субота, 09. јун 2018.

Koračati tamo gde nikada nisam bio! - osnovni koraci koji menjaju život - Vera na delu - Dan XIII


Većina ljudi ne voli korak u nepoznato. Osećamo nesigurnost, strah, nelagodu. Kako koračati tamo gde pre nisi bio? Jer promena dolazi samo kada zakoračiš van sigurnosti.

Muškarci vole da pričaju svoja iskustva iz vremena kada su bili vojnici. Tada obično ispadnu muškarčine, pričaju kako su se dobro snašli, kako im je to bio dobar period života… 

Kada vidite njihova lica i žar sa kojim se priča o vojsci pomislili bi da je vojska svima bila lepo iskustvo. Moram priznati da se i ja uključim u takve priče, i vojska ispadne čudesan doživljaj za mene, ali moram biti i iskren da mi je bilo užasno teško. 

Iz naše ravnice otišao sam u Crnogorske planine u Pljevlja. Ne one lepe planine sa šumama, nego u šikaru i kamen, i dobro me je istesalo. Za tri meseca sam bio smršao trideset kila. Sećam da sam u planinama sanjao ravnicu, Vojvodinu. 

Završio se i vojni rok (svega tri puta sam bio na odsustvu za godinu dana), vratio sam se kući radostan i oduševljen, ali uskoro mi je počelo biti jako teško. Moji prijatelji su imali svoja interesovanja, koja su razvili dok sam ja bio u armiji, i ja se nisam uklapao. Nisam znao šta da radim sa sobom, čak sam mislio da se vratim nazad u armiju, kao profesionalac. Bilo mi je jako teško jer sam razmišljao šta sada dalje?
Prelazak preko Jordana – šta to budi u nama?

Zašto pričam ove događaje iz mog života? One nas uvode u tekst iz Knjige Isusa, sina Navinova ili Jošue. Tekst Isus Navin 3:1-3: 


„Isus usta rano i krenu se iz Sitima, sa svim sinovima Izrailjevima. Stigoše do Jordana i noćiše onde, ali ne pređoše preko njega. Posle tri dana prođoše vođe kroz logor i dadoše narodu ovu zapovest: Kada vidite sveštenike Levite da nose kovčeg saveza Gospodnjeg, Boga svoga, vi ćete krenuti s mesta na kome se nalazite i ići ćete za njim.“


Izraelci se nalaze na obalama reke Jordana. Preko reke sa nalazi zemlja obećanja - moment iščekivanja ali i momenat prepun napetosti. Nalaze se pred ispunjenjem sna koji su sanjali još njihovi dedovi. Oni su na vratima zemlje koja će postati njihov dom. Međutim dočekale su ih poteškoće koje je trebalo savladati, nepoznanice. 

Možemo ih zamisliti kako hodaju pustinjom 40 godina (koliko su lutali Sinajskim poluostrvom) i teše se tom mišlju, uskoro stižemo. Kada bi ih deca pitala ujutru „zašto se mi stalno selimo“ – odgovor je bio "treba da stignemo u obećanu zemlju". Kada im je bilo teško  tešili su se rečima - uskoro, uskoro stižemo, i sada su ispred ispunjenja obećanja. 

Sa druge strane 1. kada dođeš blizu ispunjenja cilja izazov je šta dalje učiniti. Ne znam da li se sećate nekog momenta u vašem životu, kada ste nešto veliko završavali – setite se osećaja „a šta sada dalje“? Kao ja posle vojske. To je situacija u kojoj susrećemo Jošuu.

Dodatni razlog za napetost kod Jevrejskog naroda ticao se reke Jordana. Jordan nije nešto posebno velika reka za naše uslove, ali u proleće kada se ovo dešava može da nabuja i postane jako težak za prelaženje a posebno za veliku grupu kakva je bila Izraelska. Velik broj ljudi koje je bilo teško prebaciti splavovima. 2. Jevreji su se suočili sa novom vrstom prepreke. 

Možda čak možemo reći da je nabujali Jordan bio nepremostiva prepreka za Izraelce, na nekoliko meseci. Izraelci su došli na obalu kako vidimo, i  tri dana stoje na obalama reke i verovatno se pitaju kako i kada će preći poslednju prepreku.

Da bi nam bilo jasnije setite se poplava od pre par godina. Dunav je tada bio jako visok, svega metar i nešto ispod krune nasipa. Sećam se da se tih dana stalno pričalo o poplavama i ako bi ste prošetali obalama videli bi ste ljude kako stoje na njegovim obalama i pričaju hoće li poplaviti ili ne. Neki od njih zabrinuti, neki radoznali, ali svi su govorili o tome. 

Slično i ovde, ljudi su na obali, gledaju nabujalu reku i verovatno se pitaju – hoće li voda opasti ili neće, hoće li na neki drugi način preći preko ili kako će to vođe izvesti... Sve je to unosilo napetost među njima, na vratima su kuće a deli ih velika prepreka.

No ni to nije sve. 3. Iznad svega napetost unosi svest da prelazak preko Jordana sve menja. Time počinje osvajanje obećane zemlje i nema povratka, nema popravnog, nema rezervnog rešenja. Ili će osvojiti ili će prestati da budu ono što jesu – narod Božijih obećanja.

I da bi shvatili koliko je to težak momenat moram vas podsetiti na nešto što se desilo tačno 40 godina pre ovog događaja o kome danas čitamo. Četrdeset godina pre ovih događaja Jevreji su bili na vratima obećane zemlje, uplašili su se i nisu poslušali Boga i bili su spremni da se vrate nazad u ropstvo u Egipat i zbog toga su lutali 40 godina po pustinji -  pročitajte o tome u Četvrtoj knjizi Mojsijevoj 13. i 14. glavi. 

Sada samo želim da naglasim ovo nije prvi put da su se Izraelci našli u ovoj situaciji. Prethodni put nisu bili spremni da sve ostave iza sebe i da veruju Bogu i moralo je proći tačno 40 godina do ovog događaja. 4. Današnji tekst nam opisuje popravni ispit za Izraelce. I znate kako je u školi ko padne i popravni pao je i godinu. Za Izraelce je isto – ako padnu popravni verovatno su pali i zauvek!

B. Zašto smo zaglavljeni
Problem je da mi kao Božija deca moramo ostaviti neke stvari iza nas i zakoračiti napred. Sve dok to ne uradimo mi lutamo. Baš kao Izraelci u ovom događaju – moramo ostaviti sigurnost, mir, ali i strah, greh, nepoverenje Bogu na drugoj strani Jordana. Da bi krenuli dalje, i sledeću fazu života, nešto mora ostati iza nas...

Velika prepreka u koraku napred je naša slika o nama. Pod time mislim na neprijatna sećanja na neuspehe, komplekse, osećaj niže vrednosti, razočaranost u sebe i svoje sposobnosti, ne opraštanje samom sebi zbog grešaka koje smo učinili i slično. I kada danas kažem slika o sebi mislim  na sve one misli koje imamo o nama i koje čine da budemo ne poverljivi prema ljudima i prema Bogu. 

Na žalost ovaj svet nije idilično mesto i svi mi nosimo razne ožiljke, da li iz porodice, da li iz škole ili kasnije.  Dešavaju nam se loše stvari, čujemo loš stvari. Vremenom počnemo sebe posmatrati kroz naše neuspehe, tuđa mišljenja i to postane deo nas. Poverujemo u tu lažnu sliku. U vestima B92 bio interesantan članak – naučnici rade na tableta koja briše ružna sećanja. Svesni koliko nas ta ružna sećanja mogu opteretiti, biti smetnja, da žele da ih izbrišu. 

Moramo ostaviti iza sebe naše poraze, preći Jordan, i preći u zemlju Božijih obećanja ako želimo da napredujemo. A kako videćemo iz teksta  - čitamo od četvrtog do osmog stiha: 


„Ali neka bude razmak od dve hiljade lakata između vas i njega - ne smete mu blizu doći – vi ne znate put kojim treba da idete; jer još niste nikada išli tim putem.“ Dalje zapovedi Jošua narodu: "Posvetite se, jer će sutra Gospod učiniti čudesa među vama." A sveštenicima zapovedi Jošua: "Dignite kovčeg zavetni i idite pred narodom!" I digoše kovčeg zavetni i pođoše pred narodom. A Gospod reče Jošui: "Danas ću početi da te činim velikim u očima svega Izraela, neka zna, da ću biti s tobom, kao što sam bio s Mojsijem. Ti sad izdaj sveštenicima, koji nose kovčeg zavetni, zapoved: Kad dođete na kraj vode na Jordanu, stanite na Jordanu!"

I sada zamislite da ste na Jošuinom mestu. Sve oči su uprte u njega. Ogroman problem ispred, nabujali Jordan ispred njih, svi se pitaju kako ce preći preko, da li je Bog sa Jošuoom ili je sa Mojsijem prošlo doba Božijih čuda, a kao vrhunac ovo je popravni ispit. Koji teret je na leđima ovog čoveka. Teret koji može da ga slomi.

No Jošua je mudar čovek, mudar vođa, on ne sedi razmišljajući – „jadan ja, kako ću sve ovo nositi...“, ne dopušta da ga teret obaveza samelje, nego u tom momentu Jošua počinje da poduzima korake koji će mu skinuti teret. Iako nije znao kako će proći Jordan, Jošua korakom vere kreće. To možemo videti iz sledećih nekoliko stihova koji se tiču sveštenika i kovčega zaveta. Zamislimo to kao scene, kao scenario, tri slike.

Tri slike - tri koraka do pobede
Prva slika: stih tri - ništa se ne dešava još, kovčeg zaveta je na svome mestu, ali najavljeno je da on kreće prema Jordanu i da razmak treba da bude 1500 metara. Bog još uvek ništa ne govori.

Druga slika: šesti stih. Jošua govori, upućuje poziv za osveštavanje naroda ali i pokreće kovčeg prema Jordanu. Bog još ništa ne govori ali sveštenici uzimaju kovčeg i kreću u pravcu Jordana.

I sada treća scena ili slika: od 7-8 stiha. Dok sveštenici hodaju prema Jordanu, prelazeći tih kilometar ipo, Bog počinje da govori, prvi put – Staćete u Jordanu i čudo će se dogoditi. Radnja se dešava pre nego što Bog počinje da govori.

Da pojasnim - Jošua je obavestio Izrael o svojim planovima, naredio sveštenicima da noseći kovčeg krenu prema Jordanu. Trebali su ići prema njemu ne znajući u principu šta će se desiti ali očekujući čudo od Boga. Zato Jošua traži da se ljudi osveštaju tj. ritualno očiste – da se pripreme za Božije čudo. Ispred njih je kovčeg saveza koji je bio simbol Božijeg prisustva ovde na zemlji. Najsvetiji predmet, simbol saveza između Boga i ljudi. 

Činom postavljana kovčega ispred svih praktično pokazuju dve stvari – prvo Bog nas je dovde doveo a drugo uzdamo se vodiće nas i dalje. Jošua kaže Bogu - ti si me dovde doveo i sada je na tebi da deluješ. Ja ne znam šta da radim, ali znam da ti očekuješ da ja pređem sa narodom preko Jordana. Bože očekujem čudo od tebe.

Vera je uvek povezana sa delovanjem. U Jevrejima poslanicij, 11 poglavlju – a to je glava koja je nazvana Heroji vere i prepuna ja svedočanstava vere - vidimo da je vera uvek povezana za delovanje. Pri tome moramo razumeti da mi našim delom ne zaslužujemo Božiji odgovor, nego pokazujemo šta verujemo, a Bog blagosilja našu veru. 

Jošua je verovao u velikog Boga i tako je delovao. I kada su sveštenici stupili u Jordan, voda je naglo prestala da teče. Istog momenta kada su stupili u vodu.


I ovo nas vraća na priču od početka – kako ostaviti stvari iza sebe. Kako krenuti dalje? Kako se suočiti sa kompleksima, osećajem niže vrednosti, strahom, prošlošću i sličnim stvarima? Kako zakoračiti u nepoznato - jer samo u nepoznatom dolazi do rasta?

Kada povežemo sve što sam napisao, vidimo da je jedini način da ostavimo neke stvari iza nas je da postupimo po veri. Da stupimo na tlo za koje ne vidimo da nam pripada. To je ujedno i najbolja definicija vere koju možete naći u Starom zavetu – ići ćete putem kojim do sada niste išli.

I kada sam ja postao hrišćanin zbog moje prošlosti patio sam – osećao sam se glup, iskompleksiran i nisam mogao to da pobedim. Pitao sam druge i rekli su mi da predam to Bogu u ruke. Meni je to bilo totalno nerazumljivo. Znao sam da treba da se molim za to i činio sam ali to nije menjalo moja osećanja prema samom sebi. 

Tek kada sam zakoračio u oblast kojom nikada nisam hodao, počeka je promena. Počeo sam da činim dela koja su bila ispravna, da odgovaram na izazove koji su dolazili ispred mene, ne čekajući da se moje misli i osećanja promene, nego verujući da činim ispravno. Krenuo bi sa stavom, ja sam poslušan, ne osećam se dobro u vezi sebe, ali znam Bože da ćeš se ti pobrinuti...

Dokaz? Samo to što pišem ovaj blog, snimam video, govorim javno pred stotinama ljudi, završetak dva fakulteta (o tome možete pročitati u tekstu - Kako je tupan doživeo promenu)... i još mnogo toga govori o isceljenju koje sam primio. Zakoračio sam tamo gde pre nisam išao, a put pobede jeste koračati tamo gde nikada nisi išao! 


  • Ako vam se dopada ovo što ste pročitali, učinite meni uslugu, a i drugima i podelite ovaj tekst na društvenim mrežama. Zbog vašeg deljenja, i komentarisanja, mnogo više ljudi će doživeti blagoslov. 
  • Učinite mi uslugu i prijavite se na listu čitalaca bloga. Time ćete omogućiti da ovaj blog ima veći uticaj i veću vidljivost na internetu. 
  • Da li pratite naš youtube kanal? Puno dobrog materijala možete pronaći na njemu, kao što je: 

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...