Crtica iz istorije crkve koja je puno toga promenila - Sabor u Vormsu

 Martin Luter je na saboru u Vormsu (1521) navodno rekao:

"Osim ako me ne uverite pomoću Pisma i zdravog razuma - jer ne verujem ni papi ni saborima, pošto su često grešili i sami sebi protivrečili - ja sam vezan Pismima koja sam naveo, i moja savest je zarobljena Božijom rečju. Ne mogu i neću povući ništa, jer nije ispravno ni sigurno ići protiv svoje savesti. Neka mi Bog pomogne. Amen."

Kažem „navodno“ jer ne postoji potpuno pouzdan zapis njegovih tačnih reči iz tog trenutka. Luterov govor na saboru u Vormsu 1521. godine poznat je kroz kasnije izvore, što je i sam Luter tvrdio.

Razmišljam o ovim rečima već nekoliko dana. Čuo sam citat u predavanju grčkog teologa Jotisa K. (Panagiotis Kantartzis), u kojem je izjavio da je ta Luterova izjava prelomna izjava naše civilizacije, sama zora prosvetiteljstva, i onoga što čini savremeno doba - pravo pojedinca da misli svojom glavom. 

Profesorva tvrdnja je bila, da u Luterovoj izjavi, gde on kaže da mu je jedini autoritet Božija reč i sopstveni razum, dešava ne samo prekid sa rimo-katoličanstvom, nego i sa vekovima srednjovekovnog dogmatičnog pristupa čoveku - "istina je ono što kaže crkva i država". Teško je proveriti da li je ovo prva takva zabeležena izjava, ali je definitivno obeležila rađanje našeg doba.

Luterov čin odbijanja da porekne svoja uverenja pred carom Karlom V., i pred predstavnicima rimokatoličke crkve, bio je prekretnica koja je postavila temelje za moderni koncept slobode savesti, koji danas smatramo osnovnim ljudskim pravom. Luterov naglasak na savesti iznad autoriteta uticao je na kasnije filozofe, poput Džona Loka, koji je razvio koncept verske tolerancije, dok su Američki i Francuski ustavi (18. vek) uključili su principe slobode veroispovesti i izražavanja.

Razmišljam o svim posledicama jednog govora, tj delovanja Martina Lutera, i siguran sam da on nije "izmislio toplu vodu" nego je društvo sazrelo za takvu promenu. Nisam veliki ljubitelj ovog reformatora, ali ova izjava sažima suštinu evanđeoske vere - pravo čoveka da na osnovu Svetog pisma prosudi šta je istina.

 Sabor u Vormsu

Šta se dogodilo u Vormsu? 

Godine 1520, papa Lav X izdao je bulu o ekskomunikaciji Martina Lutera i naložio caru Svetog rimskog carstva nemačke nacije da je sprovede. Međutim, car Karlo V je oklevao da preduzme ovaj korak. U to vreme imao je samo 21 godinu i tek je uz velike troškove i diplomatske napore uspeo da bude izabran za cara 1519. godine. Nije želeo da otuđi nemačke knezove, od kojih su mnogi već bili sumnjičavi prema jačanju habzburške moći. 

Nekolicina knezova — a najvažniji među njima bio je Luterov moćni zaštitnik, izborni knez Fridrih Mudri od Saksonije — insistirali su da nemački podanici mogu biti suđeni samo pred nemačkim telom. Budući da se carski sabor tada održavao u Vormsu, Lutera su pozvali da se pred njim pojavi na ispitivanju. Fridrih je zahtevao da se Luteru garantuje bezbedan prolaz, osiguravajući da neće biti uhapšen ako se pojavi. Car je pristao.

Prvog dana svog pojavljivanja, Lutera su pitali da li priznaje autorstvo spiska njegovih dela koja su proglašena za pogrešna. Priznao je. Potom su ga upitali da li je spreman da se odrekne grešaka sadržanih u tim delima. Nesklon da odgovori „na brzinu“, Lutera je zatražio 24 sata za razmišljanje. Zahtev mu je odobren.

Sledećeg dana ispitivanje se nastavilo u prisustvu cara i okupljenih knezova i plemića Carstva. Ispitivač je bio dr. Johan Eke, zvaničnik administracije nadbiskupa Trira. Luter nije pripremio govor u pisanom obliku, već je govorio improvizovano. Takođe, nije sačinjen zvanični zapisnik događaja. Stoga je ono što se desilo rekonstruisano naknadno. 

Sledeći zapis sastavio je sam Luter nedugo po saslušanju. Treba imati na umu da on opisuje scenu u trećem licu, a govori u prvom licu samo kada citira ono što je tada rekao. 

Tekst je preuzet sa stanice Državnog univerziteta Kanzas, dokument pod naslovom "Excerpts from Luther's Statement at the Diet of Worms", sa sledećom napomenom (The translation is from H.C. Bettenson, Documents of the Christian Church (1903), based on Luther's Opera Latina (Frankfurt, 1865-73).

Tekst zapisnika iz Vormsa

Ispitivač: "... Da li želite da branite knjige koje su priznate kao vaše delo? Ili želite da se odreknete bilo čega što je u njima sadržano?"

Martin Luter: "Najuzvišeniji care, najslavniji knezovi, najmilostiviji gospodari... Molim vas da mi naklonjeno saslušate molbu, koja, nadam se, neće biti ništa drugo do molba za pravdu i istinu. I ako zbog mog neiskustva propustim da bilo kome dam odgovarajuće titule ili na bilo koji način prekršim dvorski bonton u svom ponašanju, budite dovoljno ljubazni da mi oprostite, jer sam čovek koji je život proveo ne na dvorovima, već u ćelijama manastira. Čovek koji za sebe može reći samo ovo: da sam do danas mislio i pisao iskrena srca, isključivo u slavu Božju i na čisto poučavanje Hristovih vernih.

Vaše carsko veličanstvo i vaša gospodo: Molim vas da primetite da moje knjige nisu sve iste vrste.

Prva vrsta obuhvata knjige u kojima sam se bavio pobožnošću u veri i moralu, sa takvom jednostavnošću i u takvoj saglasnosti sa jevanđeljima da i moji protivnici moraju priznati da su korisne, bezopasne i vredne čitanja za svakog hrišćanina. Čak i bula, iako oštra i okrutna, priznaje da su neke od mojih knjiga bezopasne, iako ih istovremeno osuđuje, presudom koja je krajnje monstruozna. Ako bih ovde počeo da se odričem, šta bih drugo radio osim što bih, kao jedini među smrtnicima, osudio istinu koju priznaju i moji prijatelji i moji neprijatelji, u borbi koja nije ničim potpomognuta, protiv opšteg saglasja?

Druga vrsta mojih spisa usmerena je protiv papstva i doktrina papista, protiv onih koji su svojim zlim učenjima i presedanima razorili hrišćanstvo, na štetu duša i tela ljudi. Ovo niko ne može ni poreći ni sakriti, jer su svedoci tome opšte iskustvo i univerzalna žaljenja. Po papinim zakonima i ljudskim učenjima, savesti vernih su bile strašno zarobljene, uznemirene i mučene. Njihova imovina i posed su, naročito u ovoj slavnoj nemačkoj naciji, besramno proždirani bez kraja. Ako bih ih sada opozvao, to bi samo dalo dodatnu snagu toj tiraniji i otvorilo ne samo prozore, već glavna vrata takvoj bogohuli, koja bi potom harala još šire i drskije nego dosad.

Treća vrsta obuhvata knjige koje sam napisao protiv pojedinaca, takozvanih privatnih osoba, onih koji su se trudili da brane rimsku tiraniju i ruše pobožnost koju sam ja poučavao. Priznajem da sam protiv njih bio oštriji nego što priliči mojim monaškim zavetima i profesiji. Jer ne pravim sebe svecem, niti se sada borim za svoje ponašanje, već za hrišćansko učenje. Ali nije u mojoj moći da ih opozovem, jer bi takva opozicija dala snagu toj tiraniji i bogohuli, omogućavajući im da još žešće gospodare onima koje branim i još nemilosrdnije progone Božji narod.

Međutim, budući da sam čovek, a ne Bog, ne mogu svoja dela braniti drugačije nego kako je moj Gospod Isus Hrist branio svoje učenje. Kada je bio ispitan pred Anom i primio udarac od sluge, rekao je: 'Ako sam zlo rekao, dokaži da je zlo.' Ako sam Gospod, koji je znao da ne može pogrešiti, nije uskratio pravo da sasluša svedočanstvo čak i od jednog bednog roba, koliko više ja, koji sam puki ništavni smrtni prah, ne bih trebalo da čekam i saslušam one koji žele da me pobiju?

Zato, kroz Božju milost, molim Vaše Carsko Veličanstvo, i vašu slavnu gospodu, ili bilo koga bilo kog ranga, da pobiju moje spise prorocima ili jevanđeljima; jer ću biti potpuno spreman, ako me neko bolje pouči, da se odreknem svake greške i prvi ću baciti svoja dela u vatru."

Ispitivač: Na to je carski orator, tonom prekora, rekao da njegov odgovor nije na stvar, te da se ne može dovoditi u pitanje ono što su već osudili sabori. Tražio je jednostavan odgovor, bez suptilnosti i sofizama: Da li je spreman da opozove svoje spise ili ne?

Martin Luter: "Vaše carsko veličanstvo i vaša gospodo traže jednostavan odgovor. Evo ga, jasan i prost:

Osim ako me ne uvere svedočanstvom Svetog pisma ili jasnim razumom – jer ne verujem ni papi ni koncilima sami po sebi, budući da je očigledno da su često grešili i protivurečili sami sebi – ostajem pri Svetom pismu kojem sam se pozvao, i moja savest je zarobljena Božjom rečju. Ne mogu i neću opozvati ništa, jer je pogrešno i nesigurno ići protiv sopstvene savesti.

Na tome stojim. Ne mogu drugačije. Neka mi Bog pomogne."

Danas sam hteo da objavim ovaj značajan istorijski tekst... Vredan je promišljanja. 

Beređi Dušan Bera