Zašto mrzim religioznost?

Zašto mrzim religioznost - destruktivan uticaj religije na čoveka

Pročitavši naslov možda se pitate – pa zar ovo nije religiozni blog (naziv mu je "Ka Hristu")? Zar hrišćanstvo nije religija? Da ovo nije „sastav koji je promašio temu“, da upotrebim školski termin?

Ne, nije promašena tema. Religoznost je termin koji možda možemo upotrebiti za hrišćanstvo kao sociološku definiciju, ali u praksi crkva je mesto iz kojeg religioznost mora biti proterana.

Šta je to religioznost?

Vikipedija definiše religiju i religioznost sledećim rečima: „Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči „religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije.“ 

Znam da Vikipedija nije izvor savršene mudrosti, ali za dovoljno ilustruje moj stav: ko bi želeo tako nešto?, da veruje u zabludu, u nešto što te „svezuje“? Ujedno verujem da je religioznost osnovano prikazana na ovaj način - kao ružna. Pratim na internetu razne forume o religiji, i često budem zapanjen mržnjom ateista prema hrišćanstvu (npr. – „Verujem i ja, ali ne u tog Boga kakvog ga vi zamišljate, ne u tog crkvenog Boga“). Skoro uvek mržnja je zasnovana na negativnim doživljajima sa sveštenicima ili poznanicima vernicima koji su nastupali kroz pravila, umesto prikazujući život sa Hristom. Crkva može biti prava fabrika ateizma.

Mi, evanđeoski hrišćani, definišemo religioznost kao naše ljudsko nastojanje da ugodimo Bogu na naš način, kroz naš podvig, umesto načina koji je Bog odredio. Religioznost jeste - kada se mi ljudi pravimo pametniji od Boga.

Kada te neko voli i želi da ti ugodi – on učini ono što ti voliš. Ja ne volim fudbal i nikada ga ne gledam. Jednostavno mi je dosadno, sat vremena jurnjave i par događaja za to vreme. Zamislimo: dođem kući i moja supruga hoće da me obraduje, da me dočeka sa gestom ljubavi i kaže mi: „Ćao ljubavi, snimila sam ti utakmicu Srbija – Alžir“. To je lep gest, ali kakve to veze ima sa mnom, meni to ništa ne znači, verovatno bi me i povredilo.

Što se tiče religioznosti, na taj način, mi postupamo na način koji Bogu ništa ne znači, štaviše gadan mu je.

Zašto mrzim religioznost - moji razlozi?

I zato religioznost mora nestati iz crkve. A zašto je mrzim, i smatram da i drugi treba da zauzmu sličan stav?

Prvo - religioznost čini čoveka oholim. 

Pošto se religoznost bazira na ličnim postignućima, dovodi do toga da misliš da si vredniji od drugih. Misliš da si svetiji, čistiji, bolji, pravedniji od drugih. Misliš da zato što ti više moliš, ili manje grešiš, da tebe Bog više ceni i poštuje od drugih. Isus u priči o cariniku i fariseju jasno govori šta misli o takvom isticanju (Luka 18) – potpuni promašaj.

Uvek kada o ovome razmišljam u misli mi dolazi Bonhoferove reči – „Ako mi se moj greh čini naspram greha drugih ljudi manjim, manje strašnim, ja još uopšte nisam spoznao svoj greh. Moj greh je nužno najveći, najteži i najstrašniji. Za grehe drugih bratoljublje pronalazi toliko izgovora dok jedino za moj greh ne postoji izvinjenje. Zbog toga je on i najteži.“

Zato Pismo i kaže – ne možeš reći da voliš Boga, a da mrziš svog brata. To ne znači samoosuđivanje, da me ne shvatite pogrešno, nego stalna spremnost da se razume i prihvati druga osoba. Jer, na ovoj zemlji svaki hrišćanin je moj saputnik, osoba koja bori iste borbe kao ja i koja iščekuje dolazak Hrista.

Pismo ne poznaje podelu na dobre i loše ljude. Što se tiče Boga svi smo jednako loši. Pismo poznaje podelu na Hrista i nas ostale, nesavršene i zalutale. Jedina zasluga hrišćanina jeste to da je prihvatio besplatno oproštenje. Zato suprotnost religioznosti jeste svest o svojoj grešnosti i prihvaćenosti samo kroz Hristovu žrtvu na krstu.

• Podržite blog KaHristu, tako što će te:
  - podeliti tekstove sa njega na društvenim mrežama - svako vaše deljenje povećava viđenost na pretraživačima.
  - prijavite se u listu čitalaca ovog bloga.

Drugi razlog zašto mrzim religiznost jeste -Religioznost zarobljava

Religioznost nas zadržava u zatvoru, zarobljene, umesto da primimo oslobođenje koje od Boga dolazi. U Pismu piše: upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi.

Spoznaja Boga uvek dovodi do slobode, do skidanja tereta iako odluke nisu uvek lake. Često sam doživeo da, iako mi je ispravna odluka bila jako teška, i znao sam da će me puno koštati, kada bih konačno odlučio doživeo bih veliko olakšanje. Kao da mi je ogroman teret spao sa leđa. Na taj način razumem i reči – uzmite moj jaram jer je lak, i moje breme jer je lako - skidanje tereta.

Kada, međutim, u svom hodu sa Bogom doživljavamo samo teret, osećaj zarobljenosti, to je ukazatelj da smo religiozni. Rešenje, ipak, nije u promeni ponašanja, nego u promeni načina razmišljanja. Ono što nas zarobljava jeste način na koji razmišljamo.

Uzmimo za primer molitvu i čitanje Reči. To nije način na koji mi ugađamo Bogu, ali su sastavni deo našeg hoda sa Bogom. Sve zavisi kako na njih posmatramo. Možemo misliti da je to način kako ugađamo Bogu i bićemo stalno frustrirani jer Bogu ugoditi ne možemo, nemamo taj kapacitet. Sa druge strane, ako pristupimo ovim disciplinama kao potrebi, kao sastavnom delu našeg života, kao nasušnoj potrebi, kao mestu susreta sa Osobom koja nas voli, to menja perspektivu.

I treće, možda najvažnije, religioznost unakažava Isusovo delo.

Spasenje je u Pismu često opisano rečju „u“ Hristu, jer spasenjem se menja naš položaj. Mi smo sada u Hristu. Njegova pravednost postaje i naša. Što se nas, po našoj prirodi tiče, mi smo grešnici i ništa drugo nego grešnici. Skrenuli sa Božijeg puta, pobunjeni protiv njega.

Hristos umire ne zato što smo mi dobri, nego zato što nismo dobri, jer da On nije umro propali bismo u svojim gresima. Uzima osobu osakaćenu grehom, i pretvara je u svoje dete. Religioznost omalovažava Hristovo delo otkupljenja, ruži sliku Hrista jer kaže, ti možeš da svojim delima popraviš sam sebe.

I konačno, dok razmišljam o religioznosti pada mi na pamet priča sa Alfa kursa: „Trebalo je sahraniti ženu koja je živela na ulici. Bila je beskućnik. Neki od tih ljudi, neki beskućnici, su vrlo prijatni i imaju mnogo prijatelja. Ali ova žena, zato što je bila agresivna i gruba prema ljudima, tražeći uvek od njih novac, nije imala mnogo prijatelja. Bila je od onih što sa kolicima iz samoposluge obilazi ulice noseći plastične vreće i svakojako đubre. U takvim okolnostima nisam očekivao mnogo ljudi na sahrani. ... Pre nekoliko godina je nasledila ogromno bogatstvo – nekoliko miliona funti. Posedovala je stan u najelitnijem kvartu i nekoliko basnoslovno vrednih slika. ... Pitao sam se: “Zašto?” Jednostavno nisam mogao razumeti, zašto bi neko ko je imao sve to bogatstvo, odabrao da živi na ulici, u đubretu? A onda neko reče: ’Mislim da je njen problem bio u tome što nije želela da napusti život kakav je poznavala.’“

Pročitajte moj članak: U razgovoru sa ateistom (klikni link)


Članak je u originalu objavljen u Sestrinskom časopisu HBC, prolećno izdanje. 

Beređi Dušan Bera

• Da li pratite moju emiciju Teologija uz jutarnju kafu? Ako ne, prijavite se na naš Youtube kanal?