понедељак, 31. октобар 2016.

Žena koja je prodala svoje oči

Lee Chal Sun
Ovo je priča o jednostavnom heroju vere. O jednoj velikoj ženi, posvećenoj, borcu. Ženi misionaru, pastoru. Kontraverzna priča, možda će nekog šokirati, možda i sablazniti, ali moram da je ispričam. Samo dok je čitate, skinite naočare naše kulture... sa naočarima kulture možda ćete videćete fanatizam, bez njih heroja.

Već treću nedelju sam u Koreji, ozbiljno patim od nedostatka kuće. Nedostaje mi porodica, crkva, sve... Prepun sam utisaka, a nekad mi se čini i prezasićen. Pitam se da li mogu više išta da primim? Šta novo može da se desi? Prolutao sam Korejom uzduž i popreko, video crkve, muzeje, istorijska mesta... Sedeo sa mnogim vođama, vođama velikih crkava (20,000 ljudi), dekanima (o tome nisam pisao, niti planiram). Sedeo u domovima Koreanaca, na podu, jedući sa njima, moleći se. Video lepotu Koreanske crkve, video i loše stvari. Jeo stvari kojima ni ime ne znam. Šta je još ostalo da se vidi?


Pitam se da li da išta i delim sa ljudima, dosadiću im. Da li da ponovo pišem? Ili da zadržim utiske za crkvu, kada se vratim? To je i bilo moje razmišljanje pre današnjeg iskustva.


Danas putujemo iz grada Džondžu u Dedžung, i odjednom pastor koji nas vozi skreće sa puta. Uglavnom ja i moj saputnik ne znamo kuda idemo. Često se desi da stanemo i saznamo da treba ga propovedamo, ili da imamo neki sastanak. Tako i ovaj put, odjednom nešto što nismo očekivali. Pastor želi nešto da nam pokaže.



Način na koji suše voće... 
Malo selo Van Chang, svega 160 stanovnika. Jednostavna, mala crkvica, ulazimo u kuću, sedamo. Tu je samo žena, mislim da čekamo njenog muža. Razmišljam, jako sam umoran, mogli smo ovo i da preskočimo. Volim da vidim sve, po prirodi sam radoznao, i interesantno je videti Korejsko selo (prvi put vidim biljku susama, način na koji suše voće...), ali mi je malo dosta svega. Možda smo ovo mogli i da preskočimo. Posebno što sada moramo da čekamo da dođe i muž. Ko zna kada će doći... A želeo sam da se odmorim...

I kreće priča. Ova žena Lee Chal Sun, je pastor crkve. Nije udata. Prihvatila je Hrista, ili kako ona kaže "Duh sveti je došao u njen život", kada je imala 16 godina. Njena porodica su bili budisti, i pokušavali su na svaki mogući način da je spreče u tome. Siromašna morala je puno raditi, ali u subotu bi joj dali mnogo više posla. Toliko bi radila celu noć, samo da ode u crkvu u nedelju. Sa sedamnaest je zbog svoje vere izbačena iz kuće. Kaže dalje "sa šesnaest je rekla Bogu (Hananim - Jedini Bog), da cela pripada njemu, i krenula je tim putem" - završila je školu, a pošto je želela da bude učiteljica nedeljne škole, i to najbolja, završila je i teologiju.



Tu je primila poziv od Boga, da bude pastor. Žena koju je Lee dovela do vere pre toga događaja, kako kažu Koreanci - "Starog zakona" (Konfućizam), je umirala. Nedavno je prihvatila Hrista, i rekla je: "Ja nisam ništa uradila za Hananima. Šta mogu da uradim?". Lee je rekla da želi da bude pastor, i na to je žena skinula prsten sa svog prsta - "Evo za početak". Ubrzo posle toga je umrla.

Molila se danima i postila, i izabrala je malo mesto, bez crkve, Van Chang, budističko. Od novca koji je dobila za prsten, kupila je malu, trošnu kućicu, i malo peska i cementa. Ona će sagraditi crkvu! Nije bilo dovoljno materijala pa je odlazila na reku, kupila šljunak, pesak... Od toga je sama pravila blokove. Ni to nije bilo dovoljno. Morala je da pozajmi novac da izgradi crkvu. I sagradila je crkvu, ali je trebalo vratiti dugove. A ona nije imala primanja, niti joj je neko slao novac, niti donacije. Kaže da se danima molila. Otišla je na molitvenu planinu, postila 40 dana. Setila se obećanja koje je dala Bogu -"Pripada Hristu, celi njeno biće, celo telo." Odlučila je, jedino što ima, ima svoje telo, to je jedini kapital koji ima. Prodaće svoje oči. Mnogima trebaju oči za transplataciju, ona će prodati svoje oči. Kaže plakala je na putu do klinike, nikada neće više videti.


Ali otišla je da proda svoje oči...


i saznala da ne može to da uradi dok je živa. Prema Koreanskim zakonima, mogla je da proda svoje telo posle smrti, da potpiše ugovor sa bolnicom, i kada umre bolnica raspolaže njenim telom. Čudan zakon sa naše tačke gledišta, ali tako to ovde finkcioniše. I Lee Chal je prodala svoje telo bolnici za 4,000 dolara, i vratila dug. Kada umre, kaže nam, njeno telo pripada bolnici. Ali crkva je tu.

Nije ovo priča koju govore pastorima Američkih crkava. Nema tu senzacije. Nisu nas doveli da nas ipresioniraju. Za tridesetak godina koliko je ona tu, obratilo se 15-20 ljudi (Što i nije loše, to je 10% stanovništva sela). Doveli su nas tu da pokažu ženu čudesne vere.


Molio sam se u crkvi, tražili su to od mene, da se molim na srpskom za blagoslov. Dok sam molio, u um mi je došla scena iz Dela Apostolskih, 7 poglavlja. To je događaj kada kamenuju Prvomučenika Stefana. U momentu kada umire, Stefan kaže: "Vidim otvoreno nebo, i Sina Božijeg kako stoji sa desne strane". Volim taj događaj jer Isus stoji. Piše na drugim mestima da je Isus seo sa desne strane, jedina scena gde stoji je dok dočekuje svoje dete koje mu je verno služilo do kraja - Stefana. Ustao je da ga dočeka. U mislima dok sam molio je bila slika - Hrista, koji ustaje da dočeka Lee Chal Sunn. Telo će završiti u bolnici, uzeće od njega šta im treba, ali Lee će biti dočekana u radosti njenog Hananima.

Dok kucam ove reči, suze su mi u očima. Žena heroj vere. Možda ostane nepoznata, kao i mnogi heroji vere. Možda je ovo jedino pisanje koje će zabeležiti njeno delo. Nikad ga neće ni pročitati. Ali morao sam da ga zabeležim.

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...