O tri kamena ili Apostole hvala na iskrenosti!


Tri kamena, crni, polu beli i beli. Ista vrsta stene, jedina razlika je u stepenu koliko je more uticalo na njih. Prvo, crni je tek odlomljen od velike stene i ne promenjen je. Drugi, polu beli, je odlomljen ranije , pre ko zna koliko vremena, i talasi su ga već počeli uobličavati. Treći, beli je dugo već u vodi, dugo ga talasi bacaju i menjaju, i sada je skoro beo i uobličenih ivica. Sva tri sam našao na istoj plaži, posmatrao sam kako talasi udaraju u kamenje i polako ih menjaju, trenjem kamen o kamen, do potpune promene izgleda.

Isto jutro sam razmišlao o službi, radu sa zavisnicima, crkvi... Na odmor sam otišao pri kraju snaga, iscrpljen od različitih ružnih, negativnih priča. Opterećen. Sa jednom jedinom željom, da ni ne pomislim na Novi Sad, i na sve što sam prošao zadnjih nekoliko meseci. Isključenog mozga i osećanja. No dok sam, negde na sredini odmora, u interenet kafeu proveravao fajsbuk (tog dana mi je bio rođendan, želeo sam da se zahvalim na čestitkama), stigla mi je još jedna ružna vest. Pomislio sam – „o ovome ne želim ni da razmišljam, ne interesuje me. Zašto bih ja brinuo o ljudima ako oni ne brinu za svoje dobrostanje...“

Sledećeg dana sam ustao sa takvim mislima, čitao Pismo i setio se reči Apostola Pavla iz II Korinćanima 11. Tekst je njegovo svedočanstvo ili biografija. Na kraju teksta, posle nabrajanja brodoloma, kamenovanja, muka i problema Pavle kaže: „A povrh svega, svakodnevno me pritiska briga za sve crkve. Ko je slab, a da ja nisam slab? Ko se sablažnjava, a da ja ne izgaram?“ (28-29 stih)

Pavle izgara, pati, slab je radi drugih? On, veliki Apostol! Pade mi na pamet - izgleda da je to uredu. Prepoznao sam da se moj um, nekako, uvukla ideja, da kada god sam opterećen zbog drugih, da sam u grehu, da sam dopustio da se u meni razvije „suzavisnost“... Veliki deo opterećenja je bilo to što sam se osećao opterećenim, a mislio sam da je to pogrešno. Čudno, poruka da je Apostol bio opterećen, izgarao, me je oslobodila.

Skot Pek, u jednoj od njegovih knjiga piše otprilike sledeće. Životna mudrost jeste prihvatiti da je život težak, jer onda ta činjenica prestaje da ima vrednost za tebe. Umesto da pokušavaš da pobegneš od teškoće života (a Jung je rekao da je neuroza zamena za legitimnu patnju), ti prihvatiš da je to deo života i počneš da se suočavaš i boriš protiv toga.

Prihvatam da je, u službi, teret brige za druge legitimna teškoća, koja ima svrhu, i spreman sam da se borim. To je možda najvrednije iskustvo koje sam pronašao na ovom letovanju – u redu je brinuti se za druge. Naravno svestan sam da ja ne mogu da ih spasim, i da ne mogu da zaustavim ljude u njihovim pogrešnim odlukama. Konačno, to ni Bog ne radi, dopušta nam da sami izaberemo put, pa bio on i pogrešan. Kao i On, spremam se na gubitak, ali neću težiti bezosećajnosti. Uredu je da boli!

Sa druge strane bol ima svrhu. Da me nije bolelo nikada ne bih razumeo ovaj aspekt hrišćanstva. Možda bi na kraju i postao bezosećajan, ili bih postao „profesionalac“ koji ljude tretira kao klijente? Na neki način je nevolja delovala na mene kao more na kamenčiće, strugala me i tesala, da bi uklonila ono crno iz mene.


Нема коментара:

Постави коментар