Pre nekoliko godina razmišljao sam o Velikoj suboti (drugi dan praznika Vaskrsa). Bilo je tmurno, hladno, nije mi se izlazilo iz kuće. Kao da nije proleće. Samo povremeno sunce je probijalo oblake, i odjednom živne sve, boje ožive, mirisi. Prava slika Velike subote.
Razmišljam o učenicima Gospoda Isusa Hrista. Za njih je drugi dan bio najstrašniji, nisu znali šta će se desiti sutra, na nedelju. Petak je obeležio šok, akcija, dešavanja. Nedelju je obeležila novo probuđena nada i vera. Subotu je obeležio očaj.
U mom iskustvu, drugi dan posle sahrane je najgori. Na dan sahrane svi su oko tebe, ako si izgubio voljenu osobu. Stalno se nešto dešava, bolno je ali nema puno vremena za razmišljanje. Na kraju od umora, iscrpljenosti zaspiš, ali ujutru se budiš sa pitanjem: "A šta sada dalje bez te osobe?".
Posebno ako je osoba naglo preminula, što je bilo moje iskustvo. Kako preživeti dalje? Vremenom dođe olakšanje bola, ali drugi dan je užasan. Očaj, beznađe, dođe ti da vrištiš!
Verujem da je to bilo iskustvo Petra, Jakova, Jovana, Mateja, Marije, Jovane... Mislim da je ta subota bila najteži dan u njihovim životima, umesto radosnog dana odmora (Judeji su kao neradni dan obeležavali subotu). Svi snovi, planovi, želje, ideje, vizije nestale, raspadnute u pepeo. Verujem i da to nije sve, nego da su iskreno voleli svog učitalja, a sada njega nema. Oblaci, kiša i tama.
Sa druge strane, oni ne znaju veličanstvenu stvar koja se dogodila. Da je Hristos već platio kaznu za njihove grehe, da je osnova oproštenja postavljena. Isus je na krstu umro sa rečima "plaćeno u potpunosti" (tetelestaj - isplaćeno), kazna je otplaćena, ostaje još samo delo u nedelju, vaskrsenje koje daje novi život, ali to je priča za nedelju. Kazna je otplaćena, učenicima su otvorena vrata neba.
Primer je razbojnik koji umire pored Hrista na krstu, što je opisano u Evanđelju po Luci 23. Na ispovest vere razbojnika, Hristos odgovara - "Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u Raju" (43. stih).
Vrata neba su se otvorila za grešnike, ne po njihovim zaslugama, nego kroz Hristovu smrt. A prva osoba koja prekoračuje ta vrata je razbojnik, čovek koji nema svojih zasluga, nego samo veruje. Vrata neba su otvorena, prvi zrak se probio, ali učenici to ne vide!
Apostol Petar u njegovoj poslanici govori o momentu posle Hristove fizičke smrti: "Jer se evanđelje popoveda i mrtvima, zato da, pošto su primili sud kao ljudi u telu, žive dalje duhu po Bogu" (I Petrova 4:6). Stih se nalazi u nastavku teksta koji navodi da je Hristos po smrti, a pre vaskrsnuća posetio mesto na kojem su do tada boravili mrtvi.
Hristos otvara vrata neba starozavetnim vernicima, onima koji kako piše u Jevrejima poslanici "videvši ga iz daleka pokloniše Mu se, priznavši da su gosti i došljaci na zemlji. Jer koji tako govore pokazuju da traže otadžbinu" (Jev. 11:13-14). Koliko razumem Pismo, Hristos je u periodu od momenta smrti do vaskrsnuća, one koji su čekali njegov dolazak i preminuli, doveo u nebesko carstvo. Učenici to nisu mogli da vide, oni su bili očajni! Svetlo je sijalo, mrak je rasteran, ali oni to ne vide do nedelje.
Bog je učinio veliko delo dok su učenici mislili da je sve gotovo i beznadežno. Interesantno je to primetiti, jer Bog i danas tako deluje. Kada smo u nevolji, pritešnjeni i molimo za izbavljenje, često izgleda da Bog ne deluje, da nas nečuje, da smo sami. Ali baš u tim momentima Bog sprema izbavljenje, svetlo već sija a mi to ne vidimo! Kada dođemo u fazu da vidimo svetlo, rešenje je već tu, posao je završen, kao u slici vaskrsa. Bog radi sve vreme, čak i kada ja to ne vidim!
Ako vam se dopada to što radim, pratite me na društvenim mrežama, i preporučite prijateljima. To mi mnogo znači, zato što na taj način širite uticaj ovog bloga.
Koristim priliku da vam preporučim emisiju koju radim "Teologija uz jutarnju kafu". Evo jedna od emisija - starih... da se ne zaborave:
Нема коментара:
Постави коментар