Bil
Hajbels u knjizi Hrabro vođstvo govori o opasnosti sa kojom se suočavaju
hrišćanske vođe:
“Skoro svaki crkveni
vođa koga ja znam, koji je ozbiljan u vezi sa Bogom, ko je potpuno svestan
realnosti neba i pakla, ko ima autentičnu ljubav za nevestu Hristovu, i ko
stvarno veruje da je crkva nada za ovaj svet, pita se koliko dugo on ili ona
može da izdrži pre nego što se neizbežno „nešto grozno“ desi.”
Suština je da je
biti vođa velik izazov, i činjenica je da mnogi pokleknu u tom izazovu. Hrišćani
nisu imuni na greh, a nisu ni hrišćanske vođe. I samo Sveto pismo, iskreno
koliko to samo Božija reč može biti, ne krije tu činjenicu – prikazuje životne
priče mnogih Božijih sluga koji su ukaljali svoje ime.
Kao
rešenje, Hajbels izaziva - „Da li si u skorije vreme podsetio sebe čija je
dužnost da dospe gorivo plamenu tvoje ljubavi? Da li je to posao crkve? Posao
tvog supružnika? Posao tvoje male grupe? Ne. To je tvoj i moj posao, da se
pobrinemo da naša ljubav prema Bogu i drugim ljudima raste. Niko to ne može
uraditi umesto nas. Ti si vođa. Tvoj posao je da održiš svoju strast upaljenom.
Učini šta god hoćeš, čitaj šta god da moraš da čitaš, idi gde god možeš, ali
ostani upaljen. I nemoj se izvinjavati nikom.”
Šta je to što puni moje baterije,
što me drži blizu Boga, šta to mora biti deo mog života da bi ostao blizu Boga?
Alpi, i mesto gde je odžana konferencija Šarl de Froge |
Često
držim seminare za vođe, i postavim im pitanje – prema kome je sve vođa
odgovoran? Odgovori su uvek isti – prema Bogu, prema onima koje vodi, prema
nadređenima i tu stanu.
Međutim postoji još jedna osoba prema kome sam
odgovoran - prema samom sebi, i tu
odgovornost uvek zaboravimo. Odgovornost da se pobrinem da moja ljubav prema
Bogu raste, da plamen ne ugasne. Jedan od odgovora kako ne sagoreti, koji sam
ja prinašao da važi za mene (ne obavezno i za druge) jeste - skloniti se iz
svakodnevnice i doživeti novo iskustvo, saznati nešto novo...
Zato volim
konferencije. Pomognu mi da se sklonim iz svakodnevnice, osvežim strast,
dobijem novu snagu... Bog mi uvek snažno govori na konferencijama, i to ne
obavezno kroz govornike, mnogo češće kroz okolnosti, prirodu, razgovore sa
ljudima... svim onim što se dešava oko
mene. Tada dobijam najbolje ideje, inspiraciju za budućnost, analiziram sebe i
ono što radim.
Ambar preuređen u učionicu |
Konferencija
koja me je osvežila ovaj put i o kojoj
pišem, održana je u Grenoblu. Put je bio
izazov, vožnja od 17 sati je bila iscrpljujuća (Srbija, Hrvatska, Slovenija,
Italija i konačno Francuska).
Takođe, u pozivnom pismu, pisalo je da ponesemo
vreće za spavanje, da će biti hladno i očekivali smo da će smeštaj biti katastrofalan.
Približavajući se Grenoblu bili smo oduševljeni lepotom Alpa ali sa druge
strane prolazeći kroz mala francuska sela pitali smo se gde smo smešten i strah
je rastao... I onda prijatno iznenađenje – predivno okruženje, kao sa
razglednice. Planine preko puta, stari ambar prerađen u salu za sastanke...
Cilj
konferencije je okupljanje hrišćana zainteresovanih za apologetiku, i za
objavljivanje istine o Hristu na javnim mestima – argumentovano iznošenje
razloga vezanih za verovanje u Isusa Hrista. Govornici izuzetni – Lindzi Braun
(nekadašnji Generalni sekratar Hrišćanskog studenskog pokreta Evrope), Majkl
Grin (poznati pisac (Ko će pobediti Hrist ili Sotona, Evangelizacija...)), Džon
Lenoks (Profesor matematike sa Oksforda, debatovao sa Hičinsom i Davkinsom),
Jirgen Špits (Istoričar, slušao sam i ranije njegova predavanja o Dostojevskom),
Stefan Gustavson, Kosta Milkov, Ann Braun (moja omiljena govornica i pisac).
Bogatstvo iskustva i znanja. Međutim najsnažniji utisak nisu bila predavanja,
nego svežina i duhovna mladost.
Svako
jutro, uz doručak, govorila je Rosmeri Grin (supruga mnogo poznatijeg Majkla
Grina), bakica od osamdeset i pet godina. Osamdeset i pet godina, a govorila je
grupi koju su velikom većinom činili studenti, i imala je šta da kaže. Za mene,
njen govor je bio svaki dan najznačajniji govor tog dana. Snažno, iskustveno,
posvećeno.
U pozadini: Rosmeri Grin čita Sveto pismo |
Posebna
je bila poslednjeg jutra. Uzela je Sveto pismo, neki od psalama (na žalost
nisam zapamtio adresu stihova), i rekla čitaću Pismo kako ga čitam kada imam
tihi čas (tihi čas je termin koji upotrebljavamo za vreme dnevne pobožnosti,
koje koristimo za čitanje Biblije i razmišljanje i molitvu nad tim tekstom).
I
krenula je da čita, moleći se kroz Božiju reč. Snažno, silno, duboko – pravi
razgovor sa prisutnim Bogom. Pročitala bi stih i rekla „Bože hvala ti za ovo
što piše, molila za primenu, razumevanje...“. Bio sam dotaknut dubinom odnosa
sa Bogom ove bakice.
A kada je došla do reči „Moja duša čezne za tobom Bože“
počela je da moli „Bože, ja želim više tebe, dublje da te upoznam, da dublje
izgradim odnos sa Tobom, Bože. Potreban si mi, želim ceo današnji dan da
razmišjam o tebi“ suze su mi krenule. Osamdeset pet godina a puna žudnje za
dubljim susretom sa Bogom, za novim iskustvom.
Psalmista
je spevao istinu – „Pravednici kao palme cvetaju, kao kedri Libanski se uzvisuju.
Zasađeni u domu Gospodnjem, cvetaju u dvorima Boga našega; i rod još i u
starosti nose, i jedri su i zeleni, od objave da je Gospod pravedan!“ Rosmeri,
baka od osamdeset i pet godina, jedra i zelena u odnosu sa Bogom.
Nekada
sam mislio da je 40 godina duboka starost. Kada bi čuo da neko ima četrdeset
godina, doživljavao sam ga kao da je već potrošio većinu života.
Ali tad sam
„bio mlad“. A kad si mlad „svaka rana manje boli, svako odelo dobro ti
stoji...“ i ne misliš o tome kako je kada više nisi mlad. Doduše, ni sa četrdeset
i nešto ne osećam se posebno starim, mnoge stvari radim prvi put u životu, i dobro
mi je. Međutim ima jedna razlika koju sam primetio ovih dana – pitao sam se kako
izgleda imati osamdeset?
Kako ću izgledati (funkcionisati) kada budem imao
osamdeset godina (ako ih doživim)? Odgovor je – Bože, daj mi da u starosti budem
kao ova baka! Čovek koji će do kraja života težiti da te dublje upozna, koji će
u tebi biti jedar i zelen. Koji neće dopustiti da mu plamen ugasne. Ovo želim
svim srcem...
Нема коментара:
Постави коментар