Hteo sam da napišem božićni tekst, ali su me misli uporno vodile jednim drugim tragom – pričom o biblijskoj ličnosti Nimrodu. Sve što se danas dešava u svetu, od Venecuele i Grenlanda, preko rata između Rusije i Ukrajine, kineskih igara oko Tajvana, pa do Gaze, zvuči mi kao daleki, ali prepoznatljiv odjek Nimrodovog duha. Ovaj tekst se zasniva na mom istraživanju dostupnih jevrejskih izvora i predanja.
Sa druge strane, ovo ipak jeste božićni tekst, jer je Hristos suprotnost Nimrodu, i to naročito u slici Njegovog rođenja. Dok Nimrod gradi carstvo silom, strahom i dominacijom, Hristos dolazi tiho, nezaštićen i ranjiv, bez ikakvog spoljnog znaka moći.
Biblija Nimroda pominje vrlo kratko, u Knjizi Postanja, u desetom poglavlju, unutar rodoslova Nojevih potomaka. To poglavlje je gotovo u potpunosti sastavljeno od imena i spiskova naslednika, osim kratkog, ali upečatljivog odlomka o Nimrodu:
„Kušu se rodio Nimrod. Ovaj je postao prvi moćnik na zemlji. Bio je i moćni lovac pred Gospodom. Zato se kaže: ‘Kao Nimrod, moćni lovac pred Gospodom.’ Njegovo carstvo su u početku sačinjavali Vavilon, Oreh, Arhad i Halani u zemlji Senar. Iz te zemlje je otišao u Asiriju i podigao Ninivu, Rehovot Ir i Halah, kao i Resen između Ninive i velikog grada Halaha.“
Interesantno, Nimrod, prvi moćnik na zemlji se više ne spominje u Bibliji. Čovek koji je sagradio Vavilon, Ninaveju, ima samo par rečenica. Ne spominje se njegova uloga oko Vavilonske kule, njegova dela, samo to da je "moćni lovac pred Gospodom".
Sa druge strane Judejska tradicija je drugačija. Pokušao sam da pratim predanja koja nisu bajkovita, i koja imaju poveznice sa drugim predanjima. Odmah u startu naglašavam, sve informacije koje navodim nisu biblijski potvrđene, i nisu izvor doktrine, prosto su moje istraživanje ove teme.
_-_Google_Art_Project_-_edited.jpg) |
| Pieter Bruegel's The Tower of Babel |
Rana Judejska predanja
U ranom judejskom predanju koje prethodi novozavetnom vremenu, nema puno sačuvano osim toga da je Nimrod je već bio prepoznat kao više od običnog lika iz rodoslova. Ključna je već sama etimologija imena Nimrod, koju su tumačili kroz hebrejski glagol marad - "pobuniti se". Rani jevrejski tumači, su u stihovima desetog poglavlja Postanja, videli nagoveštaj pobune, nasilne vlasti i duhovnog otklona od Boga.
Važnu ulogu u tom razvoju ima i Septuaginta, grčki prevod Starog zaveta nastao između 3. i 2. veka pre nove ere. Nimrod je nazvan gígas kynegós enantíon Kyríou – snažan, moćan lovac „pred Gospodom“. Ključna reč je enantíon, koja u grčkom ne znači samo „u prisustvu“, već često nosi nijansu „nasuprot“, pa čak i „protiv“. Septuaginta, dakle, ne objašnjava Nimroda, ali ostavlja otvoren prostor da se njegov položaj „pred Gospodom“ čita kao konfrontacija, a ne položaj ili pobožnost.
Josifa Flavije o Nimrodu
Josif Flavije, judejski plemić i istoričar, živeo je u periodu neposredno posle Hrista (35–110). Napisao je dva izuzetno značajna dela za istoriju Judeje: Judejske starine i Judejske ratove. Važno je naglasiti da Flavije dobro poznaje judejsku usmenu tradiciju, naročito onu iz vremena Hrista i rane crkve, i da bez uticaja hrišćanskih elemenata prenosi tadašnja verovanja i razumevanje događaja. Njegova pisanja beleže ono što do tog trenutka nije bilo zapisano, ali je bilo živo prisutno u predanju.
U Judejskim starinama Flavije opisuje Nimroda kao čoveka koji je prvi sistematski preusmerio ljudsko poverenje sa Boga na ljudsku moć. On piše: „A Nimrod je bio taj koji ih je podsticao na takvu drskost i prezir prema Bogu. On je bio unuk Hama, sina Nojevog, hrabar čovek i velike telesne snage. On ih je ubeđivao da svoje blagostanje ne pripisuju Bogu, kao da su Njegovim sredstvima srećni, nego da veruju da je njihova sopstvena hrabrost ta koja im pribavlja tu sreću“ (Judejske starine I.4.2–3). Nimrodova vladavina se, prema tome, ne zasniva samo na sili, već na promeni svesti, na učenju ljudi da sigurnost dolazi odozdo, od vladara, a ne odozgo od Boga.
Flavije dalje objašnjava da je Nimrod svesno gradio tiraniju kako bi razbio strah Božiji u narodu. „On je takođe postepeno menjao vladavinu u tiraniju, jer nije video drugi način da ljude odvrati od straha Božijeg, osim da ih dovede u stalnu zavisnost od svoje vlasti.“ Političku kontrolu, prema ovom opisu, uvek prati duhovna preorijentacija.
Zanimljivo je da Flavije smatra Nimroda pokretačem gradnje Vavilonske kule. „Oni su takođe želeli da sagrade kulu suviše visoku da bi je vode mogle dostići, i da se time osvete Bogu zbog uništenja svojih predaka“, kao i: „A Nimrod je bio taj koji ih je podsticao na takvu drskost i prezir prema Bogu.“
Nimrod u rabinskim predanjima
Rabinska tradicija, posle Josifa Flavija, znatno razvija biblijski prikaz Nimroda. Ova predanja su u početku bila usmena, a kasnije su zabeležena u midrašima i targumima (ravinska učenja), uglavnom između 3. i 6. veka, ali često odražavaju mnogo starije tumačiteljske slojeve.
Jedan od osnovnih motiva u rabinskoj tradiciji jeste da je Nimrod svesno povezan sa pobunom protiv Boga. U Berešit Rabi (Midraš na Postanje, redigovan oko 5. veka): „Zašto se zvao Nimrod? Zato što je naveo ceo svet da se pobuni protiv Svetoga, blagosloven neka je.“(Berešit Raba 38:6, Palestina, 5. vek). Ovo tumačenje direktno povezuje ime Nimrod sa hebrejskim glagolom marad (pobuniti se).
U istom tekstu, pisac povezuje Nimroda sa progonom Avrama: „Nimrod reče: ‘Bacimo Avrama u oganj, i neka Bog koga on služi dođe i izbavi ga.’ I Sveti, blagosloven neka je, izbavi Avrama iz ognja.“ Berešit Rabi (38:13) Ovo predanje, iako nije biblijsko, ima snažnu teološku funkciju: Nimrod je predstavljen kao prvi progonitelj sledbenika Božijih, dok Avram postaje simbol vere koja se suprotstavlja sili idolopokloničkih vladara.
U aramejskom Targumu Pseudo-Jonatana na Postanje (nastanak između 4. i 6. veka) 10:9, izraz „moćni lovac“ dobija moralno i duhovno značenje: „On je bio snažan u grehu pred Gospodom, jer je lovio sinove ljudske i odvraćao ih od istine.“ Ovde je Nimrod predstavljen ne kao fizički lovac, već kao lovac na ljude, odnosno kao onaj koji ih sistematski uvodi u idolopoklonstvo i lojalnost ljudskoj vlasti.
Rabinska tradicija dodatno produbljuje značenje gradnje kule. U Pirke de-Rabi Eliezer (8–9. vek, ali sa starijim tradicijama): „Rekoše: Popnimo se na nebo i povedimo rat protiv Njega. Nimrod je bio njihov knez i savetnik.“ U Midrašu Tanhuma (redakcija oko 6–7. veka) Nimrod se pojavljuje kao tvorac poretka koji zamenjuje Boga: „Nimrod je rekao: ‘Ne postoji Bog osim mene. On je postavio sebe za vladara i primorao ljude da mu služe.“ (Tanhuma, Noa 18)
Interesantna mi je ovakva slika Nimroda, iako smatram da je spekulativna, i da ne može da se tvrdi da je tačna. Međutim, u slici Nimroda vidim sliku vladara ovog sveta, koji svoju moć nameću silom, grade svoje kule, koji sami po sebi postaju merilo ispravnosti, ne poštujući ni pravdu, ni zakone.
Crkveni oci o Nimrodu
Zanimljivo je da crkveni oci, koji pišu u sličnom istorijskom periodu, Nimroda tumače na vrlo sličan način. Tako, na primer, Jovan Zlatousti (4. vek) u svojim homilijama na Knjigu Postanja izraz „moćni lovac“ tumači alegorijski. Nimrod nije lovac na životinje, već lovac na ljude, onaj koji druge podjarmljuje silom, strahom i obmanom. Kako Zlatousti kaže: „Nazvan je lovcem jer je ljudima oduzimao slobodu i navikavao ih na nasilje.“
Kod svetog Avgustina Nimrod se razume u okviru njegove ključne teološke vizije „dva grada“, izložene u delu De civitate Dei (O državi Božijoj). Avgustin razlikuje grad Božiji (civitas Dei) i zemaljski grad (civitas terrena), ne kao geografske ili političke tvorevine, već kao dva načina postojanja, oblikovana dvema ljubavima: ljubavlju prema Bogu do prezira sebe i ljubavlju prema sebi do prezira Boga. Nimrod, kao graditelj Vavilona, za Avgustina stoji na početku zemaljskog grada, vlasti koja ne traži poslušnost Bogu, nego dominaciju nad ljudima, i koja jedinstvo gradi silom, a ne istinom. Njegovo carstvo nije grešno zato što je organizovano, već zato što je utemeljeno na oholosti, strahu i samodovoljnosti. Avgustin piše: „Nimrod, moćni lovac pred Gospodom, bio je začetnik zemaljskog grada, jer je težio vlasti nad ljudima, a ne poslušnosti Bogu.“
Nasuprot tome, grad Božiji ne počinje od moći, nego poslušnošću; ne osvajanjem, nego služenjem. Zato je Nimrod, u Avgustinovom čitanju, istorijski primer obrasca koji se kasnije stalno ponavlja kroz carstva i ideologije: svet koji se ujedinjuje bez Boga i protiv Boga.
Avram kao prva suprotnost Nimrodu
Ako je Nimrod u biblijskom i rabinskom pamćenju onaj koji okuplja ljude oko sebe, Avram je onaj koji se odvaja da bi poslušao Boga.
Nimrod gradi grad da bi se suprotsavio Bogu, Avram napušta postojbinu da bi poslušao Boga. U Postanju 12, odmah posle priče o Vavilonu i raspršenju, Bog poziva Avrama: „Iziđi iz zemlje svoje...“ To nije slučajan redosled. Avram je Božiji odgovor na Nimrodov projekat. Dok Nimrod gradi carstvo odozdo, Avram prima obećanje odozgo. Dok Nimrod želi ime za sebe, Avram prima obećanje: „Učiniću tvoje ime velikim“ - ali kao dar, ne kao osvajanje.
Nimrod vlada silom i strahom. Avram hoda verom i poslušnošću. Nimrod prisiljava, Avram poziva. Avram ne vlada nad ljudima - on stoji pred Bogom.
Hristos kao konačna suprotnost: Kralj u jaslama
Ako je Avram početak drugačijeg puta, Hristos je njegov ispunjeni oblik.
Dopadaju mi se sledeće misli o suprotnostima:
U Vitlejemu se događa nešto radikalno suprotno od Vavilona. Kralj ne dolazi u grad, nego u štalu, u jasle. Ne traži kulu koja dodiruje nebo, nego sam silazi sa neba. Anđeli objavljuju Njegovu slavu, ali On ne uzima vlast. Pastiri dolaze, ali nema prisile. Mudraci Mu prinose darove za cara i sveštenika, ali On ostaje dete.
Hristos prima slavu kralja, ali odbija logiku Nimroda. Njegovo carstvo ne počinje moći, nego ranjivošću; ne osvajanjem, nego poslušnošću; ne strahom, nego poverenjem.
Zato je Božić više od priče o rođenju – on je demontaža svakog Nimrodovog sistema. U svetlu dok se dižu Nimrodi, neka vam je blagosloven Božić. Svako bira koga sledi.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар