Došao sam da vam očistim cipele

Došao sam da vam očistim cipele

Istinita priča koju od srca preporučujem. Lekcija je osnovni deo našeg učeništva u PHZ.  Pokreće nas da razmislimo kakvi smo prijatelji:

“DOŠAO SAM DA VAM OČISTIM CIPELE” – MAGDE HARAH

Još uvek potresena spoticala sam se o predmete u kući dok sam pokušavala odlučiti šta da strpam u putne kovčege. Ranije tog dana su mi javili od kuće u Misuriju da su mi brat, njegova žena i njezina sestra, te oboje dece poginuli u automobilskoj nesreći.

“Dođi što pre možeš”, molila me je majka preko telefona. To sam i nameravala. Htela sam odmah otputovati svojim roditeljima, ali moj muž Lari i ja, bili smo usred spremanja našeg stana, jer smo se nameravali preseliti u drugi grad. Kuća nam je bila u potpunom neredu.  Odeća koju smo svi trebali za takav poseban put do mojih roditelja već je bila spremljena u kutije. Ali u koje sam kutije sve to strpala? Omamljena dubokim bolom nisam se mogla odmah setiti. Druga odeća je ležala neoprana na hrpi u vešeraju. Suđe, koje je ostalo od večere još je uvek bilo na stolu u kuhinji. Posvuda su ležale razbacane igračke.

Dok je Lari telefonski rezervisao avionske karte za sledeće jutro, lutala sam besciljno po kući i premetala stvari bez ikakvog smisla sa jedne hrpe na drugu. Nisam se mogla sabrati. Neprestano su mi odzvanjale reči koje sam čula na telefonu: “Bil je poginuo. Merlin takođe. A i Džune i oboje dece...”

Za sve sam bila nema i gluva. Kada je Lari govorio, činio mi se jako udaljen. Dok sam se kretala po kući, sudarala sam se sa vratima i spoticala o stolice. Lari je isplanirao da otputujemo sledeće jutro oko sedam sati. Zatim je telefonirao nekolicini prijatelja da im kaže šta se dogodilo. Neko bi povremeno zatražio da razgovara samnom. “Ako mogu nešto pomoći”, govorili bi nudeći pomoć, “samo mi reci”. “Hvala vam”, odgovorila bih, a nisam znala šta mi treba. Nisam se mogla sabrati.

Sedela sam i zurila u prazno dok je Lari nazvao Donu King, sa kojom sam svake nedelje podučavala najmanju decu u Nedeljnoj školi. Donna i ja smo bile prijateljice ali se nismo baš često viđale. Ona i Emerson, njen mršav i povučen suprug bili su u toku nedelje vrlo zaposleni svojim razredom dece, njih šestoro, u starosti od dve do petnaest godina. Bilo mi je drago da se Lari setio upozoriti je da će sama morati voditi Nedeljnu školu sledeće nedelje.

Dok sam tako sedela, projurila je Megam, hvatajući loptu a iza nje Erik koji ju je pokušavao uhvatiti. Trebali su već biti u krevetu, pomislila sam. Pošla sam za njima u dnevnu sobu. Jedva sam vukla noge. Nisam znala šta bih sa rukama koje su mi bile gotovo potpuno ukočene. Sela sam na kauč sva obamrla.

Kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima, polako sam ustala i spazila Emersona Kinga. “Došao sam da vam očistim cipele”, rekao je mirno. Zbunjena molila sam ga da mi ponovi šta je rekao. “Dona je morala ostati kući radi najmlađeg”, rekao je, “a hteli smo vam nekako pomoći. Sećam se kada mi je umro otac, trebali su mi sati da očistim i uglačam dečije cipele za sahranu. Eto, zato sam došao da to uradim umesto vas. Dajte mi sve vaše cipele, ne samo one dobre, već sve vaše cipele.”Nisam uopšte ni pomislila na cipele dok ih on nije spomenuo. Sada sam se setila da je Erik jako upraljao svoje lepe cipele kad je prošle nedelje posle crkve hodao po lokvama vode. Da ne bi zaostala za svojim bratom. Megam je šutala kamenje i tako ogulila vrhove svojih cipela. Kada smo došli kući samo sam ih gurnula u vešeraj da ih kasnije očistim. Dok je Emerson prostirao stare novine po podu kuhinje skupila sam sve Larijeve cipele koje nosi uz odelo i one svakodnevne, pa moje salonke i sporske cipele, dečije blatnjave cipele i patike, i platnene tenisice uprljane nekom masnoćom. Emerson je uzeo posudu i napunio je sapunastom vodom. Izvadio je iz ladice neki stari nož i sunđer iz sudopera. Morao je pretražiti nekoliko kutija dok nije našao pastu za cipele.

Emerson je kleknuo  na pod i dao se na posao. Videvši ga kako se sav usredočio na svoj zadatak, pomoglo mi je da se saberem. Prljavo rublje najpre, rekla sam sebi. Dok je mašina prala rublje, Lari i ja smo okupali decu i stavili ih u krevet. Dok smo raščišćavali suđe od večere, Emerson je nastavio raditi ništa ne govoreći.

Pomislila sam na Isusa kako je prao noge svojim učenicima. Naš je Gospod Isus kleknuo služeći svoje prijatelje baš kao što je ovaj čovek klečao služeći nas. Ljubav u tom činu konačno je oslobodila prolaz mojim suzama i poput zdrave kiše, suze su isprale maglu iz mojih misli. Mogla sam se kretati. Mogla sam misliti. Mogla sam nastaviti životne poslove.

Poslovi su se ređali jedan za drugim. Otišla sam u vešeraj da oprano rublje stavim da se suši, a kada sam se vratila u kuhinju, Emerson je već otišao. Uza zid su stajale poređane sve naše cipele, sjajne, bez i jedne mrlje. Kada sam ih kasnije počela spremati, videla sam da je Emerson očistio čak i đonove. Mogla sam stavljati cipele ravno u kofere.

Otišli smo kasno spavati a rano smo ustali. Kada smo odlazili na aerodrom, sve je bilo završeno. Čekali su nas strašni i tužni dani, ali uteha Isusove prisutnosti iskazana u slici tihog čoveka koji je klečao u mojoj kuhinji na podu sa posudom vode krepila me je. I sada kada čujem da je neko od mojih poznanika izgubio svog najbližeg ne kažem više: “Šta vam mogu pomoći...?” Pokušavam se saživeti sa njihovim neposrednom potrebom, kao npr. pranje kola, odvesti decu u vrtić ili školu ili biti sa decom za vreme sahrane. A kada me oni pitaju: “Kako si znala šta mi treba?” – ja im kažem: “To je zato jer mi je jedan čovek jednom kada sam bila u teškoj nevolji očistio cipele.”

Kome danas da ja očistim cipele? 

Beređi Dušan Bera 

Da li pratite naš Youtube kanal? Ako ne, pratite - subscribe...