130 Psalam - Psalam bivšeg zavisnika

Propoved je održana na VI Druženju bivših ovisnika/zavisnika
u Sarajevu, mart 2012. godine.

Često propovedam iz ovog psalma. No svaki put mi Bog ukaže na druge aspekte života sa njim. A ovom prilikom mi ukazuje na pitanje našeg identiteta kao ljudi koji su nekada bili zavisnici od supstanci.

Tema ovogodišnjeg druženja je identitet. Šta je naš identitet? Ono što radimo? Gde smo rođeni? Kojoj crkvi pripadamo? Ili ono ko mi jesmo? Ko sam ja je ključno pitanje jer ono određuje naše postupke. Isus je rekao da se po plodovima prepoznaje drvo, jer drvo rađa samo one plodove koje može roditi. Ne može jabuka roditi trešnje, niti mi sa pogrešnim identitetom roditi dobre plodove.

Pre par meseci sam vodio rat sa psom lutalicom. Nije mi dao da priđem mojim kolima. Veliki, crni pas. Odličan čuvar, nije se odvajao od mojih kola, režao, spreman da napadne ako im priđem. Iz nekog razloga odlučio je da treba da ih čuva. 

Na kraju sam morao da tražim pomoć, i posle dvadeset minuta, lupanja, pretnje lopatom, gađanja, konačno sam seo u kola. Pas se pomerio desetak metara do komšijine kante za smeće i seo pored nje. Sledeće jutro me je probudila buka. Smećari su vodili ulični rat sa psom pokušavajući da dođu do kante, nije hteo da odstupi ni dlaku, režao je, napadao. No kada sam izašao na ulicu, da krenem na posao, kanta je bila prazna, a pas je otišao. 

Izgubio je i tu bitku. Tužno. Da li su ga oterali, ili je pobegao, ne znam, ali vidi se da je naučen da čuva. A sada nema šta da čuva! I kako se snalazi – čuva kantu za smeće. To me je pokrenulo na razmišljanje, jer ljudi su često slični. Izgrade ceo svoj identitet ili svrhu na pogrešnim stvarima.

Posmatrao sam majke ili supruge narkomana koje ceo svoj život izgrade na tome da spasu svog sina/muža. Kada momak izađe iz centra, promenjen, slobodan, više ne znaju kako da se ponašaju. Više nisu spasioci, a šta su onda? I kraću svađe, sukobi, problemi, jer koja je njihova svrha? 

Posmatrao sam ljude (a često i sebe u ovoj kategoriji) koji svoju svrhu/identitet izgrade na onome šta rade. Potvrđuju se kao vredni radnici/intelektualci/šefovi… i onda kada više nisu potrebni (penzija, otkaz, bolest) – ko su onda oni? 

Posmatrao sam ljude koji ceo svoj život grade na tome da izgrade određenu sliku o sebi (opasnog momka, dobrog đaka)… I kada u tome ne uspeju – šta onda ostaje? 

Ostanu čuvajući kantu za smeće, a na kraju i tu bitku izgube. 

Pitanje je zato šta je izvor našeg identiteta, i odatle krećem, jer ako imamo ispravan pogled, očekuje nas pobeda:

130 psalam: „Iz bezdana vapim ka tebi Gospode, Gospode čuj glas moj. Neka uši tvoje čuju glas moljenja moga. Kada bi ti Gospode bezakonja pamtio, Gospode ko bi mogao opstojati. Ali u tebi je smilovanje da bi te se bojali. Ja se u Gospoda uzdam, uzda se duša moja, u Njegovu reč ja se uzdam. Duša moja čezne za Gospodom više nego noćne straže što za zorom čeznu, više nego za zorom noćne straže. Uzdaj se u Gospoda Izrailju, jer u Gospoda je milost i obilan otkup je u Njega. Otkupiće on Izrailja od svih bezakonja njegovih.“

A. KO BI MOGAO OPSTOJATI

Ne znam da li volite crtane filmove? Ja volim da gledam crtaće, samo danas je toliko velik izbor, moja deca imaju 4-5 kanala i samo prebacuju sa crtaća na crtać. 

No nekada davno, kada sam ja bio dete, morali smo čekati do 19.15 jer je tada emitovan jedini crtani film u danu. I valjda su mi zato mnoge scene ostale zabeležene u umu. Jedna od njih je kada Patak Dača ide kroz pustinju, puzi kroz nju, vuče se, umire od žeđi, obavezna je scena gde nalazi čuturu punu peska ili fatamorgana, i onda na kraju oaza. Uskače u vodu, pliva, stomak mu se naduva od vode koliko puno pije. Spašen je. 

Nekada zamišljam dolazak do Hrista kao u crtanima. Idemo kroz pustinju, vučemo se, na kolenima, jezik se vuče po pesku. Umiremo od žeđi i gladi, i mislimo da smo gotovi. Ponekada nam se učini od nekog filozofskog sistema, ili događaja da je on odgovor, ali sve što otkrijemo da je to fatamorgana. I onda konačno oaza, voda, Hristos. Skočimo u vodu i odmorimo se u njoj. Psalam me podseća na to iskustvo

Psalam počinje opisom – ja vapim iz bezdana. Bezdan je rupa bez dna, provalija iz koje kada se upadne nema izlaza. Bezdan je dubok, strmih ivica, a sama naša reč naglašava dubinu, toliko je duboko da se do njenog dna teško dolazi a još teže izlazi. 

Još opasnije je upasti u nju. Padaš i padaš i znaš da ćeš propasti i umreti na dnu ali nemaš rešenje nego nastavljaš da padaš. Ne znam kakvo je vaše iskustvo, ali ovo je bio tačan opis mog životnog iskustva. Sećam se po obraćenju voleo sam da čitam proroka Jonu, drugu glavu, isto se spominje bezdan - Zavapih Gospodu u teskobi svojoj i on me usliši, zavikah iz utrobe Šeola i ti ču glas moj. U bezdanu si me, u srce mora bacio i voda me opteče … Optekoše me vode do duše, bezdana me opkoli, sita mi se oko glave omota, siđoh do najdonjih žila gorskih, prevornice zemlje za uvek me zatvoriše ali iz jame živa si me izvadio, Gospode, Bože moj! Prorok Jona

Tačno to iskustvo ima i pisac, svestan je da ako Bog ne čuje njegov glas da bi propao. Ili kako dodaje u nastavku misli - kada Bog ne bi opraštao grehe on bi bio izgubljen. Da li zbog same siline greha ili jer bi morao da živi sam sa sobom i svim svojim gresima i da propadne u njima. Odrastao sam u nehrišćanskoj porodici, veoma rano počeo da koristim alkohol i do dvadesete sam imao velike probleme sa alkoholom, tolike da sam potražio pomoć u crkvi. 

No konačna odluka se desila za novu godinu, doček 1994. Hteo sam da se provedem, ali imao sam probleme da sam od alkohola brzo padao u nesvest. Te večeri sam želeo da mi se to ne desi. U 20.00.h počelo a u 22.30.h spavanje na podu do ujutru. Da bi stvari bila još gora, u devet sati kada smo došli na žurku, na podu je spavao jedan momak (sa simpatičnim nadimkom – Đavo), i ja sam pomislio „Bože, samo da se to meni ne desi“ i ujutru se probudio na tom istom mestu. 

Probudio sam se sa osećajem koji sada nazivam „o ne opet osećaj“. Želeo sam još isto veče da idem na službu i promenim moj život ali sam bio previše mamuran za nešto tako. No taj osećaj, osećaj „o ne opet“ mi je duboko ostao urezan u um i zato me asocira na 130 psalam, „Ako ti Gospode pamtiš bezakonja, ako ti ne pomažeš“ propadoh načisto!

B. ZAŠTO KREĆEMO SA DNA

Na sličan način počinju i kursevi oporavka. Mi u centru koristimo Kurs oporavka prilagođen od strane Alfa službe, vraćene su hrišćanske osnove a posebno volim naglasak na Duhu Svetom. 

Ono što je zajedničko jeste da se svaki program sastoji od 12 koraka, kroz koje se prolazi za određeno vreme. Za danas su značajni prvi koraci: Korak 1: Mi priznajemo da nemamo vlast nad našom zavisnošću i kompulsivnim ponašanjem, zbog čega je naš život u haosu.  Korak 2: Verujemo da sila koja je veća od nas samih može da nas ozdravi Korak 3: Doneli smo odluku da našu volju i živote stavimo Bogu na staranje. Jer primećujete isti obrazac kao u psalmu? Da bi neko počeo proces kreće iz bezdana. A zašto je to tako?

Skoro sam sa momcima u centru razmišljao o sledećoj izjavi: „Suprotno raširenom verovanju, problem zavisnosti nije problem slabosti tela, nego toga da je telo suviše jako. Mi smo suviše samodovoljni da bi u potpunosti odustali od nas samih i od naših načina, da bi sebe stavili pred milost Božiju i naučili da „Ubuduće jačajte se u Gospodu i u silnoj snazi njegovoj“ Ef. 6:10. Mi verujemo da treba samo da se malo više potrudimo, pronađemo neki novi program ili tretman, i bili bi sposobni da se nosimo sa problemom. Kako je to neko rekao: „Jedino kada mi potrošimo naš poslednji novčić ili ispucamo naš zadnji metak“, tada smo spremni da damo naše pouzdanje u Boga našim životima.“

Neki ljudi snažne volje moraju da udare u dno. Oni neće predati svoju volju dok ne izgube sve značajno (porodicu, karijeru, zdravlje...). Snaga volje je smrtonosna prevara. Snaga volje je odgovor, ali ti  treba Njegova volja i Njegova sila. Sve dok se oslanjaš na svoju snagu i sredstva, ništa od ovog materijala ili bilo kog programa te neće osloboditi. Ni jedna knjiga, ni jedan program ili grupa, ne mogu biti zamena za Boga. Prave knjige, programi i grupe su one koje te uče da budeš zavisan o tvome nebeskom Ocu koji te voli.

To dno je bezdan. A svako od nas, pa postao hrišćanin i kao dete, ima svoj bezdan iz koga ga je Bog izvukao i kojeg po nekada treba da se seti. Ja se setim mog bezdana jer me on drži poniznim. Pre nekoliko meseci, dok sam se vozio kolima, na sekundu mi je Bog dao osećaj beznađa, kao pre nego što sam njega upoznao. Odjednom, dok sam vozio kući iz crkve, i strah me je do peta protresao. Osećaj beznađa, bezdana, hodati bez Boga je strašan.

Kada govorim ljudima šta me drži 18 godina čistim, obično kažem da su to dva sidra: 

1. Sećanje na bezdan, na očaj života bez Boga „Kada bi ti Gospode bezakonja pamtio, Gospode ko bi mogao opstojati.“. I dan danas se sećam, jasno kao dan, mog prvog odlaska u crkvu, ne sećam se poruke propovedi, ali sećam se reči propovednika da on radosno ustaje ujutru. Za mene je to bilo čudesno, ustati radostan ujutru, ja sam mrzeo ustajanje, kada bih mogao prespavati život, prihvatio bih. Sećanje na bezdan me drži opreznim.

2. A drugo jeste: Hristos, lepota života sa njime. Ništa ne može da zameni njega u našim srcima. 

Nešto slično sam pre neki dan primetio i u I Posanici Timoteju, prva glava. Čudnovati način na koji je Pavle napisao ovaj tekst. Nećemo ga čitati da ne bi skrenuli sa teme, ali Apostol govori o lažnim učiteljima, i ulozi zakona, i onda odjednom u 12 stihu prelazi na veličanje Boga – 15-17 – „Hristos Isus je došao na svet da spase grešnike od kojih sam najgori ja. Ali baš zato sam pomilovan da na meni, najgorem, Hristos Isus pokaže svoju svoju strpjivost… “ i nastavlja da govori o Hristovom delu…. 

I onda na kraju od 18 se ponovo vraća na temu lažnih učitelja. Nikada nisam razmišljao zašto ovaj upad slavljenja, ali pre neku nedelju, Bog me je zaokupio ovim tekstom – Apostol razmišlja o lažnim učiteljima, i onda odjednom, svestan koliko je Božija milost bila velika prema njemu počinje da slavi. Raspalila mu se radost kada se setio koliko mu je Bog puno oprostio. Setio se bezdana iz kojeg ga je Bog izvukao,

Ne znam šta je bio problem koji je mučio psalmistu, ali ako bi i jedan Psalam mogao nazvati zavisnički psalmom, to je 130. Očaj bezdana koji smo svi mi doživeli, ali onda psalmista ide dalje i kaže neverovatne reči.

C. VAPITI ZA GOSPODOM

Duša moja čezne za Gospodom više nego noćne straže što za zorom čeznu, više nego za zorom noćne straže. Za tim Bogom on čezne i koristi sliku noćne straže koja čezne za jutrom. Samo onaj ko je bio na noćnoj straži zna nestrpljenje iščekivanja smene. 

Devedesetih godina dok sam služio vojni rok, puno noći sam proveo stražareći. Straža je bila organizovana tako da se svaka četiri sata išlo na stražu po dva sata. To je značilo da ako si bio na straži od 22.-24.h., spavao bi do tri i onda išao na stažu od 4.- 6.h… posle toliko malo spavanja užasno je bilo teško ustati, a još teže ostati budan na straži. Sećam se, minuti ko sati, prošetaš krugom kojeg čuvaš da skratiš vreme, misliš da je prošlo petnaest minuta, pogledaš a ono 3 minuta… 

Pa šta smo radili, pošto smo se na početku bojali da spavamo? Uzeli bi kamen u ruku, i kada zadremaš ispadne ti kamen iz ruke i probudi te, i onda ponovo… I posle dva sata mučenja, konačno se čuje galama, koraci, dolazi smena i mučenje je završeno. Radost što ideš u krevet, zvuči neopisivo…

Tu sliku koristi pisac, da prenese svoju žeđ za Bogom, kao stražar koji se noću muči, i dolazi jutro, kraj mučenja…Duboka čežnja za Bogom, životna potreba, kada ti nije dovoljno to što imaš. 

Pravi primer takvog odnosa jeste Mojsije. Volim tekst u II Mojsijevoj 33.13 - 18. Nećemo ga celog čitati nego samo pojedine detalje. Narod je zgrešio, Bog preti kaznom, odbacivanjem, kaže im, neću više ići sa vama, odvešće vas anđeo, i tu kreće Mojsijev dijalog za Bogom.  

MOJSIJE: “Ako sam našao milost pred očima tvojim, pokaži mi put svoj. Učini da te poznam i nađem opet milost pred očima svojim. Promisli da je ovaj narod tvoj narod.” GOSPOD: “Ići ću sam ja s tobom i daću ti odmor.” Bog odgovara delimično, idem samo sa tobom Mojsije, ostali ne dolaze u obzir. No Mojsije nastavlja - 
MOJSIJE: “Ako ti ne ideš s nama, nemoj nas ni kretati odavde...” 
GOSPOD: “Učiniću i to što tražiš, jer si našao milost pred očima mojim i znam te po imenu tvome!” I Bog pristaje, ali Mojsije nije zadovoljan, iako je postigao ono što je želeo, nego kaže 
MOJSIJE: DAJ MI DA VIDIM SLAVU TVOJU! To izgleda kao Još, pa kada dobije, onda traži Još, pa kada dobije ponovo traži Još! I Bog nije gnevan na Mojsija nego mu je dao da vidi njegovu slavu.

Jer Bog želi da ga mi tražimo svim srcem svojim, da kao što noćne straže čeznu za zorom da tako mi čeznemo za Hristom. Da naš stav bude stav – želim još. Tozer taj stav iskazuje u molitvi, u knjizi Potraga za Bogom: „O Bože, okusio sam tvoju dobrotu, a ona me je i zadovoljila i učinila me još žednijim. Bolno sam svestan svoje potrebe za daljnjom milošču. Stidim se svog nedostatka čežnje. O, Bože, Trojedini Bože, želim da želim tebe, težnja mi je da budem ispunjen težnjom, žedan sam da budem još žedniji…“

Primetimo da i ovaj citat, i svi citati Pisma nas pozivaju da naš život, identitet izgradimo oko stalne težnje za Bogom, da nikada ne prestanemo da težimo dubljem, snažnijem, potpunijem, zrelijem iskustvu… Skoro sam slušao propoved koja me je stvarno pokrenula na razmišljanje. Ne znam da li ste ikada razmišljali o tome zašto je Bog u naš um postavio nešto što rezultira zavisnošću? Propovednik je Mark Driskol, radilo se o pornografiji, propoved „Put pornografije“.

U propovedi je Driskol govorio je o tome da deo mozga koji se stimuliše pri pornografiji jeste onaj isti koji se stimuliše pri upotrebi heroina ili kokaina. Da se tu stvaraju neuronske veze, koje vuku osobu ka zadovoljenju, zadovoljstvu. Tj. da postoji deo u našem mozgu koji je namenjen izgradnji dubokih veza, nazovimo to zavisnost, nešto što je Bog stavio u nas, samo što đavo izokreće dobro na zlo. 

Prirodno, i duhovno jeste što se tiče seksualnosti da razviješ duboku vezu, strast, težnju ka tvome partneru, supružniku. Jer to je značenje stiha „dvoje će biti jedno telu“, iskustvo takve bliskosti da ti celim bićem ideš ka tome. Bog je u nas stavio mesto u kome se stvara naša zavisnost, težnja prema voljenoj osobi. Strast.

Sa druge strane sam razmišljao, zašto se na tom mestu nalazi i centar gde se stvara vezanost za drogu. Razmišljam da je u pitanju, iako ne mogu da tvrdim (jer nisam naučnik, ali ovo je moja teorija), da je u pitanju centar za drugi veliki odnos, druga velika težnja, težnja za Bogom. Da opijati utiču na drugo naše zadovoljstvo, a to je zadovoljstvo poznavanja Boga. Zato kada upoznamo Boga nestaje i težnja za drogom, alkoholom… jer je Gospodar došao na svoje mesto, na mesto koje je ugradio u nas da bi uživali u bliskosti sa Bogom. Đavo zapravo kroz zavisnost napada samu srž onoga što je u našem umu ugrađeno da mi tragamo za Bogom.

Zato težimo Bogu kao noćna straža za jutrom. Suština našeg identiteta jeste Hristos, on je odgovor na naše najdublje potrebe, u njemu naša duša nalazi izlaz iz bezdana i zadovoljstvo, mir za kojim smo tragali dok smo bili zavisnici. A sada više nismo zavisnici o drogama, alkoholu nego živimo život sa njime koji je centar našeg života.

Pitanja za diskusiju u malim grupama:

1. Kako bi predstavio sebe, opisujući nekome ko te nikada nije sreo? Koliko značajno na tvoj osećaj vrednosti utiče... Socijalni status? Obrazovanje? Dostignuća? Izgled?
2. Da li bi i kako bi se to odrazilo na tvoju sliku o sebi ako bi se nešto desilo i uništilo tvoja dostignuća, socijalni status i sposobnost delovanja? Kako si pokušao/la da se dokažeš pred sobom ili pred drugima, da si uredu, prihvatljiv, vredan...?
3. Kada razmišljaš o tvojoj prošlosti, jel ona za tebe bezdan ili oaza? Šta te je dovelo do toga da zavapiš Bogu (ili šta treba još da ti se desi da zavapiš Bogu)?
4. Pročitaj I Jovanovu (Ivanovu) 3.1-3 Šta kaže Bog ko si ti? Kako ova istina utiče na to ko si ti? Da li to zavisi od tvojih dela, uspeha…? Od čega tvoj identitet zavisi?
5. Koju lekciju učiš iz primera Mojsija? Koji stav je imao Mojsije? Zašto je želeo više, dublje? Kako se to odrazilo na njega i njegovo delovanje - Jer Mojsije, koji je vodio taj narod, beše najkrotkiji čovek na zemlji, kako se kaže u Brojevima: A Mojsije beše čovek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji (Brojevi 12,3)? 

Beređi Dušan Bera