Fruškogorski maraton i lekcije o toplotnom udaru (kada padneš i nešto naučiš)

Lekcija sa Fruškogorskog maratona 1: Svako nekada krizira!

U subotu, 26.4.2014., Fruškogorski maraton. U januaru, planirajući ovu godinu, zacrtao sam kao jedan od ciljeva, da ću se pripremiti za maraton, minimalna staza 50 kilometara.

Najavio sam Rendžerima (služba izviđača u našoj crkvi), da svi kojima to roditelji dozvole, a dovoljno su stari, mogu da idu sa mnom. Rezultat - deca se prijavila a ja se nisam pripremio. Bio sam lenj da pešačim redovno. Nisam mogao da se izvučem, obećao sam, znao sam da će biti teško, ali reč je reč. Grupa na kraju: šest tinejdžera (13-14 godina) + tri momka iz Reh. Centra Duga (bivši zavisnici) + jedan debeljko (ja). 

Počelo je dobro. Krenuli smo brzo sa Popovice do Glavice, bez ikakvih problema nastavili do Astala, pa TV tornja, i završili brzo prvih deset kilometara. Spust do Novog Hopova je išao još bolje jer više nismo bili u gužvi, nije bilo ni blata. Kod manastira nas je dočekao štand sa čajem, brzo sam popio dva, i krenuli smo dalje, da završimo naš dvadeseti kilometar. 

Staza predivna. Prolazi pored manastira Staro Hopovo, pa dalje dolinom potoka Jelenice, stalno preskačući potok, okolo divna šuma. Tu su nas stigli Ultra martonci (do tog momenta Ultra maratonci su prešli skoro 40 kilometara, oni prelaze dužu stazu). Neverovano je gledati kako trče uz brdo, ponese te da i ti požuriš. Ali...

Svaki korak mi je bio sve teži. Mislio sam zbog uspona, da sam se već umorio, da je tempo prebrz. Stežem zube, pokušavam da se držim grupe, ne mogu. Na kraju im kažem da me sačekaju na kontrolnom punktu, da ću polako doći gore.

I tek kada se grupa odvojila shvatim da doživljavam toplotni udar. Popio sam čaj na štandu, vreo, zagrejao me, nisam skinuo jaknu, kapu, velika vlaga zbog potoka, telo nije moglo da se rashladi dovoljno brzo, i počela je da me hvata nesvestica. Toplotni udar se dešava kada telo kroz znojenje ne može da se oslobodi viška toplote. Nije prvi put da doživim toplotni udar, znao sam da moram da se rashladim, skinuo sam jaknu, kapu, podigao majicu, seo, polako počeo sa oporavkom. Kako se telo hladilo, bilo mi je bolje...

Kada sam pokušao da idem dalje, nisam imao daha, par koraka i zastoj. Mic po mic, na kraju sam došao do vrha staze. Tu su me čekali tinsi. Planirao sam da im kažem tužnu vest da odustajem, da ne mogu dalje, da prekidamo maraton. 

Ali dok sam sedeo sa njima, vetar me je rashladio, časkali smo. Popio sam kafu sa momcima iz Centra (žestoki koncentrat kafe koju su napravili u plastičnoj flaši, u normalnim okolnostim nemoguć izazov za popiti). U društvu, sa braćom i sestrama, snaga se vratila, krenuli smo dalje, i završili 50 kilometara (što je priča za sutrašnji blog). 

Kasnije, menjali su se oni koji su krizirali. Neko zbog žuljeva, drugi zbog bola u zglobu, kolenu. Uvek je neko prolazio kroz krizu ali ostali bi ga podržali, povremeno i nosili na leđima, hrabrili, pomagali, hodali sporije nego što mogu, kako bi podržali osobu koja krizira, sve dok nismo prošli cilj u jedan čas posle ponoći. Zajedno i svi su uspeli. 

Na nedeljnjoj službi istog dana, gostujući govornik je propovedao o veličanstvenoj ulozi crkve, duhovne porodice - da podigne one koji malakšu u veri. Jer uvek ima onih koji kriziraju, a svi ponekada prolaze kroz krizu vere. Uvek ima i onih koji su u isto vreme dobro. Podržavajući jedni druge, idemo ka cilju. Onima koji su u krizi pomažu oni koji su u uzletu vere. Sve do cilja!

Maraton, toplotni udar, grupa momaka na rehabilitaciji i tinejdžera su bili prava slika crkve.

Ako vam se dopada današnji tekst možete me podržati na više načina i pomoći da ljudi saznaju o blogu KaHristu:
- Podelite tekstove na društvenim mrežama - Facebook, Twiter, Piterest... Ujedno ih i prokomentarišite. Time omogućavate da blog bude vidljiv na pretraživačima.
- Prijavite se na listu čitalaca ovog bloga. Time mu podižete rejting. Takođe vaš komentar uz tekst je dragocena podrška.
 - Pogledajte i druge platforme koje koristimo. Jedna od njih je i youtube...