Da li se dobro duhovno hraniš - šta je program samohranjenja?

Blog je prevod iz knjige "Božanski mentor", Vejna Kordeira (Wayne Cordeiro, The Divine Mentor). Knjiga me je inspirisala pa delim sa vama...

"Osoba iz tima je ušla u moju kancelariju, govoreći: „Mislim da je moje vreme ovde završeno.“

Čuo sam te reči i od drugih ranije. U mnogo godina koliko sam pastor, mnogima sam poželeo dobrodošlicu i mnogima poželeo sretan put. Za neke je to normalan deo rasta i sazrevanja, ali sada sam bio zbunjen. Sa nama je proveo već više godina. Pitao sam: „Da li postoji neki razlog zašto to misliš?“

„Pa“ oklevao je, „Jednostavno ne osećam da se hranim ovde.“

Mrzim te reči. Ne zato što sam nesiguran, nego zato što je kultura (osnovi razmišljanja) "Nove Nade", naše crkvene zajednice, dizajnirana da poništi simtome kao što je ovaj. U poslednjih deset godina, intenzivno smo radili na tome da izradimo kulturu u kojoj je uključen program samo-hranjenja za svakog pojedinca, počevši sa našim osobljem. Odbacivanje te odgovornosti otvara poplavu suzavisnosti najrazličitije vrste – zahtev da drugi urade odgovornost koju je Bog namenio svakom pojedincu.

Izazvao sam ga sledećom slikom:

„Zamisli da me jednog dana žena vidi, slabog i neishranjenog. Oči su mi upale i imam podočnjake; moje telo je slabo, vide mi se kosti; moj stomak je uvučen od gladovanja. Jasno je da nisam jeo. Videvši me u tom stanju, pita me: „Šta se naopako desilo sa tobom?
Moj odgovor je: „Nisam ovde dobijao hranu.“ I onda nastavim sa žalopojkom: „Niko me ovde ne hrani.“
Šta misliš da bi bio njen odgovor?
„Pa sam se uzmi da jedeš!!!“

Tada sam ga pitao da li ima dnevno zajedništvo sa Bogom. Moje reči su naišle na prazninu. Znao sam da je jedna od osnovnih životnih potreba bila isključena iz njegove liste onog što je potrebno za uspeh u službi.

Sećam se momenata u mom životu, kada sam se nalazio na istom tom mestu, suočavajući se sa istim uništavajućim posledicama nedostatka programa za samohranjenje. Isto se sećam da sam prepustio tu odgovornost drugima.

Ubrzo posle momenta kada sam postao hrišćanin (misli na momenat kada je poverovao u spasonosnu poruku Isusa Hrista), počeo sam da se žalim na akademski kvalitet propovedi pastora naše crkve, koji je često išao na visine gde ja nisam mogao da ga pratim. Posle službe, u toaletu, počeo sam sa žalbama.

„Bože!“, pozvao sam nadajući se da sam sam u toaletu, „Umreću od gladi na ovom mestu. Nisam nahranjen! Ne dobijam hranu. Umirem ovde, od loše hrane!“ Nisam siguran, da li je glas došao iz kabine pored moje, ili je to bio odgovor sa neba, ali sam postao svestan nečega što je Duh govorio duboko u sam centar mog bića.

„A šta je sa mnom?“ Zvučalo je kao šapat. „Ja ti nisam dovoljan? Zašto kriviš druge zbog tvog propusta u rastu? Zavisiš od hranjenja jednom nedeljno, ali ako želiš da rasteš moraš naučiti da se sam hraniš. Ja ću biti tvoj Mentor.“

Moj problem nije bio nedostak resursa, moj problem je bio da sam od drugih očekivao da me hrane kašikom, kao bebu. Do tog momenta ja sam se odupirao Božijem najboljem programu, i njegovom najdarovitijem učitelju, Duhu Svetom. On me je pozvao da budem Njegov student, ali ja nisam odgovorio. Želeo sam da drugi učine ono, što sam samo ja mogao da uradim: da preuzmem odgovornost za moje duhovno zdravlje i ishranu.

Kako sam počeo sam da upoznajem Bibliju, video sam u Psalmu 32:8-9, nešto što je adresiralo sam centar moje greške:

„Urazumiću te i pokazaću ti put kojim da ideš, svetovaću te i oko će moje biti na tebi. Ne budite kao konj ili kao mazga koji nemaju razuma, koje uzdom i žvalama obuzdati valja da bi poslušali!“

Moram priznati ružnu istinu: Ja sam bio konj! Ja sam bio mazga! Nije zabavno priznati ovako nešto. Došlo je vreme da preuzmem odgovornost za moju budućnost.

Mrzim da vam prenosim loše vesti, ali trebate znati da 80 posto onoga što vi radite, može uraditi bilo ko! Na primer, odlazak na posao, sastanci, proveriti imejl, odgoriti na telefonski poziv, otići na fudbalsku utakcimu ili ručak ili večeru.

Dalje, sledećih 15 posto svega što radite, mogu i drugi kada prođu adekvatan trenin. Bez obzira da li je to prodaja nekog proizvoda, vođenje programa, poučavanje, ili popravljanje problema, postoji trening i obuka koja može osposobiti i druge da rade tačno ono što vi radite.

Ali, poslednjih 5 procenata onoga što raditi, samo vi možete uraditi. Niko to ne može uraditi umesto vas.

Samo ja mogu biti muž mojoj supruzi, Ani. Samo ja mogu biti otac mojoj troje dece. Samo ja mogu održati moje telo zdravim. Samo ja mogu da rastem duhovno! Niko ne može da me zameni u ovih poslednjih pet procenata. Samo ja sam odgovoran. Samo ti možeš održati sebe duhovno zdravim tako što ćeš se hraniti sam. Niko to ne može uraiti umesto tebe, nema šanse.

Za tih poslednjih pet procenata će svako od nas biti odgovoran onog velikog i poslednjeg dana. Tih poslednjih pet procanta će odrediti dubinu našeg uticaja na generacije posle nas. Tih poslednih pet procenata će odrediti koliko će biti radostan naš brak i koliko će biti značajno naše nasleđe."

Još jedna stvar koju samo ti možeš uraditi jeste da brineš za svoju dušu... Članak o ispovedanju - tajna ispovesti je na navedenom linku. 

• Ako vam se dopada ovaj tekst, učinite mi uslugu i podelite ga na društvenim mrežama. Takođe, prijavite se na listu čitalaca ovog bloga. 

Moja emisija na youtube - Teologija uz jutarnju kafu - možemo li verovati Lukinom evanđelju.