Bugarski zatvori ili o sili koja menja živote!

Otvoreni zatvor "Loveč" kod Velikog Trnova

U toku prošle nedelje (16-19.11.2011) pružila mi se posebna prilika da kao nacionalni koordinator za Alfa kurs posetim zatvore u Bugarskoj. Posetili smo četiri zatvora različitih nivoa sigurnosti (od zatvora maksimalne bezbednosti do otvorenih zatvora (koji jedva da i liče na zatvor)) – Velika Trnova, Plovdiv, Centralni zatvor u Sofiji i zatvor u Samuranovu. Posete su bile organizovane od strane Alfa Bugarska i Ministarstva pravde Bugarske. Ja sam bio samo deo delegaciju u kojoj su bili i predstavnici Rumunije, Švajcarske i Alpha International iz Londona. Cilj posete je bio da se upoznamo sa time kako funkcioniše Alfa kurs u Bugarskim zatvorima.

Šta je Alfa kurs? Alfa kurs jeste biblijski zasnovan kurs koji obrađuje osnovne teme hrišćanske vere. Razvijen je u Londonu, u crkvi Holy Triniti Bromton. Na kursu se obrađuju teme: Zašto je Isus Hristos umro, ko je on, kako da se molimo, da čitamo Sveto pismo, da li Bog isceljuje danas i slične teme… na dinamičan i interesantan način. Alfa kurs se koristi u preko sto zemalja u svetu, i koriste ga sve hrišćanske crkve (i Pravoslavni i Rimokatolički i Protestantski vernici).

Ispred zatvora (deo delegacije)

Šta očekivati od posete zatvorima? Iskreno, nisam imao ideje, prijalo mi je malo avanture, a i radoznalost je bila tu. Pretpostavljam da mi je zato doživljaj i bio snažan. U prvom zatvoru, u Velikom Trnovu, dočekala nas je upravnica zatvora, socijalni radnici i pastor Evanđeoske crkve koja radi Alfa kurs u zatvoru. Svako od njih je imao nešto da kaže, i dok su oni govorili moje oduševljenje je raslo. Od pastora sam znao šta da očekujem i bio sam zahvalan zbog njegove vernosti i delovanja u zatvoru, ali prava stvar je bila priča upravnice i socijalnog radnika.

Pri ulasku u zatvor

Dok sam ih gledao kao da sam se vratio u doba komunizma. Stari kadar, ateisti, materijalisti. U početku su pustili hrišćane u zatvor zato što su morali da ih puste zbog zakona. Naučili su oni da hrišćani budu u zatvorima ali kao kažnjenici u vreme verskih progona od strane komunista, ali ne i da ih dožive kao saradnike. No morali su da otvore vrata i doživeli iznenađenje. Govorili su nam o promeni u životu zatvorenika pod uticajem evanđelja, o zatvorenicima koji se više ne vraćaju nazad, o promeni atmosfere u zatvorima, o smanjenju agresivnog ponašanja… o prepunim bogosluženjima na sastancima crkava u zatvorima. Ljudi koji ne veruju u silu evanđelja su svedočili o istoj.

Ekipa: Srbi, Švajcarac, Bugari, Rumuni

Interesantna je bila i anegdota koju nam je ispričao pastor. Zatvor u kome radi Alfu je zatvor u koji su smešteni sitni prestupnici i zatvorenici koji su na kraju odsluženja kazne. Tipično je da su svi „nepravedno optuženi“, barem oni tako kažu. Na sredini kursa desi se neverovatna promena: „stvarno sam i zaslužio da budem ovde“.

Sledeći zatvor je bio zatvor maksimalne sigurnosti u Plovdivu. Ulazimo u Pravoslavnu kapelu a sve grmi od slavljenja Boga, zatvorenici pevaju o Osloboditelju. Slušamo njihove životne priče, kako je Bog iskoristio Alfa kurs da ih dovede do slobode, do Isusa Hrista. Upravnik zatvora svedoči: „Pre par godina ja bih rekao da je nemoguće da ljudi koji se nalaze u ovom zatvoru pevaju o Bogu i veruju u Boga“ i opet priča o promeni u životima zatvorenika.

 I tako od zatvora do zatvora, ista priča o Božijoj slavi. Priča o Bogu koji i na mestu najvećeg očaja donosi večnu nadu, i na mestu bez slobode donosi slobodu u ljudske živote. Nekada kažemo „čudni su putevi Gospodnji“ ali mislim da je adekvatnije „čudni su putevi ljudi“ da moraju da dotaknu dno kako bi se okrenuli Bogu. Hvala Bogu da je milostiv, da nas i u takvim momentima prihvati i spasi i od zatvora učini mesto nade i spasenja. 

Ali ono što mi je bilo najznačajnije jeste potvrda hrišćanstva od strane onih koji ne slede Hristov put, upravnika, radnika, čuvara... Videli su promenjene živote! Davno je još rečeno da su hrišćanski životi najjača reklama (ili anti reklama) za Hrista. Još je Tertulijan svedočio da je „krv mučenika seme crkve“, jer su pagani gledajući veru mučenika i sami poverovali.

Sa druge strane postavljalo mi se i pitanje, pa kako ti „upravnici“ i sami ne prihvate poruku Spasenja? Šta ih sprečava, pa zar ne vide očite primere promene? Ljudi koji su bili "nepromenljivi", sada su slobodni. Pada mi samo jedna reč na um – „oholost“. Mislim da njihove misli idu sledećim putem - „Ovi zatvorenici su otpad, njima jedino „ovo“ može pomoći, a ja nisam loš, ja sam dobar, meni to ne treba.“, često sam susretao takve stavove. Moj odgovor je – ako nešto može promeniti narkomana, kriminalca koga ništa drugo nije moglo promeniti (ni psihoterapija, ni socijalni radnici, ni kazna…) a promenila ga je poruka Isusa Hrista, pa zar to ne ukazuje na veličinu Hristove istine? Zar je moguće da nešto što nije istina tako silno deluje, da promeni onoga koga niko drugi i ništa drugo nije moglo promeniti? Ako evanđelje deluje na kriminalce, pa zar neće pre doneti nadu, radost onima koji nisu toliko duboko pali?

Razgovarajući sa ljudima o promenjenim životima bivših narkomana često čujem komentar da je njima bilo potrebno da nešto veruju, da nije suština u Spasenju Hristovom, nego samo u verovanju u nešto. Koliko nerazumevanje! Pa ni psihijatri i terapeuti im nisu mogli pomoći, ni jedno drugo verovanje osim u Hrista vaskrslog. Nije istina da samo vera pomaže, pomaže vera u Isusa Hrista. To sam puno puta svojim očima video.

Klaiv Luis (poznatiji po delu Narnija, inače plodonosan hrišćanski pisac) je dobro rekao: “Ako je hrišćanska vera lažna, ona nema nikakvog značaja. Ali, ako je istinita, neuporedivo je važna. Jedino što ne može da se kaže, jeste da ona ima umereni značaj.” A ako vera u Hrista može promeniti život kriminalca onda se ne može reći da nema nikakav značaj. Sila koja može promeniti smer nečijeg života, od zla okrenuti na dobro, ne može biti beznačajna. Kada bi samo ljudi otvorili svoje oči!!!