Kako se suočiti sa smrću - Doviđenja u nebu!

Kako se suočiti sa smrću - Doviđenja u nebu! 

U prethodnom periodu vodio sam nekoliko sahrana. Nije čudno, to mi je služba. Razlika je što je bilo dve sahrane u par dana. To me je podsetilo na tekst koji sam napisao na početcima moje službe, pre desetak godina. 

Od tada sam vodio nebrojene sahrane, ispratio mnoge. Da li se moje razmišljanje promenilo? Ne. Prenosim stari tekst ponovo, jer nalazim da se ništa u meni nije promenilo, i dalje tako mislim.

Doviđenja u nebu od pre deset godina

Danas sam sahranio jednog čoveka. Naravno, kao pastoru, to mi je služba. Za mene možda jedan od najtežih zadataka, ljudi plaču, bol, patnja... Nisam profesionalac da to samo odradim, ne mogu da se emocionalno odvojim od tih ljudi. Duboko verujem da je uloga pastora na sahranama da ponudi utehu porodici, da saoseća, podrži...

Ako nalazite tekstove sa KaHristu korisnima, podržite ovaj blog na sledeće načine:
1. Čitajte tekstove sa njega i postanite naš čitalac;
2. Delite naše tekstove na društvenim mrežama i komentarišite ih.

Šta je uloga onog koji sahranjuje?

Kao evanđeoski hrišćanin ne verujem samo u obred, liturgiju. Tu sam klasičan evanđeoski hrišćanin, verujem u silu Reči, ne u ritual. 

Trudim se da svojim rečima ohrabrim porodicu, da ponudim utehu Večnog života kao piše Pavle u I Solunjanima 4:18: „Stoga tešite jedan drugoga ovim rečima.“ -  Hristos dolazi ponovo, mrtvi će vaskrsnuti, stalno ćemo s Bogom biti... obećanja Božije reči.

Kako je sahraniti one koji ne veruju?

Zbog svega navedenog teško mi je da sahranim osobu koja nije bila vernik. Sudbina pokojnika je već određena za života, i ništa šta ja uradim ne može promeniti sud za tu osobu. 

Ako je prihvatila Hristovo oproštenje za života, gresi su joj oprošteni, ako nije prihvatila oproštenje, ništa šta ja uradim ne može promeniti njeno stanje. 

"Bog nam je dao život večni i ovaj život je u Njegovom Sinu. Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života" (1. Jovanova 5:11-12); „Dar Božiji je - večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem" (Rimljanima poslanica 6:23); "Ljudima (je) određeno da jednom umru, a zatim sud"  (Jevrejima poslanica 9:27).

Kako je biti onaj koji vodi sahranu?

Danas međutim sasvim drugačije iskustvo. Pokojnik je bio Božije dete (Jovan 1:12 – „A svima koji ga primiše dade moć da postanu deca Božija, onima koji veruju u Njegovo ime“). Njegova porodica je porodica verujućih, nanovorođenih hrišćana. 

Sve je više izgledalo kao kratkotrajni rastanak, pozdrav sa pokojnikom – „doviđenja u nebu“. Bol je prisutna, ali nema očaja, ridanja, naricanja. Jer smrt nije kraj života. Rečima Apostola Pavla - „Smrti gde ti ja žalac“, to je bio osećaj.

Na kraju smo pevali „Divnu milost“. Druga i treća strofa glase: „Ta milost spasila me zla, i greha smrtnoga, za mene najlepši je dan, kad Hrista upoznah! Znam jednom ću u večnosti, ja biti zauvek, jer u toj Božjoj milosti, mi duša nađe lek!“ 

Dok se suočavamo sa užasom smrti!

Dok smo pevali vetar je duvao strašno hladan, valjda kako samo na grobljima zna da bude, ali na licima vernika oko mene, videla se toplina, nada, možda čak i radost zbog Božije velike milost. Jer nije kraj, nego „do viđenja“.

Pretpostavljam da neko od čitalaca može da pomisli – snaga iluzije, autosugestije, utopija. Za mene i ljude na sahrani međutim to je praktična vera. Ono što veruješ utiče na sve aspekte tvog života, pa i najteže momente. Ako nije tako, čemu onda verovati!!! 

Beređi Dušan Bera 

Da li pratite naš Youtube kanal? Na njemu je i moja emisija Teologija uz jutarnju kafu. Pogledajte ovu emisiju, i ako vam se dopada, pratite nas.