Zašto je Isus umro?

Zašto je Isus umro? treće u nizu predavanje Alfa kursa, najrasprostranjenijeg kursa koji se bavi osnovama hrišćanske vere. Do sada ga je završilo preko 30 miliona ljudi. Blog predstavlja transkript govora Nikija Gambla. Prethodno predavanje "Ko je Isus Hristos?" možete pročitati OVDE.

            
         Šta je zajedničko za sledeće ljude: Madonu, Ser Elton Džona, Dženifer Aniston, Robi Vilijamsa, Noami Kempbel i papu? Jedan od odgovora bi bio da svi oni na sebi nose krst. Mnogi ljudi danas na sebi nose mali krst: na minđušama, narukvicama, na reveru. Verovatno najuobičajenije mesto za srebrni ili zlatni krst je lančić – pokatkada je to i mali drveni krst, ili čak i veliki drveni krst.

Ne znam da li ste ikada pomislili koliko je to zapravo čudno. Zato što je krst bio sredstvo izvršenja smrtne kazne. Mislim, kako biste se vi osećali večeras... Pretpostavimo da sam došao  noseći ovo – to su vrlo lepa vešala koja sam napravio. Ili, recimo, da sam oko vrata stavio jednu lepu električnu stolicu? Krst je bio sredstvo egzekucije, ali toliko okrutno sredstvo za ubijanje ljudi da su 337. godine nove ere, Rimljani odlučili da ga ukinu.

Nema ničega lošeg u nošenju krsta. Ali zašto ga ljudi nose? Krst je simbol hrišćanstva. Otprilike trećina Evanđelja govori o Hristovoj smrti. Polovina Markovog Evanđelja govori o njegovoj smrti. Veliki deo ostatka Novog zaveta objašnjava zašto je Isus umro. Centralni događaj službe crkve jeste pričest, a tu se radi o prolivanju krvi i lomljenju tela Isusa Hrista. Mnoge crkve su građene u obliku krsta. Zašto?

Većina ličnosti koje su imale uticaja na narode, ili su čak menjale svet, upamćene su po svojim životima. Isus, koji je svetsku istoriju promenio više nego iko drugi, upamćen je po svojoj smrti, čak i više nego po svom životu. 

Zbog čega se toliko pažnje posvećuje njegovoj smrti? Kakva je razlika između Hristove smrti i Sokratove smrti? Ili smrti mučenika, ili ratnih heroja? Za koji cilj je On umro? Šta je postigao? Šta to znači da je On umro za naše  grehe? Zašto je to toliko važno? Kakve to ima veze sa vama i sa mnom danas? 

Pogledajmo Jovanovo Evandjelje 3. poglavlje,  stih 16. Ovo je verovatno najpoznatiji stih iz Biblije: “Jer je Bog tako zavoleo svet da je dao svog jedinorodnog Sina da ni jedan koji u njega veruje ne propadne nego da ima život večni.” Hrist je dakle umro zato što Bog voli vas i mene.

U čemu je problem? Ponekad ljudi kažu: “Ne razumem u čemu je problem. Ja nemam nikakvu potrebu za hrišćanstvom. Potpuno sam zadovoljan sobom. Moj život je ispunjen. Pokušavam da budem ljubazan sa ljudima i da vodim dobar život.” Istina je, naravno, da smo svi stvoreni po obličju Božjem i da u svakom ljudskom biću ima nešto plemenito. Ali, ako smo iskreni prema sebi samima, priznaćemo da postoji i druga strana novčića. Prosto moramo priznati da postoje stvari koje činimo, iako znamo su pogrešne.

Pogledajmo poslanicu Rimljanima, poglavlje 3, stih 23, gde apostol Pavle piše ovako: “Svi smo zgrešili i izgubili slavu Božju.” SVI! Jedna od najtežih stvari za mene je da priznam kako sam pogrešio. Otkrio sam da mi reči: “Pogrešio sam” nekako zapinju u grlu. 

Uvek pokušavam da okrivim nekog drugog – obično moju suprugu. Sviđa mi se čestitka koju mi je poslala za rođendan. Ne znam da li možete da je vidite sa svog mesta. Pokušaću da je postavim tako da dođe na veliki ekran. Znači, poslala mi je ovu lepu čestitku. To je slika muškarca koji gura kolica iz samoposluge puna robe, gura ta kolica napred, a njegova žena, kao kakva prikolica, ide tri koraka iza njega. Idu zajedno pustim stazama i bogazama, a on uporno gura ta kolica preko planinskih kosa. U zaglavlju piše: “Pavle tvrdi da je ovo put do parkiranih kola i nema nameru da prizna kako je pogrešio.”

Interesantno je, zar ne, kada se dogodi saobraćajna nesreća ili kakav incident na putu, pa vozači izađu iz svojih automobila da prodiskutuju ko je kriv, gotovo nikada nećete čuti: “Oh, ja sam kriv za ovu nesreću.” “Ne, ne, ja sam kriv.” Zapravo ono što činimo – čemu sam naravno i ja sklon – jeste da okrivimo nekog drugog i izmislimo opravdanje, koje je katkada više nego apsurdno.

Došao sam do podataka o tome šta su neki ljudi pisali u svojim izjavama o saobraćajnim nesrećama u kojima su učestvovali, pokušavajući da objasne šta se desilo. Jedno osiguravajuće društvo čuva neke od tih izjava.

Jedan je napisao sledeće: “Dolazeći kući, pogrešio sam ulaz i udario u drvo koje nije bilo tamo.” 
Sledeći je napisao: “Jedan auto se sudario sa mojim, iako me nije upozorio na svoju nameru.”
Treći je napisao: “Momak je bio po celom drumu. Trebalo je da skrenem nekoliko puta pre nego što sam ga udario.” 
Šta da kažemo za ovaj izgovor: “Vozio sam auto 40 godina pre nego što sam zaspao za volanom i slupao se.” 
Ili ovaj: “Pešak nije znao na koju će stranu pa sam ga pregazio.”  
Čujte ovo za kraj: “Skliznuo sam sa puta i udario u nasip zato što sam samo na trenutak pogledao u taštu.”

Mislim da, ako smo iskreni, svi moramo priznati da radimo stvari za koje znamo da su pogrešne. Šta znači tvrdnja apostola Pavla: “Svi su zgrešili”? Šta to znači?

Ponekad, ljudi kažu: “Pa, ja živim pravednim životom.” Rekao bih da ovakva izjava zavisi od toga sa kime se upoređuju. Isto je u svim područjima, zar ne? Recimo u sportu. Prošli put sam vam rekao kako volim da igram skvoš. Član sam jednog skvoš kluba i tamo ima cela grupa nas koji igramo. Skvoš igram toliko mnogo da bih trebao biti znatno bolji nego što u stvari jesam, ali sebe ipak smatram solidnim igračem. Drugim rečima, ima ljudi koji su mnogo bolji igrači od mene, ali i onih koji su lošiji. Jednom sam otišao u klub nadajući se igri sa prijateljem i spremio sam se za utakmicu. Stigao sam nešto ranije. 

Jedan čovek kojeg nisam prepoznao je bio tamo. Imao je petnaestak godina više od mene i bio je oko 25 kilograma teži. Pitao me je želim li da igram? Pomislio sam: imam desetak minuta – taman da se zagrejem pre nego što dođe moj protivnik. Rekoh mu: “Važi, hajde da igramo.” Pošao je ka terenu govoreći: “Nećemo se zagrevati, odmah počinjemo.” “U redu. Servirajte vi prvi”, rekao sam, želeći da mu dam priliku da i on udari loptu. Posrećilo mu se... –loptica je samo poletela u vis i pala u sam ugao terena. Jedan-nula. 

Pa, bilo mi je drago što je osvojio poen. Otišao je na drugu stranu i ponovo servirao. Bum – dva-nula. A onda je počeo sa svojim drop-šotovima, lob-udarcima. Ja sam leteo terenom s jedne strane na drugu, a on je samo stajao na sredini i BANG. Postalo mi je jasno zbog čega je bio toliko teži od mene – pa on se uopšte nije pomerao... Prosto je stajao u sredini terena i tukao me: devet-nula, devet-nula, devet-nula!

U stvari, on i nije bio neki naročiti igrač. Bio je samo mnogo bolji od mene. Da je igrao protiv nekog stvarno dobrog, ne bi od njega dobio ni jedan poen. A da je taj dobar klupski igrač igrao protiv nekog engleskog reprezentativca, tada on ne bi osvojio ni jedan poen. 

Čovek protiv kojeg sam igrao je bio Deni (njegov sin je 19. igrač na svetskoj rang listi). Jednom sam gledao njegov meč, u to vreme je bio drugi reket sveta. Videvši njega kako igra skvoš, rekao sam da igru koju mi igramo ne treba zovemo skvoš, već nekako drugačije. Postoji toliko mnogo različitih nivoa.

Isto važi i za moralnost naših života, za duhovnost naših života.  Džon Kolins je bio vikar u ovoj crkvi pre Sendija Milera. Džon je prosto zanosna osoba; veoma ponizan, prijatan čovek sa velikim darom tumačenja Biblije. Jednom sam ga čuo kako objašnjava Pavlove reči: “Svi smo zgrešili.” 

Neki očigledno arogantan mladić mu je prišao i rekao: “Ja vodim uzoran život. Ne treba meni hrišćanstvo.” Džon je obično koristio sledeću ilustraciju, bila mu je omiljena za objašnjenje pomenutog stiha. Rekao bi: “Pretpostavimo da ovde imamo stub sa spiskom svih ljudi koji su ikada živeli. Najgori su na dnu, a najbolji na vrhu.” Zatim bi upitao: Koga biste vi stavili na dno.” Odgovori bi bili: Adolfa Hitlera, ili Staljina, ili njihovog šefa, ili neke druge najgore osobe koja je ikada živela.

Sledeće Džonovo pitanje bi glasilo: “Dobro, šta mislite koja je najbolja osoba koja je ikada živela?” Odgovori bi bili: Majka Tereza, ili njihova majka ili neko drugi za koga bi mislili da je najbolji. Džon bi rekao: “Pretpostavljam da se slažete da smo svi mi ostali negde između.” Zato što je bio istinski ponizan, dodao bi: “Ja sam verovatno negde ovde, a vi znatno više.” Osoba bi rekla: “Da, verovatno je baš tako.” “Šta mislite, gde je vrh te skale?”, pitao bi dalje Džon. Osobe bi odgovarale: “Pa valjda plafon.” Džon bi im odgovarao: “Ne. Pogledajte biblijski stih: “Svi smo zgrešili i izgubili slavu Božju.” Vrh nije plafon, nego nebo. Slava Božja je otkrivena u Isusu Hristu, i ako se odmeravamo prema njemu, svi smo hiljadama kilometara niže.

Katkada ljudi kažu: “U tom slučaju smo svi u istom čamcu. Nema veze jesmo li malo više ili malo niže.” Ali ima veze, jer u odnosu na to šta radimo, kako delujemo, imamo i određene posledice. A te posledice se mogu svrstati u četiri grupe.

1.Pre svega tu je zagađenje grehom. Pogledaćemo u Markovo Evanđelje, poglavlje 7 stihovi 20 do 23, gde Isus govori o tome kako greh prlja naše živote. “I reče: što izlazi iz čoveka, ono čini čoveka nečistim. Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubijstva...” Sećate li se da je Isus rekao kako u svom srcu možemo počiniti ubistvo tako što se rasrdimo? Blud – Isus je izjednačio želju za bludom sa samim činom bluda. “...preljube, lakomstva, zloće, prevare, raspojasanost, zavist, hula, oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim”, zagađuju nas, upropašćuju nas.

Ne znam kako ste se osećali dok sam čitao ovu listu, ali možda kažete: “Pa, nisam uradio većinu ovih stvari.” Jedna je dovoljna da vas zaprlja. To vam je slično kao da pravite omlet od 12 jaja. Imate jedanaest dobrih i jedan mućak. Taj jedan mućak će zagaditi celu kajganu.

Na isti način deluju i zapovesti. Nema nikakvog smisla reći. “Dobro, pa ja držim čak 9 od 10 zapovesti.” Zar to nije dovoljno? “Imam problem sa ubijanjem, ali ostalih devet ispunjavam.” Apostol Jakov ovako piše: “Jer ko sav zakon drži, a pogreši samo u jednom, kriv je za sve.” Greh, dakle, zagađuje.

2.Drugo, greh poseduje silu. Gresi koje vršimo imaju silu koja nas čini zavisnicima. Isus je rekao da je svako ko čini greh, rob greha. Ovo je jasno u nekim područjima. Mislim da svi znamo, zar ne, da ukoliko neko par puta uzme heroin, postaje ovisnik o heroinu. Ukoliko neko, kroz duži vremenski period, konzumira veću količinu alkohola, postaće ovisnik o alkoholu. Međutim, Isus govori da isto važi i za manje uočljiva područja grešenja u našim životima. Moguće je biti ovisan o egocentričnosti, o požudi,  pohlepi,  ponosu, aroganciji, klevetanju, zlobi, teškom temperamentu. Ove stvari takođe zarobljavaju. Greh poseduje silu.

3.Treće, kazna za greh. Postoji nešto unutar nas, zar ne, što vapi za pravdom kada, recimo, u novinama pročitamo o deci koja su ubijena ili napastvovana, o starim ljudima koji su ubijeni u njihovim domovima. Obično kažemo: “Ovo su užasne stvari. Ko god da ih je učinio, treba da bude priveden licu pravde. Treba da bude kažnjen.”

Ali, ukoliko ste slični meni, ovo naravno važi za mene, veoma mi je lako da se tako osećam kada je neko drugi u pitanju, ali uopšte mi se ne sviđa da isti kriterijum primenjujem na sebe. Na taj način ja sam običan licemer. Da vam dam jedan najobičniji primer. Ja na posao odlazim biciklom. Volim to da činim stoga što je, u to doba dana, zastrašujuća saobraćajna gužva. Kolone automobila su kilometrima dugačke. Ali, usred sve te gužve postoje saobraćajne trake za autobuse i biciklove. Uživam da jedrim autobuskom trakom pored te gužve. Odista mi pruža zadovoljstvo kada prolazim pored svih onih zaglavljenih automobila. Katkada, poneki od tih automobila krene autobuskom trakom, a to me silno rasrdi. Jer, ta saobraćajna traka je namenjena samo za autobuse i biciklove. Zato ja moj bicikl vozim sredinom te trake, kako automobil ne bi mogao da prođe. Takođe, znam gde na mom putu stoje dve policijske patrole, pa kadgod neki automobil dođe u autobusku traku, ja priželjkujem da su policajci na svom radnom mestu. Svakako, ja želim da ta osoba bude uhvaćena u prestupu, a sve stoga što je neprijatno i opasno da automobil vozi trakom koja je rezervisana za nas.

Ali, kada pada kiša, i ja koristim automobil. Za kišnih dana saobraćajna gužva je još i veća. Ono što mi jako smeta je to što na ulici postoje dve saobraćajne trake, a koristi se samo jedna, naime ona za autobuse i biciklove je potpuno prazna. Beskorisno je imati dve saobraćajne trake. Mislim, dobro je imati dve saobraćajne trake, ali glupo je da se jedna ne koristi, a ja znam gde su policijske patrole... Pošto tamo piše “Za autobuse i bicikliste”, a ja jesam biciklista..., našao sam opravdanje da koristim tu traku. Jednog dana kada sam kasnio, a žuta traka je bila prazna... zujao sam njome. Našavši kasnije samo malo prostora između dva automobila, opet sam se ubacio u kolonu. Vozač iza mene je počeo da krešti. Ja sam pomislio: Šta se ovaj dere? Ja sam taj koji je rizikovao... On je samo sedeo u kolima i čekao. Ja sam taj koji je bio hrabar. Poenta je u ovome: Primenjivao sam potpuno drugačiji standard na sebe, i na druge vozače. U poslanici Rimljanima 2:1, apostol Pavle piše: “Zato nemaš izgovora, čoveče koji sudiš, ma ko ti bio; jer sudeći drugom samoga sebe osuđuješ, pošto ti, sudija, činiš isto to.” Ova rečenica zasigurno važi za mene. Dalje, u istoj poslanici, 6:23, piše: “A plata za greh je smrt.” Dakle, postoji kazna zbog greha.

4.  Četvrta posledica greha je odvojenost zbog greha. Kazna nije samo fizička, nego i duhovna. Ona podrazumeva odvojenost od Boga. Tako da smrt o kojoj govori apostol Pavle nije samo fizička, nego je to konačna i večna odvojenost od Boga. Odsečenost od njega. Prorok Isaija o tome piše: Nije stvar u tome da vas Bog ne može čuti, nego u tome da su vas vaše nepravde i gresi odvojili od njega: “...gresi vaši zaklanjaju od vas lice njegovo tako da vas on ne čuje.” 

Ponekad ljudi kažu: “Trudim se da molim, ali mi se čini kao da udaram u betonski zid ili plafon.” Upravo to je i prorok Isaja govorio – postoji prepreka, postoji odvojenost. Baš kao i u ostalim odnosima, ukoliko nekoga uzdrmamo, ako mu učinimo šta nažao, uvredimo li ga, to dovodi do prekida zajedništva.

     

    E sad, sve ovo do sada je bila loša vest. Ali Evanđelje doslovno znači “Dobra vest”, a dobra vest je, kao što smo već videli iz Jovanovog Evanđelja 3:16, da nas Bog voli. Voli nas i to toliko, da nas nije ostavio u stanju u kome smo, nego je došao da učini nešto u vezi s tim. Kakvo je njegovo rešenje? “Jer Bog je tako zavoleo svet”, vas i mene, “da je svog jedinorodnog Sina dao...”

       Bog je ušao u naš svet – ovo je nešto toliko zapanjujuće, da je skoro neverovatno. Bog je ušao u naš svet u osobi svog Sina, Isusa Hrista, da bi umro za vas i za mene. Evo kako o tome piše apostol Petar u svojoj prvoj poslanici 2:24. “On je”, taj On jeste Isus Hristos, “poneo naše grehe”, vaše grehe i moje grehe, “na svom telu na drvo”, drugim rečima na krst “da se oprostimo grehova i da živimo za pravednost; njegovim ranama ste isceljeni.”

To je ono što Džon Stot naziva Božjom samozamenom. Šta to znači kada je neko zamena?

31. jula 1941. neki logoraš je uspeo da pobegne iz Aušvica. U znak odmazde, očigledno se to uvek događalo, Gestapo je rešio da desetoro ljudi umori glađu u podzemnom bunkeru. Postrojili su logoraše i nasumično odabrali desetoricu. Jedan od te desetorice zvao se Frensis Gejovniček. U trenutku kada mu je bilo naređeno da istupi napred počeo je da plače. Kukao je: Jadni moji žena i deca. Nikada ih više neću videti. 

U tom trenutku je neki Poljak, čovek sa okruglim naočarima žičanog okvira, istupio napred i rekao: “Ja sam katolički sveštenik. Nemam ni ženu ni decu i želim da umrem umesto ovog čoveka. Na čuđenje svih prisutnih, ova ponuda je bila prihvaćena. Sveštenik se zvao Maksimilijan Kolbi, a imao je 47 god. Sa ostalom devetoricom je odveden u bunker za izgladnjivanje do smrti. Kolbi je bio neverovatan čovek – sve ih je naveo na molitvu. Posilni tamničara je govorio da je u bunkeru bilo kao u crkvi. Umro je kao poslednji, zapravo morali su da ga ubiju injekcijom karbonske kiseline 14. avgusta 1941.

41 godinu kasnije, 10. oktobra 1982. na trgu Svetog Petra u Rimu prikazan je rezultat smrti Maksimilijana Kolbia. Pred mnoštvom od 150 000 ljudi, među kojima je bilo 26 kardinala, 300 nadbiskupa i biskupa, bio je i Frensis Gejovniček. Papa je sledećim rečima opisao smrt Maksimilijana Kolbia. Rekao je: Bila je to pobeda slična pobedi Isusa Hrista. Pre nekoliko godina sam zapazio Gejovničekov nekrolog u dnevnim novinama. Umro u 93. godini. U nekrologu je stajalo da je u znak zahvalnosti samožrtvovanja Maksimilijana Kolbia, Gejovniček posvetio veliki deo ostatka svog života govoreći ljudima o tome šta je Kolbi učinio za njega – da je umro umesto njega, da ga je zamenio u smrti.

Isus je na  još više zapanjujući i divniji način umro za vas i za mene. On je za nas pretrpeo razapinjanje. Ciceron je razapinjanje nazivao najokrutnijom i najužasnijom torturom. Isus je prvo bio vezan za kolac i bičevan. Bio je šiban bičem sa 4 ili 5 kožnih traka u koje su isprepletano bile umetnute oštre nazubljene kosti. Eusebije, rimski istoričar iz 3. veka opisao je bičevanje ovim rečima: “Paćenikove vene i mišići bi bili razgolićeni, tetive i utroba su mu se videli".

Posle bičevanja Isus je bio odveden u Pretorijum gde mu je na glavu bila nabijena trnova kruna. Zatim je bio nateran da nosi tešku gredu krsta na krvavim ramenima, sve dok se pod njom nije srušio. Stigavši na mesto razapinjanja skinuli su sa njega odeću. Položili su ga na krst i 15 centimetara dugi ekseri su mu bili zabodeni u podlaktice, neposredno iznad ručnog zgloba. Kolena su mu bila okrenuta na stranu, tako da je u visini skočnog zgloba, kod ahilove tetive, mogao ponovo biti prikovan. 

Posle toga, krst je bio podignut i utaknut  u rupu koja je za njega bila iskopana u zemlji. Tako je bio ostavljen da visi na suncu izložen strašnoj žeđi prepušten izrugivanju gomile. Visio je tako u nezamislivom bolu 6 sati dok mu je život polako isticao. Bila je to ogromna dubina srama, u vrhuncu bola.

Ipak, Hristova najgora patnja nije bila fizička trauma ili tortura razapinjanja, čak ni emocionalni bol što ga je odbacio svet, ili što su ga napustili, što su dezertirali njegovi prijatelji. Ono na šta je Novi zavet skoncentrisan jeste duhovna agonija kao posledica odvojenosti od Boga. I to ne zbog njegovih greha, nego zbog naših greha.

Pogledajmo knjigu proroka Izaije poglavlje 53. Ovo je jedno neobično proroštvo, pisano nekoliko stotina godina pre Hristove smrti, proroštvo u kojem prorok vidi unapred i to veoma detaljno, šta će se dogoditi na krstu. U samom srcu proroštava, u stihu 6, piše: “Poput ovaca svi smo lutali, i svaki svojim putem je hodio. A Gospod je na njega svalio bezakonja sviju nas.”

Bilo mi je veoma teško da shvatim taj princip: Isus je umro za mene. Čuo sam da sveštenici tako govore ali to mi nekako nije imalo smisla. Nisam video kakve to ima veze sa mnom. A onda sam čuo objašnjenje pomenutog stiha na sledeći način. Mislim da je to ilustracija čoveka po imenu Dejvid Meklnes, on je govorio: “Zamislite da ova ruka predstavlja vas i mene, a ova knjiga neka predstavlja sve naše grehe. Ti gresi nas, kao što rekosmo, odvajaju od Boga. Imamo osećaj da se između nas i Boga pojavila neka barijera. Poput ovaca, svi smo zalutali. Svako od nas je krenuo svojim putem.

Zatim je dodao: Neka ova ruka predstavlja Isusa Hrista. On nikada nije učinio ništa pogrešno. Zbog toga nije bilo nikakve barijere između Njega i Oca. Sledeći stih opisuje šta se desilo na krstu: A Bog, to je Otac u nebu, položi na Njega bezakonja svih nas. Isus je bio odsečen od Boga, ne zbog svojih greha, već zbog naših greha. Zato je Isus na krstu uzdisao “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?”

Dejvid bi završio rečima: Uočavate li šta to znači za nas? Slobodu da imamo zajedništvo sa Bogom. To je njegovo rešenje. Bog je toliko zavoleo vas i mene, da je dao svog jedinorodnog Sina...

Kakav je rezultat tog čina? “...da ni jedan...” stih se nastavlja. Krst je poput predivnog dijamanta. Ukoliko ga podignete, videćete različitu svetlost, različite boje, različite uglove, različite ravnine. Krst je baš kao dijamant. On je misterija. Toliko je dubokosmislen, da ga nikada nećemo u potpunosti razumeti. Toliko toga je u njemu sadržano. On nam otkriva Božju ljubav. Ukoliko ste ikada posumnjali u Božju ljubav, pogledajte na krst. Upravo nam on otkriva kolika je Božja ljubav prema vama i prema meni.

Bog nas je toliko zavoleo... Isus je rekao: “Niko nema veće ljubavi od ove: da neko položi svoj život za svoje prijatelje.”

Krst govori o patnji. Jedna od najvećih moralnih zamerki hrišćanstvu je sledeća: “Zašto u svetu ima toliko mnogo patnje?” To pitanje je veoma kompleksno i na njega ne postoji jednostavan odgovor. Ipak, jedno je sigurno: Bog sebe nije izuzeo od patnje. Na ovaj svet je došao u osobi Sina i sam je iskusio patnju – patio je za nas, a sada pati sa nama. Jednoga dana, kroz krst, On je učinio mogućim da se ukloni sva patnja. Pobedio je sile zla kroz svoju smrt i vaskrsenje.

Postoje mnogi aspekti krsta, a ja ću se usredsrediti samo na četiri slike koje nalazim u Novom zavetu.

1.  Prvi je slika hrama. Stari zavet beleži vrlo detaljan zakon o tome kako postupati sa grehom, sa prestupima koje su ljudi učinili. Ono što je trebalo uraditi bilo je da se ode u hram i sa sobom povede neka životinja kao žrtva. Ljudi bi priznanjem svoj greh preneli na životinju, koja bi zatim bila ubijena zbog tog greha.

Novozavetni pisci naglašavaju, mislim da je to svima poznato, da žrtvovanje životinje nije dovoljno. U poslanici Jevrejima piše: Krv bikova i jaraca ne može da otkloni grehe; to je samo senka stvarnosti. Mi bivamo sveti kroz žrtvu tela Isusa Hrista, jednoga za sve.

Kada je Jovan Krstitelj ugledao Isusa, rekao je pogledajte: “...evo jagnje Božje koje uklanja grehe sveta.” Savršena žrtva koja čini da zagađenost grehom može biti uklonjena.

Jedan novozavetni pisac je to ovako izrekao: Hristova krv nas čisti od greha – ova reč je kinetička, ona traje i traje. On nas čisti i čisti od svih naših greha.

2.   Drugi aspekt je slika uzeta sa pijace robova. Hristos je platio otkupnu cenu da bi nas otkupio – da bi nas oslobodio od zavisnosti, od sile greha. Sam Isus je rekao: Koga Sin oslobodi, stvarno je slobodan. Za mene je očaravajuće gledati, posmatrati kako Isus oslobađa ljude od zavisnosti prema stvarima koje su ih celog života držale u kandžama. 

   Razmišljam o Biliju Nolanu. Bili Nolan je napustio trgovačku mornaricu u svojoj 18-toj godini i odao se alkoholu. Postao je alkoholičar. Ništa nije radio. 38 godina je samo pio. 20 od tih 38 godina je proveo na stepenicama  ispred onih vrata. Sećam ga se vrlo dobro. Držeći bocu vina, prosio je za hleb – a mi smo svi znali da će kupiti vino. Jednog dana, bilo je to 13. maja 1990., pogledao se u ogledalo i rekao: “Ti nisi Bili Nolan koga sam poznavao.” Potom je svojim rečima zamolio Gospoda Isusa Hrista da uđe u njegov život. Načinio je i zavet sa njim, zavet da više nikada neće piti alkohol. I nije. 

  Možete ga videti ovde svake nedelje uveče kako stoji pozadi, elegantno odevenog, obično nosi crnu somotsku jaknu, kako sa uzdignutim rukama slavi Boga što ga je oslobodio. Jednom sam ga video kako dolazi sa parkinga i rekao sam mu: “Bili, izgledaš tako srećno.” Odgovorio mi je: “Ja jesam srećan.” Dodao je: “Život je sličan lavirintu, a ja sam, konačno, kroz Isusa Hrista pronašao izlaz iz njega.” Slika pijace robova je slika otkupljenja. Isus je došao da nas otkupi, da nas oslobodi.

3.   Posle hrama i pijace, treća slika je sudnica. Apostol Pavle je rekao da smo kroz Hristovu smrt bili opravdani. Opravdanje je pravosudni izraz. Ukoliko želite definiciju opravdanja jednog školarca, ona glasi: “Kao da nisam ni zgrešio.” Ukoliko na sudu budete oslobođeni, znači da ste bili opravdani. Odnosno, kao da nikada niste učinili to za šta ste bili optuženi.

U vreme kada sam imao problema da razumem krst – naravno, mučio sam se sa time da razumem kakve veze krst ima sa mnom – posetio sam osobu koja je upotrebila jednu ilustraciju i odista mi pomogla. Evo te ilustracije: 

“Dva prijatelja su išla zajedno u školu. Potom su upisali i isti fakultet, a posle toga su krenuli svaki svojim putem. Jedan od njih se posvetio legalnim poslovima i postao sudija. Drugi se upustio u kriminalne radnje i uvalio sebe u nevolje. Jednog dana, mnogo godina kasnije, onaj prevarant se pojavio pred svojim starim prijateljem, sudijom. Znao je da će morati da plati kaznu, jer je prekršio zakon. Sudija je bio u nezavidnom položaju. Bio je sudija, ali pred njim je bio stari prijatelj koji mu beše drag. U takvoj situaciji se nalazi Bog – dragi smo mu i voli nas. Ali onaj prvi je bio i sudija. Nije mogao jednostavno da kaže: “Nema veze. Ti si moj stari prijatelj i ja te volim. Ništa ne brini.” Pravda mora biti zadovoljena. Bog je sveti Bog. On je Bog ljubavi, ali i Bog pravde i ne može jednostavo reći: “Oh, ma nema veze.” Šta je sudija učinio u slučaju kada je ustanovio da je prikladna kazna za njegovog prijatelja bila 20 000 funti? Kaznio ga je, a potom skinuo svoju sudijsku odoru, otišao do blagajne, ispisao ček od 20 000 funti i platio kaznu za prijatelja.

Upravo to je Isus učinio. Samo što je Hristovo delo još veličanstvenije. Ono nadilazi sve ilustracije i analogije. Bog nas voli daleko više od kakavog starog prijatelja, više nego deca, supružnici ili roditelji.

A kazna? Nije u pitanju bila samo novčana globa. “Plata za greh je smrt”, kaže apostol Pavle. Zato krst nije bio samo ispisivanje čeka, već umiranje. Bog je u osobi Sina umro za nas. Tako je naša krivica uklonjena i moglo je da nam bude oprošteno. To je predivna, predivna vest – Evanđelje!

4.   Četvrta ilustracija dolazi iz slike doma. Koren i rezultat greha je razoreno zajedništvo sa Bogom, a rezultat krsta je mogućnost obnovljenja zajedništva – udaljenost između čoveka i Boga može da se završi. U Drugoj poslanici Korinćanima 5:19, apostol Pavle piše: “Bog je u Hristu pomirio svet” – to smo vi i ja, “sa sobom.” Zapazite izraz: “Bog je u Hristu.” 

   Zbog toga je prethodno izlaganje temelj ovom današnjem. Katkada ljudi kažu: “Zar to nije varvarski što je Bog zbog nas kaznio nekog nevinog, trećeg. Da, to bi bilo varvarski. Ali Bog beše U HRISTU. Sam Bog je došao u osobi Sina da bi umro za vas i za mene. Učinio je to sa ciljem da se prepreka ukloni i zajedništvo obnovi. A kada je TO zajedništvo jednom obnovljeno, direktna posledica je obnavljanje svih ostalih zajedništava. Jedna od stvari koje volim na ALFA kursevima  je da posmatram obnavljanje brakova, povratak razumevanja između dece i roditelja... Bog nas voli. On voli vas i voli mene. Nije On umro samo za ceo svet; umro je za vas i za mene. Apostol Pavle je pisao: Sin Božji me je toliko zavoleo, da je predao sebe za mene. Ova izjava je jednako lična kao i sledeća: “Bog je tako zavoleo svet, da je dao svog jedinorodnog Sina da...”, primetite da ovaj stih zahteva i naš odgovor, “da svaki ko veruje u njega ne propadne nego da ima večni život.”

Šta to znači verovati? Prihvatiti ono što je Isus na krstu učinio za nas. Već sam koristio ilustraciju sa sudijom i njegovim starim prijateljem, koji je postao prestupnik i našao se pred sudijom. Ja ovde imam ček, zapravo ono što Bog nudi svakom pojedinom od nas. To su, oproštenje, sloboda, očišćenje, pomirenje, večni život. To je ono što stavljam u rubriku PLAĆENO. Pod oznakom banknote pišem “Svi nebeski bogataši”. Potpis, Gospod Isus Hristos, jer On je taj koji je sve ovo omogućio. Stavljam današnji datum, zato što vam On danas ovo nudi. Ovaj prostor je prazan, tako da vi možete upisati vaše ime, jer Bog svoju ponudu čini baš vama. Kao što je sudija mogao da dođe do svog prijatelja, ponudi mu ček i vidi kako ga ovaj cepa govoreći: “Neka hvala. Sam ću platiti svoju kaznu.”, tako i mi imamo izbor kada nam Bog ponudi svoj ček. Možemo ga pocepati i reći: “Neka hvala. Sam ću platiti svoju kaznu,” ali možemo ga i prihvatiti govoreći, “Hvala ti Bože. Prihvatam tvoj dar”, i početi uživati u svemu što Bog ima za svakoga ovde večeras.

Hajde da molimo. Želim vam dati priliku. Možda među vama ima onih koji kažu: “Nisam siguran da sam ikada istinski prihvatio Hristovu ponudu. Voleo bih da je prihvatim večeras.” To uopšte nije komplikovano. Ja ću moliti jednostavnu molitvu i reći: Oprosti, Hvala i Molim – okrećemo se od onoga što znamo da je pogrešno, zahvaljujemo Isusu što je umro za nas i prihvatamo njegov dar.

Možda još niste spremni. Znate ovo je desetonedeljni kurs i ja ne želim nikoga od vas da stavljam pod pritisak da učini bilo šta što ne želi. Ali, ukoliko ima onih koji kažu: “Ja želim da primim taj dar večeras”, evo jednostavne molitve koju možete da molite. Ni u snu mi ne pada na pamet da vam činim neprijatnost tražeći da molite na glas, ako želite - čujte eho svojih reči u dubini srca. Isus je umro i vaskrsnuo. On je živ. On je ovde večeras. Možete razgovarati sa njim.

Gospode Isuse Hriste, hvala ti što me toliko voliš da si svoj život položio za mene. Oprosti mi za stvari koje sam uradio pogrešno. Okrećem leđa svemu što znam da je pogrešno. Hvala ti za dar oproštenje i novog života. Prihvatam taj dar. Svoje poverenje polažem na tebe. Verujem u tebe i molim te dođi u moj život i ispuni me tvojim Duhom tako da bude sa mnom zauvek. Hvala Ti Gospode Isuse. Amin.
Gospode, hvala ti za one ljude koji su u svojim srcima večeras molili ovu molitvu, i ja te molim da ih sada ispuniš Svetim Duhom – sa radošću, mirom i ljubavlju. U Isusovo ime. Amin.

Sledeće predavanje pod naslovom "Zašto možemo verovati?" možete pročitati OVDE

Ako vam je ovaj tekst bio od koristi, podelite ga na društvenim mrežama. Hvala