среда, 09. јул 2014.

Hoces li ikad odrasti mali veseljače...

Tim izviđača iz Rumunije koji su doneli humanitarnu pomoć
Da li se i drugima dešavaju iste situacije kao meni? Prijatelj mi je na isto pitanje odgovorio – ne, ne dešavaju se. Ne znam koliko je u pravu, ali nekada sam sebe iznenadim, kao na primer zbrkom koju sam napravio pre dve nedelje, koji tek sada zapisujem.

Priča počinje sa poplavama u Srbiji (2014). Nedelja uveče, vratio sam se kući posle službe u crkvi, to veče je  Sava pretila da ugrozi Sremsku Mitrovicu. Proverim vesti, i vidim poziv za volontere, punjenje džakova, celu noć. Osetim želju, duboku želju, misao – „Treba da ideš da pomogneš“; i ugušim to sledećom mišlju: „Već ih sigurno ima dovoljno, tek si došao kući, dok odeš do tamo već će završiti...“, i ne odem. 

Ujutru sam se probudio sa osećajem da sam propustio nešto značajno, da mi Bog pokazuje da sam preskočio blagoslov koji je spremio za mene. Muči me to i dalje.

Nekoliko dana kasnije posle navedenog događaja, prijatelj iz Rumunije, pastor iz grada Kluža, Royal Rendžer, preko fejsa mi napiše poruku – „Rendžeri su skupili humanitarnu pomoć za poplavljene, da li bi mogli da je pošaljemo preko vas?“. Pomislio sam, evo prilike da se iskupim, da ipak uradim nešto da pomognem ljudima, nadoknadim propušteno.



Ovde moram da zastanem i da objasnim - u timu naše crkve ima sposobnih i iskusnih ljudi u humanitarnom radu. Ljudi iz naše crkve su osnovali i vode Humanitarnu organizaciju „Duga“, preko koje su u Srbiju došle hiljade tona pomoći u vreme rata, izbeglištva.

Međutim zbog moje griže savesti odlučio sam da sam nešto uradim, i još gore, nisam se raspitao o svim procedurama pri uvozu humanitarne. Sumnjao sam delimično da će roba u opšte preći granicu, i nisam se pripremio.

Međutim humanitarna je došla. Nije bilo lako, ali kombi sa robom je stigao, kao i grupa od 8 rendžera (vođe i tinejdžeri). I tu počinje priča sa nazivima: „hoćeš li ikada naučiti“, „ko te terao da se trpaš tamo gde ti nije mesto“, ili „zapamti, konačno gde ti je mesto“. 

Sećam se Diznijevog crtaća, o malom remorkeru koji stalno stvara probleme. Jednog momenta njegovi nestašluci su prevršili meru, odvode ga na mesto kazne, i svi mu govore: „Hoćeš li ikada odrasti mali veseljače“. U momentima o kojima pišem, ta rečenica me nije napuštala: „Hoćeš li ikada odrasti...“.

1. Roba je greškom upućena na pogrešnu carinarnicu. Čijom greškom? Mojom. Špediter sa rumunske granice me je nazvao u jedan sat noću, pitajući me na koju carinu da šalje robu. Pošto se nisam raspitao na vreme, a nisam mogao nikoga da zovem tako kasno, prihvatio sam njegov predlog. Katastrofa je počela, jer kada je roba stigla nije više mogla da ide na drugo mesto, na kojem bi procedura bila jednostavnija. Izabrali smo carinarnicu na kojoj se carini redovna roba.

2. Drugi problem, mislio sam da špeditar sa granice šalje robu njihovom špediteru u Novom Sadu, a  problem je što špediteri sa rumunske granice nisu imali nikoga sa kim sarađuju u Novom Sadu. Carinik nam je rekao: „Čeka vas velika muka da nađete špeditera“.

3. Najveći problem – niko, ni jedan špediter u Novom Sadu, nije želeo da nam pomogne. Izgovori su bili neverovatni – direktor nije tu, ne rade subotom (to nisam spomenuo, stigli su u subotu, i carina je radila samo do 14 časova), žure na svadbu, zauzeti su (a na kompjuteru igraju pasijans). Nisu želeli ni da pogledaju naše papire. Zvao sam sve koje sam znao, prijatelje prijateljevih prijatelja, išao od kancelarije do kancelarije špeditera, molio da pomognu, i ništa.

4. Rumuni koji su doneli pomoć su morali u ponedeljak da budu na poslu, nikako im nije odgovaralo da im kombi ostane u Srbiji, ko zna do kada. Ujedno mi je prijatelj koji se bavi humaniratarnim radom, rekao da verovatno nećemo uspeti da ocarinimo robu jer je upućena na crkvu, i da će morati nazad na granicu, i ponovo da se šalje na drugi način.

Katastrofa. Situacija u kojoj se dugu, dugo nisam našao. Bez izlaza. Kada sam konačno iscrpio sve opcije, sve mogućnosti, okrenuo sam se prema prijatelju iz Rumunije i rekao mu – „Nemam više ni jednu, jedinu ideju, zaglavili smo“. I stvarno, osećao sam da nema ni jedna, jedina mogućnost da se to završi na vreme.

Skoro istog momenta, carinik izlazi i pita: „Šta, vi još ništa niste pronašli? Niko neće da vam pomogne? Ne mogu da verujem.“, okrenu se, poče da zove ljude, na kraju je pozvao svog prijatelja i rekao mu: „molim te, meni za uslugu, pomozi ovim ljudima“, i u 13.30., pola sata pre zatvaranja carinarnice, dobili smo dozvolu da istovarimo robu u carinski nadzor, a posle par dana i da ocarinimo robu. Špediter i carinici su nam maksimalno izašli u susret, i to besplatno. Ali tek kada sam došao do krajnjih granica svih mojih mogućnosti. Bog je čekao bezizlaznu situaciju da učini nešto.

Nadam se da sam odrastao...  Ima puno lekcija koje sam naučio (nadam se) i koje ću primeniti (takođe se nadam), ali neću da pričam o tome. Sada bih samo da zahvalim špediterima iz Kargotransport jer su nam pomogli kada niko nije hteo, carinicima iz Ranžirne carinarnice koji su učinili ono što se od njih nije očekivalo, i iznad svega Bogu koji je sve izveo na dobro, čak i moju zbrku. 


  • Ako vam se dopada ovaj tekst ili neki drugi sa bloga KaHristu, učinite mi uslugu i podelite ga na društvenim mrežama. Time omogućavate da ovaj blog ima smisao postojanja. Pročitajte i druge tekstove koje sam napisao za vas. 
  • Prijavite se na listu čitalaca bloga. Na taj način omogućavate da ovaj blog ima veći autoritet, a ujedno će vam biti lakše da pratite moja nova pisanja.
  • Da li pratite naš youtube kanal? Prijavite se da dobijate nova obaveštenja sa njega. 

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...