Rat u Ukrajini. Teško mi je da govorim o tome a moram. Moju priču o ratu odlučio sam da ispričam kroz slike koje su me dotakle, značile mi, oblikovale moj doživljaj rata.
1. Vasilij Vereščagin, ruski slikar - Oboženje Rata (Apoteoza),1871.
Sliku sam video u Tretjakovskajoj galeriji, i pokrenulo me je da saznam više o Verešćaginu. Sliku je posvetio svim velikim osvajačima istorije, prošlim, sadašnjim i budućim. Vereščagin je obrazovan kao vojnik, ali iskustvo u Rusko-turskom ratu je uticalo na njega da drugačije vidi rat. Slika je hrpa lobanja ispred osvojenog grada.
Prilikom izložbe u Berlinu, general Moltke, kada je video sliku, zabranio je pruskim vojnicima i oficirima da posete izložbu, a isto se desilo i u Austro-Ugarskoj i carskoj Rusiji.
2. Vasilij Vereščagin, Pobeđeni, 1879.
Slika iz Rusko-turskog rata, posvećena bitci kod Teliša 1877. godine. Iako je posledica ovog rata bila sloboda za Srbiju, slika govori o užasu rata i o tome ko profitira iz rata, tj ko ostaje.
3. Napalm devojčica, fotograf Nik Ut
Fotografija dece koje u Vijetnamskom ratu beže od bombardovanja napalmom, 8.6.1972. Devojčica je gola jer joj je napalm zapalio odeću, i leđa su joj u opekotinama. Žrtva se zove Phan Thị Kim Phúc, danas je mirovni aktivista, posvećeni hrišćanin. Za fotografiju je fotograf dobio Pulcerovu nagradu, i predstavlja jedan od najsnažnijih antiratnih usklika.
4. Umir krvi, Paja Jovanović, 1899.
Umir je pomirenje ubice sa porodicom ubijenog, odnosno ritual kojim se lanac krvne osvete prekida ukoliko druga strana to prihvati. U knjizi Krvna osveta među Srbima Morlacima u Dalmaciji u 18. vijeku, stoji ovaj opis: „Ubica po dogovoru dolazi sa svojom rodbinom kod rodbine ubijenog, koja ga očekuje sa sabljama okrenutim prema zemlji. Ubica pada na kolena pred bratom ili najbližim srodnikom ubijenog i moli za oproštaj. Ovaj mu uzima sablju i, pokazujući je svojim rođacima, pita: 'Evo ubice naše krvi, hoćete li da ga ubijemo, ili da mu oprostimo?' Na to mu oni odgovaraju: 'Oprosti mu za milost Božiju.'"
Slika nije direktno antiratna kao prethodne, ali pokazuje užas rata. Kada se razmišlja "ali", tj šta je ko kome uradio, i time opravdava sledeće nasilje i rat, na kraju uvek stradaju nevini. Ginu vojnici, ali ginu i deca koja sa politikom i istorijom nemaju veze osim što su rođeni na tom i tom mestu.
5. Jesse Treviño's, Mi Vida.
Mural oslikan u spavaćoj sobi umetnikove kuće, sada prenešen u Smitsonijan posle pronalaska u kući koja je trebala da se ruši.
Mi Vida - Moj život. Umetnik je učestvovao u Vijetnamskom ratu, gde je izgubio desnu ruku, ruku kojom je slikao. Posle traume, depresije, mural je ponovni pokušaj slikanja levom rukom, prvo delo koje slika a ujedno i slika život koji živi.
Purpurno srce (medalja za ranjenike), protetička ruka, tableta za bolove na koju je postao zavisan zbog fantomskih bolova, "samolečenje" alkoholom i cigaretama, fantomski prikaz vojnika... i mistična slika žene u pozadini - možda slika izgubljenih snova? Kafa i hleb?
Rat razara snove. I ujedno vojnici dobijaju ovakve medalje. Političari i generali one sjajne, sa puno zvezdica.
5. Martha Rosler, Cleaning the Drapes
Fotomontaža, spaja slike iz rata u Vijetnamu objavljene u Lajf magazinu, o masakrima nad civilima, sa slikama bogatih Amerikanaca objavljenih u časopisu House Beautiful umetnica govori o medijskom ratu u dnevnim sobama i koliko je naše mišljenje oblikovano medijskim slikama.
7. Vasilij Vereščagin, put zarobljenika, 1878.
I sam vojnik, Vereščagin, iz vojničke plemićke porodice, krenuo je u rat sa idealima veličanstvenosti i junaštva, slave i trijumfa. Brzo se suočio sa realnošću i to prenosi svojim slikama. Na kraju je i poginuo kao oficir u Rusko-Japanskom ratu (1904).
Njegovim rečima:
"U zapažanjima tokom mojih raznovrsnih lutanja po belom svetu posebno me je potresla činjenica da ljudi čak i u naše vreme svuda ubijaju jedni druge pod svakojakim izgovorima i na svakojake načine... I to se radi čak i u hrišćanskim zemljama u ime Onoga čije učenje je bilo zasnovano na miru i ljubavi“
"Slike autentičnog rata nije moguće dati društvu gledajući okršaje kroz dvogled sa bezbedne distance. Čovek mora sam sve da oseti i prođe, da učestvuje u napadima, jurišima, pobedama, porazima... Da oseti i glad, i hladnoću, i bolesti, i rane...
8. Pablo Pikaso, Gernika, 1937.
Kopija murala Gernika, tapiserija, nalazi se na ulazu u UN. Verovatno je želja naručioca kopije bila da predstavnicima država u UN govori o užasu rata. Nisu baš otvoreni za umentičku poruku...
Inspiraciju za mural, Pikaso se dobio posle 26.aprila, 1937. godine, kada su nacisti bombardovanjem sravnili grad po imenu Gernika.
Pikaso nikada nije komentarisao Gerniku niti njene simbole i poruke. Očaj, haos, klaustofobija, zatvorenost i skučenost, krik žrtava i onih koji su ostali bez voljenih to je svedočanstvo Gernike, ali i istina o užasu rata.
Kako sam na početku rekao, teško mi je da govorim o ratu u Ukrajini, a moram. Moje mišljenje o ratu možda najbolje oslikava podkast Popkultura koji sam prošli vikend snimio sa Galetom, na temu Pravedni rat kroz prizmu filma Obojena ptica.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар