Godina dana je prošla od te strašne rečenice: "Hm, nešto je ovde čudno". Ležao sam na stolu, na rutinskom pregledu bubrega, očekujući da, verovatno, imam pesak u bubregu. Tako je pregled i počeo, jetra OK, desni bubreg OK, stomačna aorta OK... levi bubreg, ček, ček, šta je ovo.
Pisao sam o raku, o iskustvu onkološkog bolesnika, o operaciji - možet to pročitati OVDE, i OVDE. Pisao sam i o mojoj borbi sa Bogom - OVDE. Neću ponavljati te priče.
Ropstvo u Egiptu - "Jesmo te kamenjem gađali da nam tako pomažeš?"
U nedelju sam propovedao iz II Mojsijeve, prvo poglavlje. Puno puta do sada čitao sam ovaj tekst, ali ovaj put sam pokušao da ga čitam sa stanovišta onih koji su doživljavali te događaje. Do sada sam taj tekst čitao u kontekstu kasnijih, pobednosnih događaja, prelaska kroz Crveno more... Ovaj put sam pokušao da čitam kao da se Izlazak nikada nije dogodio - kao da su zauvek ostali u ropstvu. Zašto taj pogled? Zato što Izrailjci nisu znali da će biti uskoro oslobođeni.
 |
| Izlazak sunca sa Rtnja, 15.6.2025. |
Izrailjci su 430 godina proveli u Egiptu. Od dobrodošlih gostiju, postali su narod robova. Kaže arheologija, da su se toliko namnožili da su postali skoro trećina populacije Egipta. Novi faraoni ih se boje, i žele da ih suzbiju, unište, ili svedu na "razumnu meru". Težak rad, batine, i ubijaju im svu mušku decu.
Bože, gde si nas to doveo? Zar nisi imao bolji plan? Jel mora uvek trnje pod nogama kad ti vodiš? Znam da vam moje reči zvuče čudno, ali sam uveren da Izrailjci u Egiptu nisu bili oduševljeni svojim stanjem. Čak šta više, u šestom poglavlju, devetom stihu piše da im je: "Mojsije je to preneo Izrailjcima, ali oni nisu hteli da ga slušaju, jer im je duh klonuo od teškog ropstva.".
Klonuo duh kosti suši, kaže Mudrac (Poslovice 17:22). Klonuo duh, duh bez nade, kada je pred tobom neizvesnost, je iscrpljujući. Lako je biti mudar kada nisi u "Egiptu", lako je reći "proći će"; ali kada imaš klonuo duh, teško čuješ nadu.
Kada sve prođe, onda je prošlo, i tada možeš da i vidiš šta je iza. Zvuči jednostavno, ali nije.
To je kao uspon na planinu. Dok se penješ, zadihan si, teško je, ponekada i staneš, pogledaš lepotu oko tebe, ali uspon još uvek traje a pravi doživljaj je na vrhu. Na vrhu se dah smiri, opustiš se i pogledaš oko sebe, i pogled puca na sve strane. Na vrhu si. Samo odatle pogled puca ali do vrha je trebalo doći. Volim to iskustvo vrha.
U nedelju sam popeo Rtanj noću. Rtanj je planina u istočnoj Srbiji, interesanta zbog svoje izdvojenosti ali i oblika koji podseća na piramidu. Penjao sam više puta ovu planinu, a ovo je bilo drugi put da sam to pokušao noću. Cilj je videti izlazak sunca, koji je veličanstven sa vrha, ali i senku koju vrh pravi u dolini. Obasjan prvim jutanjim suncem, vrh Rtnja, Šiljak, pravi senku koja podseća na piramidu. U nedelju nas je dočekao veličanstveni izlazak sunca.
Pre dve godine smo pokušali slično - noćni uspon. Međutim, na vrhu nam se zakačio oblak, i nismo videli izlazak. Bilo je hladno, oblačno, videlo se samo mutno sunce. Ni vidika, ni jasnoće - samo magla. Iako sam bio na vrhu.
 |
| Vrh Rtnja u magli, 8.7.2023. |
Pogled sa vrha
Pisao sam o borbi sa kancerom dok sam kroz nju prolazio. Sada je to godinu dana iza mene. Kako sa distance od godinu dana izgleda sve?
1. Živ sam, minus jedan bubreg. Nemam metastaze. Doktori kažu da sam izlečen od raka, ako nešto tako postoji. Često moram da kontrolišem moje zdravlje, da proveravam da li je sve u redu. To je sada deo mog života.
2. Bilo je opasnije nego što sam mislio. Doktri, sestre, nekad ublaže situaciju. Rekli su mi u početku da je u pitanju cistični tumor, možda samo jako opasna cista. Analiza posle operacije je pokazala da je bilo i elemenata sarkoma, mnogo agresivnijeg kancera. Doktori mi često kažu da sam imao sreće što sam rano pronašao rak, ja zahvaljujem Bogu.
3. Fizički sam dobro. Spomenuo sam da sam u nedelju u toku noći popeo Rtanj. 1565 mnm, 1000 metara visinske razlike. Počeli smo uspon u ponoć, dočekali zoru na vrhu. Da mi nije dijagnostikovan kancer pre godinu dana, sada bi ležao u bolesničkom krevetu, verovatno umirući ili prolazeći kroz jako teške terapije. Bog je dopustio da prođem kroz operaciju, živim normalno... ako sam to ikada živeo.
4. I dalje ne znam zašto mi se to dogodilo. Možda "zašto" i nema odgovor. Možda je prosto moja bolest deo mog života, kao što je deo života svake osobe. Nisam naučio neku veliku lekciju, nisam puno mudriji.
Razmišljam, nije uvek ni korisno tražiti zašto. Desilo se jer se desilo. Hvala Bogu, On zna, možda mi jednog dana i kaže. A možda će odgovor biti - "A što ne bi se i tebi tako nešto dogodilo? U čemu si ti posebniji od drugih?" Bolest čoveka učini poniznijim, barem mislim da je tako.
Kako vidite, i dalje su mi razmišljanja neodređena, "šućmurasta". To je ta reč - šućmurasto. Kaže rečnik da je šućmurasta boja koja je neodređena, i kada je pogledaš ti definišeš koja je to boja. Šućmurasto je nedefinsana boja koja može da izgleda kako god je vi zamislite, kaže Vujaklija... Šućmurasto je i moje iskustvo i razmišljanje, malo sivo sa elementima crkvenog, plavog, roza, crnog... Kao kada si na vrhu Rtnja, želeći da vidiš pogled i izlazak sunca, a zakačio se tvrdoglavi oblak.
Šta onda kada je šućmurasto? U nedelju sam citirao Kori ten Bum, velikog borca, preživelu iz Aušvica: "Kada voz uđe u tunel i postaje mračno, ne bacaš kartu i ne iskačeš napolje. Sediš mirno i veruješ mašinovođi." Kroz nevolju se prolazi uzdajući se u nebeskog mašinovođu...
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар