Evanđeoski lov na veštice

Lov na veštice! Mislimo da je to priča iz srednjek veka. Ne znajući da objasne prirodne katastrofe, nevolje, bolesti, a ujedno pošto su zbog zaostalosti crkve bili duboko sujevereni, ljudi su u srednjem veku za svoje nevolje pronašli krivca - veštice. One (oni) su bacili čini, zatrovali vodu, hranu, stoku... Neko je morao biti kriv. Ulovi ga, spali, rešio si problem! (samo kratko objašnjenja - ja verujem da postoji okultizam, i da iza toga stoji đavo, ali ovde govori o optuživanju ljudi za nešto što nije okultizam, nego praznoverje progonitelja) Da li je ta praksa, lova na veštice prestala? Uglavnom. Osim na internetu!

Ja volim internet. Volim i društvene mreže. Ne smatram da su problem u komunikaciji sa ljudima, nego da zapravo omogućavaju da lakše komuniciramo. Danas je mnogo lakše biti u konktaktu sa ljudima širom sveta zahvaljujući netu. Međutim, kao i sve na ovom svetu što čovek izmisli, tako i internet i društvene mreže imaju svoje nuspojave. Jedna od njih, nuspojava, je tema moga pisanja – lov na veštice ili savremenim rečnikom - hejtovanje. Širenje netrpeljivosti, mržnje, pljuvanja po drugima i onome šta drugi rade.

Administrator sam nekoliko stranica na fejsbuku, koje uglavnom služe kao oglasne table za različite aktivnosti evanđeoskih crkava. Uvek me šokira žestina pojedine „braće“ u napadu na druge. Potreba da ukažu svima drugima da su oni u pravu, a da su svi ostali zavedeni. To me i pokreće na pisanje ovog bloga.

Internet omogućava miševima da vide sebe kao lavove. U sigurnosti svoje sobe, za tastaturom postajemo vitezovi koji se bore protiv nepravde, jurišamo na utvrde, sečemo zmajeve i spašavamo princeze (ili prinčeve – radi rodne ravnopravnosti da kažem)... Nisam sociolog, ni psiholog, pa se neću baviti psihološkim/sociološkim aspektima te pojave. Interesuje me nešto drugo – primetio sam da u ovom našem malom evanđeoskom svetu, ko god da pokuša nešto da kaže ili uradi, suočava se sa lovcima na veštice. Ne mislim na iznošenje suprotnih mišljenja, niti na diskusije, nego na teorije zavere, pronalaženje skrivenih motiva, poruka. Svaki hrišćanski vođa koga znam ili sam čuo za njega, a da je nešto postigao za carstvo Božije, ima hordu lovaca na veštice koji dokazuju njegove pogreške, i povezuju njegovo delovanje sa đavolom, prozivajući ih da su vukovi u jagnjećoj koži, analizirajući svaku njihovu izjavu... Pišu blogove, vode strancice, i „hrabro“ napadaju.

Mislim da lovci na veštice nisu ni svesni dubine svog pada – samim tim što smatraju da su samo oni u pravu, padaju na Hristovu zapovest – „Ne sudite, da se ne bi sudilo vama. Jer, kakvim sudom sudite, takvim će se i vama suditi; i kakvom merom merite, takvom će se i vama meriti... Zašto gledaš trun u oku svoga brata, a ne primećuješ brvno u svome oku? Kako možeš da kažeš svome bratu: „Daj da ti izvadim trun iz oka“, kad je u tvom oku brvno? Licemeru! Prvo izvadi brvno iz svoga oka pa ćeš tek onda dobro videti kako da izvadiš trun iz oka svoga brata.“ (Evanđelje po Mateju 7:1-5)

A šta je deblo u mom oku? Smatram, moje viđenje drugoga, moje suđenje toj drugoj osobi. Jer u tekstu Isus govori da je „deblo“ nešto što nam smeta da pomognemo osobi. Ne mislim da ovde Isus govori samo o našim manama kao „deblu“ kako se to obično tumači, jer moje mane me ne sprečavaju da pomognem drugom. Iz kontekst stiha možemo zaključiti da se radi o suđenju drugima. Suditi drugima, moj pogled prema njima je deblo koje me sprečava da im pomognem.

Na tom mestu, sa deblom u mom oku, pronašao sam sebe dosta puta. Svaki put sam završio, posle mog "suđenja" drugima, sa svešću koliko ja tek zaslužujem osudu, koliko ja tek grešim i koliko trebam Hristovu milost. Zato, dragi moji „lovci na veštice“, što bi rekao naš narod – „mante se ćorava posla“. Na kraju samo otkriješ da u svemu tome ti jesi onaj koji je u grehu. A u velikom broju slučaja da smo nešto pogrešno razumeli, ili da nas je neko prevario (ali o tome u nastavku bloga, za neki dan...)