Kažu da vreme leči sve rane?

Badnje veče u mom domu. Obeležavamo ove veče u okviru porodice, tradicionalna jela koje jedemo na Badnje veče od mog detinjstva, uobičajno i ustaljeno. Ali ovaj put i različito.

Lik iz crtaća na kojeg je moj deda jako ličio.

Završila se večera, deca se igraju, za stolom ostali samo stariji. I moj inače ćutljivi deda Janko se raspriča. Dugačak monolog, možda i najduži govor koji sam čuo od njega ikada. O siromaštvu, teškom detinjstvu i služenju na salašima, o volu koji ga je grejao dahom jer je jedino mesto za sluge bilo u štali (desetogodišnji dečak), kolonizaciji u Futog kao partizansko dete (i Slovaci su bili kolonizirani, ne samo iz Bosne i Crne Gore)...   kako je upoznao svoju suprugu, kako su se venčali... I na kraju kaže moj deda - "Volim ja da pričam", samo što retko priča. Još jedna tužna priča iz detinjstva. Deda je bio najstarije dete, u porodici koju bi danas nazvali disfunkcionalnom. 

Njegov deda (moj čukundeda) je bio lutalica, napustio porodicu i otišao u SAD, tamo koliko znamo ponovo se oženio. Lutao za zlatom, radio u Fordovim fabrikama, čak bio i šerif jedan dan (u vreme neke zlatne groznice, grupa u kojoj je bio moj čukundeda, stigla je u neko selo na Divljem zapadu, i pošto su bili najbrojniji izabrali su njega da održava red - sutradan su krenuli dalje za zlatom, i karijera šerifa se završila). Vratio se posle puno godina, navodno kada mu je sin tinejdžer koga je dobio u Americi izvršio samoubistvo. 

U toj atmosferi ostavljenosti, odrastao je moj pradeda. Rano se oženio, kaže deda da je rano počeo da pije, bio agresivan, zlostavljač. Kada se moj deda Janko rodio, sva sila zlostavljanja se sručila na njega. Dobijao je batine svakodnevno, iz različitih razloga, uglavnom potpuno nebitnih. Najčešći razlog je bio ipak kada bi nešto rekao. Kada bi progovorio, dobijao je batine. I kaže moj deda Janko - "Zato sam se uvek stideo da govorim, osećao se nesigurnim, nevrednim da govori." Moj deda Janko, od osamdeset pet godina, nosi ranu ceo svoj život.

Kažu da vreme leči sve rane... Nije istina! Mnoge rane vreme ne može da izleči. I kada imaš osamdeset godina, rana iz mladosti još uvek boli. Sa nekim ranama se i u grob leže. Kao moj deda Janko. Nekada sam se ljutio na njega jer nikada nije znao da razgovara sa mnom, da kaže neku lepu reč, nego uvek samo kritike - nikada nije ni naučio da to uradi. Nije imao od koga. 

Moje rane leči to sazanje, ali opet ne potpuno. Samo Hristos je nada. Isaija 53.4-5. "A ON bolesti naše nosi, i nemoći naše uze na se, a mi smo mislili da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On je bio ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kazna beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo". 

Na kraju Badnje večeri, kada se spremao da ide u svoju sobu, ustade moj deda Janko, i reč - "Sada želim ja nešto da otpevam". I otpeva nam Božićnu pesmu. Pesmu koju je zapamtio iz detinjstva, sa veronauke koju je pohađao u Silbašu, u Evangeličkoj crkvi. Drhtavim, stegnutim grlom, ali je otpevao. O Hristovom rođenju i Njegovom delu. Moj deda koji je hrišćane nazivao licemerima, u osamdeset petoj godini peva o Hristu. I priča.

Kažu da vreme leči sve rane... Ne leči! Samo Hristos. Zato je došao, da na krstu ponese i naše rane, nemoći, da isceljuje našu slomljenu dušu. Nešto potpuno i odjednom, a nešto korak po korak. 

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:

1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. 

2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla. 

3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta.