”, i to je potpuno u redu. Nemojte se osećati pod pritiskom da učinite nešto što ne želite. Ali, ukoliko želite, evo molitve koju možete moliti u sebi i započeti to zajedništvo sa Bogom.

Gospode Isuse Hriste, hvala ti što si umro za mene i omogućio mi pravo zajedništvo sa Bogom. Žao mi je zbog pogrešnih stvari koje sam u životu činio. Sada im okrećem leđa i prihvatam dar koji mi nudiš, dar oproštenja i večnog života. Hvala ti. Molim te da dođeš u moj život. Otvaram ti vrata svog života i pozivam te da svojim Duhom uđeš i budeš sa mnom zauvek. Hvala ti Gospode Isuse. Amin.
Oče, zahvaljujem ti za one ljude koji su sada molili ovu molitvu. Molim te da ih ispuniš ljubavlju, radošću i mirom. U Isusovo ime. Amin.
autor predavanja Niki Gembel

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...