субота, 05. март 2011.

Ko je Isus Hristos? - Drugo predavaje Alfa (Alpha) kurs


Ko je Isus Hristos? (Drugo predavanje na Alfa kursu, predavač Niki Gambel. Alfa kurs je kurs koji govori o osnovama hrišćanstva i do sada ga je završilo 12 miliona ljudi, u preko 150 zemalja sveta. ). Prethodno predavanje, pod imenom "Da li je hrišćanstvo dosadno, nevažno ili neistinito", možete pročitati OVDE.

Veći deo svog života ja nisam bio hrišćanin. Moji roditelji nisu išli u crkvu. U stvari, kao tinejdžer, bio sam neprijateljski nastrojen prema hrišćanskoj veri. Sebe sam smatrao ateistom, a možda i agnostikom – na taj način je i moj otac sebe opisivao. Ne znam zašto, ali osećao sam nešto prema hrišćanstvu. Bio sam sumnjičav prema njemu i uvek sam ga izbegavao.

Prve godine na univerzitetu sam delio sobu sa jednim dobrim prijateljem kojeg poznajem, evo sada već 30 god, ali tada smo bili u školi i on mi je bio odista dobar prijatelj. Zato sam ga i upozorio: “Šta god činio, ne puštaj hrišćane u našu sobu. Drži ih na distanci. Razgovaraj sa njima napolju i onda dobro zatvori vrata.”

Jednoga dana, na moj užas, vratio se sa nekog sastanka i rekao mi da su on i njegova tada devojka, a danas supruga Sila, postali hrišćani! Pitao sam se šta li će mu se dogoditi?

Shvatio sam da sam o hrišćanstvu znao vrlo malo, pa sam odlučio da ispitam tu stvar. Pretpostavljao sam da bi trebalo da pročitam šta psihologija kaže o religiji. Da pročitam Kuran, proverim stavove Marksa i Sartra, da ispitam egzistencionalizam. Ali te večeri, bila je već duboka noć, nisam imao ništa od te literature. Jedino što sam našao na svojoj polici bila je jedna stara prašnjava školska Biblija. Pa, kako sam smatrao da treba početi, rešio sam da počnem sa knjigom koju imam.

Te večeri sam počeo sa čitanjem Matejevog Evanđelja. Pročitao sam celo Matejevo Evanđelje, pa Marka, pa Luku. Oko tri sata izjutra, negde na polovini Jovanovog Evanđelja, sam zaspao. Narednog jutra sam završio Jovana i produžio dalje sa čitanjem. Tog dana, i još dva naredna, sam čitao. Bio sam student i nisam imao nikakva druga posla... zato sam nastavljao sa čitanjem sve dok nisam pročitao ceo Novi zavet.

Pročitavši tu knjigu, došao sam do zaključka da je ono što u njoj piše, istina. Nije mi se baš mnogo sviđao taj zaključak, jer sam shvatao da me on provocira da donesem odluku. Ono što bih želeo da učinimo ove večeri jeste da ispitamo zbog čega verujemo u istinitost hrišćanstva, odnosno, postoje li dokazi koji to potvrđuju?

Postoji stari komunistički ruski rečnik koji o Isusu govori kao o mističnoj ličnosti koja nikada nije postojala. Ne verujem da bi i jedan ozbiljan današnji istoričar zastupao takvo stanovište. Postoji veliki broj dokaza za Isusovo postojanje. 

Tu su, prvo, dokazi izvan Novog zaveta. Rimski istoričar Tacit direktno govori o Isusu, a drugi rimski istoričar, Svetonije, govori o njemu indirektno. 

Jevrejski istoričar Josif, koji je bio gotovo Isusov savremenik, u “Jevrejskim starinama”, u odeljku u kome govori o farisejima, sadukejima, Ani, Kajafi i Pilatu, piše sledeće: “To je bilo u vreme Isusa, mudrog čoveka – ukoliko je ispravno nazvati ga čovekom, jer je činio predivna dela i učio ljude da sa radošću prihvataju istinu. Privlačio je sebi i Jevreje i pagane.” Zatim nastavlja da piše o Hristovom stradanju i navodnom vaskrsenju.

Dakle, postoje dokazi o Isusu izvan Novog zaveta. Ali, imamo dokaze i u Novom zavetu, a oni su mnogo važniji. Neki ljudi kažu: “Ali Novi zavet je pisan tako davno. Kako možemo znati da se ono što je zapisano u početku, tokom godina nije menjalo?” Odgovor je: Znamo i to veoma pouzdano, uz pomoć nauke koja se zove “tekstualna kritika”. Mi znamo šta su novozavetni pisci pisali.

Brus Riland, profesor biblijske kritike i egzegeze na univerzitetu u Mančesteru, napisao je knjigu pod naslovom “Da li su novozavetni spisi verodostojni?”, u kojoj je pokazao koliko je, u poređenju sa drugim istorijskim delima, Novi zavet bogato potkrepljen rukopisima. U biti, što je kraći vremenski period između originalnog rukopisa i prvog prepisa i što je više tih prepisa, postoji manja sumnja u vezi sa originalnim rukopisom.

Na primer, Herodot i Tukidid, živeli u 5. veku stare ere. Najranija kopija koju posedujemo datira iz 900. god. nove ere, tako da je vremenski razmak između originala i prve kopije čak 1300 godina, pri čemu postoji svega 8 kopija, a ipak nema ni jednog istoričara klasike koji sumnja u autentičnost spisa.

Tacit: Vremenski razmak je 1000 godina i imamo 20 kopija. Rimsko-Galski rat, 950 godina i 9 ili 10 kopija. Rimska istorija, 900 godina, 20 kopija. Govorimo li o Novom zavetu, koji je pisan između 40. i 100. godine nove ere, prvu kopiju imamo već iz 130. godine, a rukopis celog Novog zaveta iz 350. godine. To znači da je vremenski razmak, u najgorem slučaju, oko 300 god., a broj rukopisa nije 8 ili 20, nego 5 309 na grčkom, 10 000 na latinskom i 9 300 na drugim jezicima.

Gospodin Hort je, sumirajući pomenute dokaze, rekao sledeće: “U raznolikosti i izobilju činjenica na kojima počiva, tekst Novog zaveta stoji apsolutno i neuporedivo jedinstven među zapisima iz starina”. Nema ni jednog sekularnog istoričara koji se ne bi složio sa ovim zaključkom.

Sumirajući te iste dokaze, Brus Riland citira Ser Frederika Kenjona, vodećeg naučnika iz ove oblasti: “Vremenski interval između originala i najranijeg prepisa je toliko mali da je zanemarljiv i ne predstavlja nikakvu osnovu po kojoj bismo mogli posumnjati da Sveto pismo do nas nije stiglo tačno onako kako je bilo napisano. Autentičnost i sveukupni integritet knjiga Novog zaveta, mogu biti smatrani potpuno zasnovanim.”

Dakle, o Isusovom postojanju imamo dokaze kako unutar Novog zaveta, tako i izvan njega. Ali, ko je On bio? Znamo da je bio čovek. Čuo sam Martina Skorsezea u nekom televizijskom intervjuu, da je režirao film “Poslednje Hristovo iskušenje” kako bi prikazao da je Isus u potpunosti bio ljudsko biće. 

Za mnoge ljude danas ovo ne predstavlja dilemu. Znamo da je Isus bio čovek – imao je ljudsko telo: umarao se, bivao je gladan i trpeo je bol. Posedovao je i ljudske emocije: ljubav, radost, tugu. Takođe je prošao i kroz iskustva jednog čoveka: rođenje, odrastanje, obrazovanje, iskušenja, posao, gubitak voljene osobe, patnje, odbačenost i smrt.

Međutim, mnogi kažu: “Isus je bio samo čovek, mada veliki učitelj religije.” Verujem da Bili Konoli govori u ime mnogih kada kaže: “Ja ne mogu da verujem u hrišćanstvo, iako mislim da je Isus bio veliki učitelj vere.”

Pitanje je: Ima li dokaza koji bi navodili na to da je Isus bio više nego samo veliki učitelj vere? Pogledajmo u Evanđelje po Mateju, 16. poglavlje, stihove 13 do 16.

“A kada Isus dođe u okolinu Kesarije Filipove, pitaše svoje učenike govoreći: šta kažu ljudi, ko je Sin čovečiji?” Isus je voleo sebe da naziva Sinom Čovečijim. 14 “Oni rekoše: jedni – da je Jovan Krstitelj, drugi - da je Ilija, a treći - da je Jeremija ili jedan od proroka.” Drugim rečima, ljudi kažu da si ti veliki učitelj vere. 15 “Reče im: a vi šta kažete, ko sam ja? 16 Odgovori Simon Petar i reče: ti si Hristos, Sin Boga živoga.” Moguće je biti sa nekim u dužem vremenskom periodu, a ipak ne shvatiti ko je ta osoba.

Ja odista volim da igram skvoš, a u klubu koji posećujem, postoji i gimnastička sala. Ukoliko nema nikoga da sa njim igram skvoš, odem u vežbaonicu. Jednom sam otišao u teretanu i malo dizao tegove sa momkom za kojeg se ispostavilo da je Pol Akford, engleski i internacionalni igrač ragbija. Kada sam ga sreo nisam to znao, nego sam sa njim dizao tegove. On je dizao ogromne težine, a ja neke male tanjiriće.

Pitao sam ga: “Kojim sportom se baviš?” Pretpostavljam da je mislio kako ja znam da je on ragbista, pa mi je odgovorio: “Pa, pomalo igram skvoš.” “Je li to tvoj osnovni sport”, nastavio sam sa raspitivanjem. “Ne,” rekao je, “moj glavni sport je ragbi.” Ja sam rekao: “Oh! Ovaj, igraš li za neki klub?”... “Naravno,” rekao je, “igram za Harlekine” “Oh, za Harlekine – čuo sam da je taj klub dobar. Je li to istina?” On je rekao: “Da.” Ja sam pitao: “Igra li neko iz kluba za reprezentaciju?” Ogovorio je: “Da, petorica.” Tada sam pitao:  “A jeste li vi ikad igrali za reprezentaciju?”... “Da”, kratko je odgovorio. “Kada ste poslednji put igrali za Englesku?” “Pre dve nedelje na svetskom prvenstvu”, rekao je. Pogledao sam u njega i rekao: “Pa vi ste Pol Akford!”... Sve vreme sam bio sa njim, a nisam ga prepoznao. Učenici su bili sa Isusom sve vreme, a onda je Petar iznenada pogledao u Isusa i rekao: “Ti si Hristos, Sin Boga živoga.”

Ali pitanje je: Da li je Petar bio u pravu? Ima li kakvih dokaza za njegovu tvrdnju? Postoje dve kategorije argumenata.

Prvo: Šta je Isus sam o sebi mislio, ko je On? Neki kažu: “Pa, Isus nikada nije izjavio da je Bog!” Tačno je da On nije išao okolo govoreći: Ja sam Bog. Međutim, ako samo pogledate šta je izjavljivao i šta je mislio, ostaje vrlo malo sumnje po pitanju njegove uverenosti da je bio čovek sa identitetom Boga. Prva grupa dokaza je, dakle, ono što je sam Isus govorio o sebi.

Drugo: Da li je bio u pravu? Koji dokazi podržavaju to što je govorio? Pogledajmo sada prvu grupu dokaza, tj. šta je Isus govorio o sebi. 

Ovde imamo tri vrste dokaza:
Njegovo poučavanje je bilo skoncentrisano na njega samog. Najbolji učitelji religije, nisu ukazivali na sebe nego na Boga. Govorili su: “Ne gledajte na mene. Gledajte na Boga.” Isus je ukazujući na Boga, ukazivao na sebe. Jedino kroz njega se možemo susresti sa Bogom.

Postoji glad u srcu svakog čoveka. Tri vodeća psihologa XX veka su ovo prepoznali:
Jung je rekao:   Ljudi gladuju za sigurnošću.
Adler:  Ljudi gladuju za značajem.
Frojd:  Ljudi gladuju za ljubavlju.
Isus je rekao: Ja sam hleb života. Ukoliko želite da zadovoljite svoju glad, dođite k meni. Mnogi ljudi danas žive u depresiji, bez iluzija, u očajanju, čak u tami. Isus je rekao: Ja sam svetlo sveta, ko mene sledi sigurno neće ići po tami nego će imati svetlo koje vodi u život.

Jedna osobe sa ALFA kursa, koja je upravo tada postala hrišćanin, rekla mi je sledeće: “Kao da se odjednom upalilo svetlo i ja sam po prvi put mogao sve da vidim.”

Danas se mnogi boje smrti. Postoji tendencija da se o smrti više i ne govori. Danas u bolnicama kao da više nije korektno koristiti reč “smrt”. Sada se tamo umesto o smrti govori o “negativnom ishodu po pacijenta”. Ipak, ljudi nisu ništa manje mrtvi. Isus je rekao: Ja sam vaskrsenje i život. Oni koji veruju u mene živeće i ako umru.” Neko je upitao Majku Terezu neposredno pre nego što je umrla: “Bojite li se smrti?” Odgovorila je: “Kako bih se mogla bojati? Ta smrt je otići kući, Bogu. Nikada se nisam plašila. Upravo suprotno tome”, rekla je, “JEDVA ČEKAM!”

Mnogi su razočarani materijalizmom. Oni teže za nekom vrstom duhovne stvarnosti. Isus je rekao: Ja sam put. Kada tragate za nekim sistemom vrednosti, Isus odgovara: Ja sam istina. Ljudi pokušavaju da dokuče, da otkriju poentu života. Da otkriju njegov značaj. Njegovu svrhu. Isus odgovara: Ja sam život.

Ima onih koji kažu: Ovo je put, ono je istina, to je život. Isus je rekao: Ja sam put istina i život. Nije mali broj onih koji su opterećeni brigama, nervozom, strahom i krivicom. Isus je rekao: Dođite meni svi koji ste umorni i opterećeni i ja ću vas odmoriti. Mnogi nisu sigurni kako da vode svoj život. Koje modele da slede. Tradicionalni modeli kojih su se ljudi nekada držali, propali su. Koga da sledimo? Isus je rekao: Hajdete za mnom. Rekao je ko prihvata njega, prihvata Boga. Ko izrazi dobrodošlicu njemu, izrazio si dobrodošlicu Bogu. Ko je video njega, video je Boga.

Čuo sam za jedno dete, malu devojčicu, koja se jednog nedeljnog prepodneva vratila kući iz crkve i počela da crta. Majka je upitala: “Dušo, šta to radiš?” Devojčica je odgovorila: “Crtam Boga.” Majka reče: “Ali ćerko, Boga ne možeš nacrtati. Ta, niko ne zna kako On izgleda.” Devojčica je odgovorila: “Kad završim sliku, znaće se.”

Isus je rekao: Ako ste videli mene, videli ste Boga.

Toliko o Hristovom poučavanju koje je bilo usmereno na njega samog. Sada prelazimo na indirektne tvrdnje. Isus je rekao neke stvari koje, mada ne tvrde direktno da je On Bog, pokazuju da je sebe video u istoj poziciji sa Bogom. Tvrdio je da može opraštati grehe. Svaki čovek može da oprosti ljudima grehe koji su učinjeni protiv njega samog. Ali oprostiti grehe koji su učinjeni drugim ljudima, to može samo Bog. Kada je Isus izjavio da ima vlast oprostiti grehe koji su učinjeni protiv trećeg lica, optužili su ga za bogohuljenje. Poznavaoci zakona su mu rekli: “Ko osim Boga može opraštati grehe?”

Dalje, izjavio je da je On taj koji će suditi svet. Tvrdio je da će jednog dana svi narodi stati pred njega i da će ih On odvojiti kao što se odvajaju ovce od jaraca. A kriterijum za odvajanje će se zasnivati na tome kako se u svom životu odnosimo prema njemu. Ovo ni slučajno nije izjava kakvu bi jedan dobar učitelj religije izrekao. Mislim, kada bi vaš lokalni sveštenik izjavio: Jednoga dana ću ja suditi svet, odvojiću vas kao što se odvajaju ovce od jaraca i to u zavisnosti od toga kako se odnosite prema meni, zasigurno biste mislili da sa tim čovekom nije baš sve u najboljem redu.

Zatim, Hristove direktne tvrdnje. On je tvrdio, kao što smo već videli, da je Hristos, Sin Božji. Takva tvrdnja je ravna direktnoj izjavi: Ja sam Bog, jer je smatrana bogohuljenjem u očima Jevreja i zasluživala je smrt. Isus je išao čak i dalje. Tvrdio je da je Božji Sin. Pogledaćemo u Jovanovo Evanđelje, poglavlje 20, stihove 28 i 29. Ovaj događaj se zbio posle vaskrsenja. 

Isus se objavio učenicima i oni su to ispričali Tomi, koji nije bio prisutan kada se Isus pojavio. Rekli su mu da su videli Učitelja. Toma je bio sumnjičav. Rekao je: “Čujte, nemam nameru da vam poverujem sve dok sam ne budem video Učitelja. Dok ne budem video rane na njegovim rukama i dok ne stavim svoju ruku u ranu na njegovom boku, neću verovati.” A onda se pojavio Isus, i rekao Tomi: Prestani da sumnjaš i počni da veruješ. U stihu 28 piše: “Toma odgovori i reče mu: Gospod moj i Bog moj.” Toma je Isusa nazvao Bogom, a Isus ga nije ukorio rečima: “Prikoči malo! Otišao si predaleko.” Rekao je: “Poverovao si zato što si me video. Blaženi su koji ne videše – a poverovaše.” Drugim rečima, Isus mu kaže: “Dugo ti je trebalo da dođeš do pravog zaključka”.

Hajde da se vratimo samo nekoliko stranica unazad, u 10. poglavlje, stihove 30 do 33. Stih 30, rekao bih, završava celu priču. Ukoliko vam ikada iko kaže da Isus za sebe nije tvrdio da je Bog, a vi imate samo toliko vremena da mu ukažete na jedan stih, neka to bude Jovan 10:30. Evo biblijskog teksta: “Ja i Otac jedno smo. Judeji ponovo doneše kamenje, da ga kamenjem ubiju. Isus im odgovori: pokazao sam vam mnoga dobra dela od Oca; za koje od tih dela bacate kamenje na mene? Odgovoriše mu Judeji: za dobro delo te ne zasipamo kamenjem, nego zbog hule na Boga, što se ti – kao čovek – gradiš Bogom.”

Ovo je bio prvi deo argumenta – Isusove tvrdnje da je Bog. Svakako, to nije i kraj dokazima, jer tvrdnje kao što su ove Isusove, treba proveriti. Sama tvrdnja, kada neko nešto o sebi tvrdi, ne znači i da to neizostavno mora biti istina.

Postoje mnogi ljudi, neki od njih su i u mentalnim ustanovama, koji žive u zabludi, misleći da su Napoleon Bonaparta, ili Elvis Prisli, ili papa, pa i sam Bog. A nisu!

Na koji način možemo proveriti takve izjave? Isus je tvrdio da je jedinstveni Božji Sin – Bog od krvi i mesa. Po meni, ovde postoje tri logične mogućnosti:

1. Broj jedan. To nije istina, ali On nije shvatao da to nije istina. Drugim rečima bio u zabludi, tj umobolan.

2. Druga logična mogućnost je da tvrdnja nije bila istinita i da je On savršeno dobro znao da nije istinita. U tom slučaju bi bio obična varalica i zla osoba.

3.Treća logična mogućnost jeste da je tvrdnja istinita. Klajv Luis je to rekao ovako: “Čovek koji bi bio samo čovek, a rekao stvari koje je Isus rekao, ne bi mogao biti veliki moralni učitelj. Morao bi biti ili (verujem da je reč koju bi Luis danas upotrebio bila) umobolnik, ili sam đavo iz pakla. Morate se sami odlučiti. Ili je taj čovek bio i jeste Sin Božji, ili ludak, ili nešto još gore. Ali nemojte mi dolaziti sa pokroviteljskom glupošću kako je On bio veliki humanistički učitelj. Isus nam nije ostavio ni najmanju mogućnost da tako mislimo. Nije ni nameravao da to učini.”

Dakle, koji dokazi podržavaju ono što je Isus govorio? 

Želim da vam skrenem pažnju na pet činjenica:
1.Broj jedan. Njegovo poučavanje. Ono što je govorio. Isusovo poučavanje je naširoko prepoznato kao najveća nauka koja je ikada prešla preko čovečjih usana: Propoved na gori: Ljubite svoje bližnje kao sebe same, okrenite drugi obraz, volite svoje neprijatelje, činite drugima ono što biste želeli da oni čine vama... 

Isusovo učenje je temelj sveukupne Zapadne civilizacije. Mnogi zakoni, i u našoj zemlji, su zasnovani na originalnom Isusovom učenju. Činimo stvaran napredak na svakom polju nauke i tehnologije. Putujemo brže, znamo više, a ipak, u toku 2000 godina, niko još nije uspeo da popravi Hristovo moralno poučavanje. Njegove reči su najveće reči koje su ikada izgovorene. Ustvari, to su reči koje bi i očekivali od Boga da ih kaže. Da li je moguće da takve reči kaže neko ko je lud ili zao?

2. Zatim, njegova dela, stvari koje je činio. Isus mora da je bio najčudesnija i najdivna osoba sa kojom se može biti. Katkada ljudi kažu: “Oh, hrišćanstvo, to je dosadno! Ali ja mislim da sa Isusom nikako ne može biti dosadno. Naprotiv, sa njim mora da je jako zabavno. Zamislite odlazak sa Isusom na zabavu. Sećate li se kada je otišao na svadbu, a tamo je nestalo vina. 

  Rekao je domaćinima: “Ne brinite se. Napunite nekoliko krčaga sa vodom iz cisterne i potom nalivajte iz njih. Sa strahom i trepetom su napunili krčage vodom, ali kada su tu vodu počeli nalivati u čaše, to više nije bila voda, već šampanjac, berba 45. god. stare ere.

Ili, zamislite samo izlet sa Isusom. Sećate li se, On je jednom išao na izlet? Ne biste morali da nosite sendviče.
A tek odlazak na sahranu sa njim! Da li se sećate da je Isus otišao na sahranu? Rekao je okupljenim ljudima: “...podignite kamen sa groba”, a oni mu odgovoriše, “Oh, ne. Ne možemo to učiniti. Ta već je četiri dana mrtav i zaudaraće ako to učinimo.” Ipak im je rekao: “Uklonite kamen”, a onda pozvao Lazara, “Lazare, izađi napolje!” I Lazar je izašao, a Isus reče: skinite mu zavoje i pustite ga da ide.

Isus ne samo da je činio čuda, već je imao i ljubav prema ljudima koji su bili odbačeni od strane društva: gubavci, prognanici. Menjao je ljudske živote, a to čini i danas. Bio je voljan da položi svoj sopstveni život. Jesu li to dela nekoga ko je lud ili zao?

3.Zatim, njegov karakter. Hristov karakter impresionira milione ljudi koji sebe čak ni ne nazivaju hrišćanima. U magazinu “Tajms” je pisalo: Isus, najdosledniji simbol čistote, nesebičnosti i ljubavi u sveukupnoj istoriji Zapadnog sveta.” Krajnje nesebičan, a nikada samosažaljiv. Ponizan, ali visoko podignute glave. Onaj koji se raduje, ali ne tuđoj nesreći. Ljubazan, ali nepopustljiv. 

  Pravi test nečijeg karaktera se zbiva kada je osoba pod pritiskom, kada se osoba nalazi u bolu. A Isus, dok je trpeo bol pribijanja na krst, za ljude koji su mu to radili rekao je: “Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade.” Njegovi neprijatelji na njemu nisu mogli naći mane, a njegovi prijatelji su govorili: “Ovaj čovek nije učinio greh.”

4.Četvrto, Hristos je ispunio starozavetna proročanstva. Niko u celokupnoj svetskoj istoriji nije imao celu zbirku knjiga koje su govorile o njemu, pre nego što je bio rođen. Isus je ispunio preko 300 proročanstava koja su bila pisana u periodu od 1000 godina. 29 tih proroštava je ispunio u jednom jedinom danu.

Pretpostavljam da bi neko od vas mogao reći: “Dobro, ali zar nije mogao pročitati Stari zavet i reći: ‘OK, ovo ću da uradim’, a potom smišljeno pokušao da ispuni sva ta proroštva.” Problem u vezi sa ovim je sledeći: nad mnogim od stvari koje je trebalo da učini, on nije imao kontrolu. Recimo o tome kako će umreti; gde će biti sahranjen; o njegovom vaskrsenju. Čak je i mesto njegovog rođenja bilo predskazano. Ukoliko bi kasnije, čitajući Stari zavet otkrio tu činjenicu, već bi bilo kasno.

5. Peto, pobeda nad smrću. Vaskrsenje Isusa je ugaoni kamen hrišćanstva. Ponekad na ALFA kusevima ljudi pitaju: “Zašto ne počinjete od pitanja postoji li Bog? Vi krećete sa Isusom, a ja ne verujem ni u Boga. Teolog, ekspert za Novi zavet, Tom Rajt, je govorio: “Hrišćani ne izjavljuju da Isusa podrazumevaju u terminu Bog kojeg već poznajemo, već da vaskrsenje Isusa Hrista dokazuje da svet ima Stvoritelja i da se taj Stvoritelj može videti kroz Isusa Hrista i u njemu. Naravno pitanje je: ima li dokaza da se vaskrsenje zaista dogodilo? Pa, pogledajmo ih iz 4 ugla.

 Pre svega, to je Hristov nestanak iz groba.
a. Mesto gde se nalazio grob, bilo je dobro poznato i mnoge teorije su se pojavile kako bi objasnile zašto Isusovo telo nije bilo u grobu prvog dana Vaskrsa. Međutim, ni jedna od njih nije zadovoljavajuća. 

Pre svega, govorilo se da Isus možda nije ni umro na krstu; možda se oporavio u hladnom grobu. Ali, Hrista su bičevali rimski vojnici, a već i to je bilo dovoljno da ljudi izdahnu. Potom je bio razapet. Ljudi nisu preživljavali razapinjanje. Na njegov grob je navaljen kamen težak tonu i po. Štaviše, imamo i jedan veoma interesantan detalj. 

Pogledaćemo 19. poglavlje Jovanovog Evandjelja – samo nekoliko stranica unapred – Jovan 19, stihovi 33 i 34: “...a kad dođoše do Isusa i videše da je već umro, ne prebiše mu goleni, nego jedan od vojnika kopljem probode bok pa odmah poteče krv i voda.” Dogodila se separacija krvne plazme, što je snažan medicinski dokaz da je neko mrtav. U Isusovo vreme ljudi nisu bili svesni te činjenice, prosto su napisali ono što se dogodilo. Zato verujem da sa sigurnošću možemo držati da je Isus odista bio mrtav. 

Neki ljudi su govorili: “Pa, možda su učenici došli i ukrali telo, a onda počeli pronositi glasove da je vaskrsnuo.” Ostavljajući po strani da je grob bio pod stražom, teorija je psihološki neodrživa. Imali smo grupu razočaranih i depresivnih ljudi. Moralo bi se dogoditi nešto odista neobično što bi ih potpuno promenilo – tako da postanu spremni na patnju – jer mnogi od njih su bili mučeni i ubijani zbog onoga što su verovali o Isusu.

Drugi su rekli: “Možda su ljudi iz uprave grada ukrali telo.” Međutim, to je tek apsurd. Da su oni uzeli telo, kada su počele da kruže priče o Hristovom vaskrsenju, sve što su trebali učiniti bilo je da pokažu njegovo telo – ali oni to nisu učinili.

Treći su govorili: “Šta ako su lopovi ukrali telo?” Zanimljivost u vezi sa ovom opcijom je u tome što se u grobu, da tako kažem, nalazila samo jedna vredna stvar: posmrtna odora. Kada su Petar i Jovan čuli govorkanje o Hristovom vaskrsenju, otrčali su na grob. Stigavši tamo, pronašli su – zbog toga ja i ne koristim izraz prazan grob – pronašli su da grob nije bio prazan. Hristova posmrtna odora je bila tamo. Kao prazna čaura gusenice, kao lutka iz koje je izleteo leptir, odora je ležala u grobu. Ručnik koji je bio omotan oko Isusove glave, bio je uredno složen sa strane. Pismo nam kaže da je Jovan, videvši ove dokaze, poverovao.

b. Dakle, pre svega, radi se o tome da Hristovog tela nije bilo u grobu. Drugi deo dokaza: Njegovo prisustvo među učenicima. Neki ljudi kažu: “Ah, halucinirali su.” Da, ljudi haluciniraju. Takvi ljudi su, obično, veoma napeti, neobuzdane mašte i nervozni, ili su bolesni, ili na nekim drogama. 
  
  Učenici se ne uklapaju ni u jednu od ovih kategorija. Mi govorimo o prekaljenim ribarima, skupljačima poreza. Skupljači poreza ne haluciniraju. Govorimo o cinicima i skepticima. O Tomi koji je rekao: “Neću verovati dok ne vidim rođenim očima.”

Šta tek reći o broju onih koji su ga videli? Isus se pokazao grupi od preko 500 ljudi i to u 11 različitih prilika. Jesu li svi ti ljudi mogli da imaju istu halucinaciju?

c.Potom, priroda tog pojavljivanja. Halucinacije su subjektivne i nemaju objektivnu stvarnost. One su kao duh. Hajde da pogledamo u Lukino Evanđelje, poglavlje 24, to je samo nekoliko stranica unazad, Luka 24, stihovi 36 do 43: “Dok su oni još to govorili, sam Isus stade među njih i reče im: mir vam. A oni šćućureni i uplašeni, mišljahu da gledaju duha. I reče im: što ste tako zbunjeni i zašto se javljaju sumnje u vašim srcima? Pogledajte moje ruke i moje noge - ja sam glavom. Opipajte me i vidite, jer duh nema mesa i kostiju - kao što vidite da ja imam. Rekavši to pokaza im ruke i noge. A kako oni još nisu verovali od radosti, nego su se čudili, reče im: imate li ovde šta za jelo? A oni mu dadoše komad pečene ribe; on uze i pojede pred njima.”

Isus je jeo sa njima. Jednom prilikom im je i  pripremio doručak. Vodio je sa njima duge razgovore. Imamo Hristov nestanak iz groba, njegovo pojavljivanje među učenicima, potom njihovu gotovo trenutnu transformaciju, pa rađanje i eksplozivan rast Crkve. Sve je počelo sa šačicom neobrazovanih ribara i poreznika, da bi se u roku od 300 godina proširilo po celom tada poznatom svetu.

Ne postoji ništa u sveukupnoj svetskoj istoriji što bi se moglo porediti sa začuđujućom pričom o mirnoj revoluciji Crkve. Šta je moglo da uzrokuje takvu priču, osim vaskrsenja?

d.Četvrti deo dokaza je iskustvo hrišćana kroz vekove. Nebrojeni milioni ljudi, tokom 20 vekova, imali su lični susret sa Isusom Hristom. Ljudi svih boja, rasa, plemena i nacija, ljudi svih ekonomskih, socijalnih i intelektualnih pozadina, ujedinjeni su u zajedničkom doživljaju Isusa Hrista.

Vilson Karlajl, osnivač “Vojske spasa”, propovedao je jednom na uglu Hajd parka. Propovedao je o ovoj temi i rekao: “Isus Hrist je živ!”  U pozadini je bio neki kritičar koji je uzviknuo: “Kako znaš da je živ?” Vilson je rekao: “Razgovarao sam jutros sa njim jedno pola sata.” 

To je i konačni dokaz. Iskustvo... danas... iskustvo običnih ljudi, miliona ljudi širom sveta. I ja ovo potvrđujem iz ličnog, 26-to godišnjeg iskustva. Baš kao i ostalih, mislim blizu 2 milijarde hrišćana širom sveta, i ja sam, u svom sopstvenom životu, iskusio Hristovu ljubav, silu, dobrotu, oproštenje i blagodat. Upravo to me je i uverilo da je On živ.

   Dakle, u svetlu onoga što je Isus za sebe tvrdio, zaključujemo da postoje samo tri logične mogućnosti: ili je bio umobolan, ili je bio oličenje zla, ili je Bog.

     Šerlok Holms je govorio: “Kada eliminišete nemoguće, ono što ostaje, ma koliko izgledalo neverovatno, mora biti istinito.” Pošto smo razmotrili činjenice – u vezi sa tim šta je poučavao, šta je činio, kakvog je bio karaktera, kako je ispunio proročanstva, i konačno vaskrsnuo – zasigurno, kao nemoguće, možemo eliminisati pretpostavke da je bio lud ili zao. A onda, po ugledu na Šerloka Holmsa, ono što preostaje, ma koliko izgledalo neverovatno, mora da je istina.

        Klajv Luis je govorio: “Suočeni smo sa zastrašujućom mogućnošću. Čovek o kome pričamo, bio je, i još uvek je, baš ono što je o sebi govorio, u suprotnom bio je ludak, ili nešto još gore. Meni se čini očiglednim da On nije bio ni lud ni demon. A to za posledicu ima da, ma koliko mi čudno ili strašno ili neobično izgledalo, moram prihvatiti stanovište da je On bio i jeste Bog.

       Hajde da molimo. Moguće je da želite pognuti svoju glavu. Neki od vas možda ne želite da molite – kao što sam rekao na početku, ne morate ništa da činite. Ipak, zbog onih koji možda žele, zamoliću vas da i vi, za trenutak, pognete svoju glavu.

          Oče, zahvaljujemo ti što nas nisi ostavio bez dokaza, tako da ne moramo načiniti skok vere na slepo, već možemo da načinimo korak vere zasnovan na dobrom istorijskom temelju: na životu, smrti i vaskrsenju Isusa Hrista. Molim te da pomogneš svima nama na ovom kursu, da ti se više približimo. U Ime Isusa Hrista – Amen.

Sledeće predavanje, pod imenom "Zašto je Isus umro?" možete pročitati OVDE (klikni link).

Ako vam je ovaj tekst bio od koristi, podelite ga na društvenim mrežama. Hvala               

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...