Da li slavljenje Boga sme da zvuči kao ljubavna pesma?

Slušam pesmu od Kari Jobe „The more I seek You“, pesma slavljenja, opisuje odnos sa Bogom veoma intimnim rečima. Toliko intimnim da reči pesme i spot koji gledam više podsećaju na ljubavnu pesmu ... Da li slavljenje Boga sme da zvuči kao ljubavna pesma? Poslušate reči pesme pa sami procenite...

Što te više tražim, to te više pronalazim,
Što te više pronalazim, to te više volim
Želim da sedim kod tvojih nogu,
Da pijem čašu iz tvojih ruku,
Leći pored tebe i udahnuti,
Čuti otkucaje tvog srca,
Ova ljubav je toliko duboka,
Više nego što mogu da podnesem,
Topim se u tvom miru, obuzima me…

Volim pesme slavljenja, ali moram priznati da nekada pitam sebe - da li je to ispravan izbor reči (sa tim pitanjem sa i počeo ovo da pišem danas)? Da li je u redu opisati odnos sa Bogom, iskustvo susreta sa njime na tako intiman način?  Da li slavljenje Boga sme da zvuči kao ljubavna pesma? Kao da peva o odnosu sa supružnikom... 

Da li je to deo savremenog, posvetovljenog hrišćanstva, u kome se svet prepliće sa iskustvom crkve? Sveta koji prenagašava zaljubljenost i osećanja? Ili je mnogo više od toga???

Pre nego nastavite čitanje teksta, imam molbu za vas: Prijavite se na listu čitalaca bloga KaHristu. Opcija se nalazi ili pored teksta, ili ispod njega. Hvala.

KAKO SU KROZ ISTORIJU SLAVILI BOGA?

Veliki Reformator crkve Čarls Vesli napisao je, 1738 godine: „Ljubavniče duše moje, Isuse, na grudi svoje primi mene, dok oluja i poplava jače buja.“ Njegov savremenik Grof Zinzendorf, peva „Zaručniče duše, ti Božiji jaganče.“. Duboko u korenima reformacije je sadržana duboka želja za Bogom, za jedinstvom sa njime opisana rečima ljubavi.

Međutim takav doživljaj Boga nije izum Reformacije, on ide dalje, do samih početaka hrišćanstva. U delima Dionizija Areopagita, „Pesma nad pesmama“ postaje alegorija od odnosu Hrista i crkve, vernika.  

Srednjovekovni rimo-katolički mislioc Bonaventura u svom delu „Putu duše ka Bogu“ opisuje penjanje duše ka Hristu, koristeći slike iz Pesme, pesme ljubavi.  Julijana od Norviča, govori o putu duše od mraka greha ka sjedinjenju sa Hristom. Slike koje su veoma intimne, slike ljubavne veze.

Zabeleženi su primeri u istoriji crkve, kada bi ovakav doživljaj odnosa dovodio do ekstrema, i prevazilazio granice duhovnosti, ali o tome ne želim sada da pišem. Koga interesuje ova tematika preporučujem „Isus kroz stoleća – Njegovo mesto u povjesti kulture“ od Jaroslava Pelikana, odlično delo koje obrađuje i ovu temu.

Sve ovo sam citirao samo da prikažem da je ideja bliskosti Hrista i vernika, koja se može opisati samo rečima ljubavne pesme, uvek bila prisutna u misli i životu crkve. Zašto?

KOJI JE NAJBLIŽI ODNOS KOJIM MOŽEMO OPISATI ODNOS SA BOGOM?

Iako postoje različita mišljenja, smatram da je pravi odgovor sledeći - odnos sa Bogom može opisati samo sa najbližim odnosom, a to je odnos ljubavi između dva ljudska bića. Pismo često koristi slike iz našeg života, da bi nam govorilo o odnosu sa Bogom. Česta slika je ljubavi roditelja prema deci, ali i bračnog odnosa. 

Uzmimo za primer reči: „Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost“ (Jeremija 31:3). Ili „neverni ste mi“, kao Božiji komentar na idolopoklonstvo Izrailja. Ili primer proroka Osije koji prenosi poruku o Bogu kroz sliku svog neskladnog braka i opraštanja prevarnoj ženi.

Najdublji nivo naših osećanja jeste ljubav, i mogli bi reći da je osećanje ljubavi između muškarca i žene, najbliže osećanju čoveka prema Bogu. Nije isto, ali je najbliže. I zato je sasvim adekvatno da koristimo reči ljubavi za odnos nas i Hrista Spasitelja. Jer doživljaj je veoma sličan, iako u suštini nije isti.

No da idem i korak dalje. Ako je Bog stvoritelj nas, i naših osobina i osećanja, on nam je dao i ljubav kao osećanje. U samom Edenu je uspostavljena težnja muškarca prema ženi, i žene prema muškarcu. Potreba za odnosom u kome nema granica, nego samo bliskost, opisana rečima „dvoje će biti jedno telo“. 

Retko kada doživljavamo takvu bliskost, ali svi za time čeznemo, zato su romantični filmovi i dalje najpopularniji. Možda bi se moglo reći – Bog nam je dao tu težnju za jedinstvom, da bi nam oslikao još dublju težnju – težnju naše duše za Bogom.

Ako vam je ovaj tekst od koristi, podelite ga na društvenim mrežama. Time omogućavate da ovaj blog funkcioniše. 

Avgustin je rekao „Misao o tebi”, odnosi se na Boga, „pogađa čoveka toliko duboko, da je ne može zadržati u sebi, već je mora izraziti u slavljenju. Za sebe si nas stvorio i nemirno je srce naše, dok se ne smiri u tebi.” 

KAKO IZGLEDA KADA TI BOG DOTAKNE SRCE?

To je i moj doživljaj. Sećam se perioda dugog traganja za smislom i beznađa u kome sam živeo. Sećam se i pronalaska istine o Bogu, i otkrivanje veličine njegovog dela. Doživeo sam oproštenja, ponovni početak života, gde umesto zavisnosti i propasti moj život kreće u sasvim drugom smeru (o mojoj životnoj priči možete pročitati u tekstu pod naslovom "Božić i moja životna priča" - kliknite na link).

Sećam se momenta kada sam duboko shvatio delo Hristovo. Možda mesec dana posle događaja kada sam doživeo čudo oslobođenja i poverovao, sedeo sam u sobi i čitao dečiju, hrišćansku knjigu, „Sunčeva dolina“. Da ne dužim, radi se o razmišljanju dečaka, koji pronalazi Novi zavet i čita ga, bez da mu neko objašnjava događaje. I konačno, radnja knjige dolazi do momenta kada učenici beže od Isusa i ostavljaju ga na milost i nemilost vojnicima. 

U knjizi dečak počinje da plače i govori „Isuse, da sam ja bio tamo ja te ne bih ostavio“, i dok sam čitao te reči, sećam se i danas, posle 20 godina, ja sam počeo da plačem, da govorim da nikada neću prestati da sledim Isusa i Njegov put, i otkrivam u mome srcu ljubav prema njemu. Da ga volim svim svojim bićem. Ali nemoguće je u blogu opisati taj doživljaj, nedostaju mi reči… Možda ih ipak pesma najbolje prenosi... što te više pronalazim, to te više volim...

Beređi Dušan Bera