субота, 15. октобар 2016.

Na kraj sveta...

Okdo-ri, malo ostrvo Jodo arhipelaga, negde između Žutog i Istočnog-kineskog mora, Koreja. Nije turistička destinacija, do njega ne voze brodovi. Nema asfaltnog puta, nema prodavnica, škola. Samo malo ribarsko seoce, 40 stanovnika samo.
Žive od ribolova, i gaje alge. Da, gaje alge. Nisam ni znao da se alge gaje, ali oko ostrva, u moru, su ogromne plantaže – bove povezane sa užadima u koje su zasađene razne vrste algi. Kada sam stupio na ostrvo, neka baka je sušila alge. Videći kako zainteresovano posmatramo, ponudila je da probamo. Čudno, specifično, dopada mi se. Natovari nam pun naramak, kaže ponesite da imate da jedete.
Posmatrano iz Evrope, ovo je kraj sveta. Nema dalje. Pravo ispred su još samo ostrva, prema severu je Japan, prema jugu Tajvan, ali pravo ispred je samo okean. Kraj sveta. Domaćin se šali da smo moj saputnik i ja prvi ljudi iz Srbije koji su ikada kročili na ovo ostrvo. Verovatno je u pravu. 
Odkud ja na Okdo-ri? Iznenađenje. U poseti sam Koreanskim crkvama, zajedno sa baprističkim propovednikom Ondrejom Frankom.  Pozvala nas je Hana, Koreanska misionarka, da gostujemo u nekoliko Koreanskih crkvava (naravno Južna Koreja), govorimo o Srbiji, pozovemo Koreance da se mole za nas, i molimo se sa njima.
Koreja je postala jedan od centara savremenog hrišćanstva. Posle građanskog rata, šezdesetih godina, desio se bum hrišćanske vere, kao plamen. Kažu da je danas, oko devet miliona Koreanaca evanđeoski hrišćani, nanovorođeni. Dok putujem Korejom ne mogu da se načudim da u svakom seocetu mogu da vidim crkvu. Za par dana provedenih u Koreji, video sam jedan budistički hram, a milion crkava. Najveća svetska lokalna zajednica se nalazi u Seulu – Crkva celovitog evanđelja. U toj crkvi na bogosluženje nedeljom (na jednom mestu, u toku celog dana), dolazi neverovatnih 750.000 ljudi (da, i slovima: sedamstopedesethiiljada). Ne mogu to ni da zamislim. Ali to je priča za neki drugi dan, kada budem u Seulu. Jedva čekam.
Sada se vraćam na Okdo-ri. Ujutru su nam samo rekli, spremite se, idemo na jedno ostrvo da posetimo crkvu tamo. Pomislio sam neko obližne ostrvo, turistička lokacija. Krenuli smo kolima, skoro četiri sata vožnje. Od centralne oblasti Koreje, Degun, pravo dole. Ostavili kola u luci, kaže naš vodić Jun Sok Hi, sa druge strane nas čeka pastor sa kolima. Veliko ostrvo, centar arhipelaga, čeka nas pastor, u odelu, sa kravatom, grabi nam kofere, ruke, ponavlja Muksane, Muksane (pastore, pastore). Kaže nam Jun, da je ovo prvi put da ga vidi u kravati. Sedamo u kombi, škripi, zuji, dimi, po uskim putevima ostrva. I onda konačno iznenađenje: stižemo u malu luku, u njoj samo čamci. Dalje idemo čamcem J. Kaže pastor, Pa Čun Su, to je crkveni čamac. Vidim da je i Hana šokirana, ni ona nije znala, ne dovode tu goste obično, zapravno nikada.
Zna Bog šta ko voli. Neko hotele, a ovo je za mene. Vožnja ribarskim čamcem po Žutom moru. Kao dete čitao sam o ovim ostrvima, skrovišta opasnih Kineskih gusara. Božiji prvi poklon – avantura za njegovog Rendžera.
Ne stižem ni da skupim utiske – čamac, vožnja, šta se sve nalazi oko mene, noć pada, hoćemo li noću biti u čamcu? i usledi drugo iznanđenje. Prilazimo nekoj luci, vidi se par svetala od kuća, a iznad svih njih, kao svetionik veliki, sjajni beli krst. Svetionik, krst na crkvi, nas vodi do luke. Suze u očima od radosti. Otkud mili znak na ovom mestu, tako jasan, istaknut?
Sedimo za stolom, na podu  (nisu moje bačke kosti navikle na taj položaj). Hrana samo stiže – rakovi u ljutom sosu, bareni rakovi, školjke, ribe, girice manje od centimetra, jedva deblje od čačkalice, i šimsu (razno kiseljeno povrće – kupus, koren lokvanja, lišće od rotkvice...). Ispred svakog od nas obavezni pirinači i činija soja supe sa algama i školjkama. Ukusno, neobično. Trudimo se da jedemo štapićima, kao i oni. Iako su nam dali male viljuškice vidi se da im je drago što se trudimo da naučimo da koristimo štapiće. Domaćica samo vreba šta nam se dopada, da dospe, da ukaže čast. Muksane, muksane, pastore, pastore.
Nestrpljiv sam da čujem priču kako je evanđelje tu dospelo, pitam Hanu da nam prevede. Kaže, posle ćemo o tome, kasnije... Ne mogu da dočekam, ovo je kraj sveta, a ja pored crkve, večeram sa braćom i sestrama. I konačno kreće priča. U vreme velikog probuđenja, u toku rata, pedesetih godina, jedan ratnik, žestok čovek, kaže pastor "pobio je mnoge ljude u šumi", besan i ljut, u toj istoj šumi biva dotaknut od Boga. Donosi odluku da će služiti Bogu. Zvao se Kim Joung Kvan. Po ratu odlazi na mesto gde nije bilo evanđelja, u misiju, na ostrva, na glavno ostrvo Jodo. Nije bilo puno priče, delima se svedočilo. Živeo je sa ribarima, radio je sa njima, pomogao, trudio se da stekne pravo da nešto kaže. Služio svojim čamcem, jer to su ostrva, sve se dešava u čamcu. Posebno kada bi počela oluja, talasi, kada niko nije smeo na more, on bi išao - da preveze bolesne do bolnice, da pomogne. I jedna po jadna osoba je prihvatila Hrista. Bog je činio i mnoga čuda, isceljenja, kaže pastor da je jedna osoba bila podignuta iz mrtvih. Sada je crkva na svakom ostrvu gde ima ljudi, i veliki broj ostrvljana veruje u Hrista, pa tako i na Okdo-ri. 
riju.
Naš domaćin, Pa, došao je na ostrvo devesetih godina, u istu misiju. Ostavio je studije advokature, i došao da svedoči na isti način – delima i rečima. Sada polovina ostrvljana su vernici (ranija religija je bila šamanizam, verovanje u duhove prirode i pretke). Razgovarao sam sutradan u čamcu sa jednom bakom, 91 godina, vitalna, ide na pijacu na glavno ostrvo. Kaže, već deset godina veruje, i jedva čeka da ode kod Hananima (Jedinog Boga).
Kasna noć, dva pastora iz Srbije, naši vodiči Jun i Hana, i pastor Pa sa suprugom, sedimo oko stola, pa podu (na stolu čudno voće koje ne poznajem, i pirinčani kolači), sedimo i pričamo o istoj strasti – Isusu Hristu, njegovom pozivu u našem životu, o spasenju. Devet hiljada kilometara od kuće, na kraj sveta. Nisam o tome ni sanjao. Pa zar ovde da budem kao kod kuće, u porodici mojoj duhovnoj? Doživeo sam to puno puta, susrete sa hrišćanima širom sveta, doživeo bliskost, ali ovde na kraj sveta?
Nije to jedino što me je dotaklo. Gospod Isus Hristos, kada je otišao u slavu Nebesku, ostavio nas je sa zapovesti. Dela 1:8: „... i bićete moji svedoci, u Jerusalimu, Samariji i sve do kraja sveta.“ Dugo je poruka putovala, 1900 godina, ali evo je, na kraju sveta. Sedim ja, iz Srbije, gde se evanđelje propovedalo možda još u vreme apostola, a sigurno u drugoj generaciji. Gledam naše hrišćanstvo. Nekada me raduje, često rastuži. I na put sam krenuo tužan i donekle obeshrabren. A sada sedim tu, gde je evanđelje sočno, još sveže, tek je došlo, puno energije i sile, i srce mi se nadima. Pričamo sa njima o Srbiji, molimo za Srbiju, o tome kako da spasenje dođe do ljudi u mojoj zemlji. Na kraj sveta. Zna moj Bog šta mi je bilo potrebno, da me podigne. Doveo me tu da mi zapali nadu. Nadu za Srbiju.


Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...