Pljačkaš

Kasiopi, Krf, godišnji odmor. Volim na odmoru da ustanem pre svih, skuvam kafu, sednem na terasu (kada putujemo, značajnije mi je kako izgleda terasa nego soba u kojoj spavam) i meditiram, čitam Pismo, razmišljam. To mi je često najdragoceniji deo odmora, momenat punjenja baterija. Kući, koliko god se trudio da odvojim vreme, uvek sam u žurbi, čekam kada će deca ustati, vreme za odlazak na posao. Na odmoru ne moram, što bi rekli splićani, „guštam“.

Dok čitam pismo, pored mene je i moj topovski nišan (sprava koju koristim da posmatram ptice, umesto dvogleda). Nekada vidim novu vrstu ptice, ili mogu da vidim kako se ptice ponašaju kada nema ljudi da ih uznemiravaju.

Jutros sam posmatrao pljačkaša na delu. Svraka. Našla je na lako dostupno lastino gnezdo i krenula da se osladi sa jajima. Ubrzo se skupio ceo klan lasta pokušavajući da je otera. Ne znam da li ptice govore, ali više puta sam video laste kako se skupe kada je neka od njih od nevolji i pokušavaju da oteraju napasnika. Prvo krene jedan par, pa sve više njih. Zaleću se u neprijatelja, proleću mu pored glave, glume da žele da ga kljucnu, jedna za drugom. Kao avioni u filmovima iz II Svetskog rata. Sve u cilju da uznemire neprijatelja i oteraju ga.

No jutrošnji pljačkaš nije dao da ga ometu. Ubrzo je desetak lasta letelo oko svrake ali uzalud. Nije dala da je ometu u plačkaškom pohodu. Zadržala je fokus i postigla ono što je želela.

To mi je pokrenulo misli. Koliko često dopustim da izgubim fokus. Da mi razne stvari, misli, događaji skrenu pažnju sa onoga što je bitno. Donesem odluke, Bog mi progovori u vezi nečeg bitnog i onda dođu laste. Počnu da mi lete oko glave, skrenu misli, počnem da se nosim sa njima i izgubim fokus.

Čitao sam knjigu na odmoru, „Božanski mentor“. Pisac govori interesantnu misao oku gubljena fokusa: „Mrzim da vam prenosim loše vesti, ali trebate znati da 80 posto onoga što vi radite, može uraditi bilo ko! Na primer, odlazak na posao, sastanci, proveriti imejl, odgoriti na telefonski poziv, otići na fudbalsku utakcimu ili ručak ili večeru. Dalje, sledećih 15 posto svega što radite, mogu i drugi kada prođu adekvatan trenin. Bez obzira da li je to prodaja nekog proizvoda, vođenje programa, poučavanje, ili popravljanje problema, postoji trening i obuka koja može osposobiti i druge da rade tačno ono što vi radite.

Ali, poslednjih 5 procenata onoga što raditi, samo vi možete uraditi. Niko to ne može uraditi umesto vas. Samo ja mogu biti muž mojoj supruzi, Ani. Samo ja mogu biti otac mojoj troje dece. Samo ja mogu održati moje telo zdravim. Samo ja mogu da rastem duhovno! Niko ne može da me zameni u ovih poslednjih pet procenata. Samo ja sam odgovoran. Samo ti možeš održati sebe duhovno zdravim tako što ćeš se hraniti sam. Niko to ne može uraiti umesto tebe, nema šanse.

Za tih poslednjih pet procenata će svako od nas biti odgovoran onog velikog i poslednjeg dana. Tih poslednjih pet procanta će odrediti dubinu našeg uticaja na generacije posle nas. Tih poslednih pet procenata će odrediti koliko će biti radostan naš brak i koliko će biti značajno naše nasleđe.“

Ubeđen sam da većina jeste svesna važnosti roditeljstva, braka, duhovnog rasta... ali dođu laste i izgubimo fokus. Rešenje – prepoznati da su to laste, a da je nagrada nešto drugo.