Prohujalo sa vihorom ili ne? (priča o Bili Grejam Kongresu o evangelizaciji u Berlinu)

Vraćam se sa Kongresa o evangelizaciji u Berlinu, organizovan od strane Bili Grejam asocijacije. Sedim na aerodrumu u Kopenhagenu, gde presedam, i razmišljam. Osećanja su mi pomešanja.

Grad Berlin – priča o suočavanju sa užasom genocida

Prvi doživljaj Berlina je bio poseban. Grad umetnosti i to vrhunske. Rotko, Rihter, Diks, umetničke instalacije, murali na tragovima Berlinskog zida. Svaki slobodni trenutak je bio ispunjen. 

Berlin je grad i istorije, kako pozitivne, još više negativne. Utisak koji nosim jeste da su se Nemci pozabavili pitanjem genocida u II Svetskom ratu, i to ozbiljno - puno spomenika, obeležja govore o zločinu. 

Sa druge strane, čini mi se, i osećaj mi je, da su se koristeći modernu umetnost, odvojili od uloge krivca. Česti element postavki su ogledala koja sve učesnike stavljaju u ulogu krivca, spomenici su bez natpisa, a ako ima natpisa govore o "onim" zličincima, daje utisak oprane savesti a ne žaljenja. Genocid su učinili nacisti, Nemci sa time više nemaju veze.

No lično, povremeno sam duboko proživeo iskustvo suočavanja sa užasom genocida. Hodanja po metalnim licima u kuli holokausta (delo "Shaleket - Palo lišće"", Manaše Kidishmana), kao i delo "Birkenau", umetnika Gerharda Rihera su me slomila. Iako je moja porodica bila na "drugoj strani" u tom ratu, strani žrtve, i zadojen sam prezirom prema fašizmu, svest o značaju opreza pred totalitarnim režimima, pa nosili oni ime i "hrišćanski" ili "evanđeoski" je mnogo jača posle iskustva "berlinizacije" (moja kovanica o ovom iskustvu).

Kongres o evangelizaciji pozitivne strane

U Berlinu, međutim, nisam bio turistički. Razlog odlaska tamo je bila konferencija, vođena, kako sam napisao od Bili Grejam asocijacije. Asocijacija je vezana za životnu misiju velikog Božijeg sluge Bili Grejama. 

Sjatio se evanđeoski svet Evrope, i lepo je bilo videti prijatelje od Moskve do Londona, a još lepše smejati se sa Balkancima. To je plus.

Plus je i velikodušnost organizatora. Svojski su se potrudili da nas ugoste. Nisam spavao u atomskom skloništu, nego u lepom hotelu, u centru Berlina, što mi je omogućilo da u kratkom vremenu pauza mogu i da doživim i umetnost i istoriju.

Bilo je interesantno videti neke ličnosti iz evanđeoskog sveta. Čereti Gejl je pevala njenu pesmu „Ime Isus“, koju baš volim. Govorio je Greg Lori, uz čiju knjigu „Učeništvo“ sam odrastao. Uvodne večeri obratio nam se premijer Etiopije, Abi Ahmed, dobitnik Nobelove nagrade za mir 2019. godine. To je bilo takođe plus. 

Kongres o evangelizaciji negativne strane

A sada minus. Većina predavanja i govora su bila veoma jednostavna, kao da su adresirala crkvu sa prosečnim razumevanjem evanđelja, a ne kongres vođa. Na kongresu sam sreo evropske vođe koje vode crkve od desetine hiljada ljudi, vođe velikih organizacija. Često to doživim od američkih hrišćana, skoro kao neki vid podcenjivanja pastora u Evropi, potrebu da oni budu eksperti u svemu, a svi drugi moraju biti poučeni od njih. To je minus. Bože pomozi mi da nikada ne podcenjujem ljude kojima govorim.

Kongres je odisao „amerikanizmom“ (ponovo moja kovanica - o tome kada se pomeša američka kultura i hrišćanstvo). Iako su pozivali lokalne predstavnike da nas vode u molitvi, to vođenje molitve, mi je izgledalo skoro „radimo to, jer to tako treba“. E sada, iako sam negativan oko amerikanizma, ja duboko cenim američku crkvu. Ne cenim kada pobrkaju njihovu kulturu sa crkvom.

Interesantan događaj, kao ilustracija takvog nastupa, se desio jutros. Autobusi koji su nas vozili na kongres su otišli rano, i krenuo sam pešice. Doduše, pešačio sam jer sam želeo i da vidim Brandeburšku kapiju... Zakasnio sam pet minuta, i na ulasku u salu dočekala me je starina pokazujući na sat. Onako, oštro kucajući po satu, šta ja radim da kasnim. Čekao je svakog ko kasni da mu skrene pažnju. Nisam balkanski bezobrazno odgovorio, doduše jedva. Mante me se Amerikanci, u Evropi je ok da se malo zakasni, a plus toga, nisam srednjoškolac da mi drži nastavu.

Tema kongresa je bila evanđelje, ali pojedine poruke su delimično bile vezane za hrišćanski pogled na brak, seksualnost, goruća pitanja sukoba evanđeoskih hrišćana i sekularnog sveta. Iako delim mišljenje o iznesenim stavovima, mislim da brkanje evanđelja, kao poruke spasenja sa porukama o životnom stilu, o muškosti i ženstvenosti, brkaju fokus. Arena današnjeg doba zbog toga nije poruka Hristovog spasenja, nego arena postaje borba između različitih pogleda na svet. To je minus, doduše ne veliki.

Da li je sve prohujalo sa vihorom? 

A sada najveći minus. To je bio osećaj „prohujalo sa vihorom“. Bili Grem je značajno obeležio kraj dvadesetog veka sa porukom o nužnosti evanđelja kao osnovne poruke crkve. Bio je glas osveženja u pustinji, pustinji koja je bila crkva u tom periodu. Kada je Bili Grejm krenuo njegovu misiju, to je bilo nešto novo, savremeno, dinamično. Ej, pevao je sa Džoni Kešom - "The Preacher Said - Jesus said". U devedesetim, u Srbiji su održali konferenciju u Aranđelovcu, i još uvek pamtim ponešto.

Vreme se promenilo. Bili je kod Gospoda, ali došao je njegov sin Frenklin Grejam, pa njegov unuk Vil Grejam (i jedan i drugi su govorili). Lepo je što služe generacijama, voleo bi ja da to bude i iskustvo moje porodice, ali više nisu osamdesete, svet je drugačiji. Crkva je prebolela bolesti na koje je njihov deda i otac ukazivao, barem crkve koje su bile na kongresu.

Vreme se promenilo, a meni je kongres nosio ukus da oni nisu. Poruka mora ostati ista, ali pristup, prezentacije, poruke? Šta kada nešto što je bilo savremeno postane obično? 

Da li sam ja isti? Zaglavljen u prošlosti? U starim vremenima? Starim načinima? Slep da je tako, a da to ne vidim? Ozbiljno je to pitanje... 

Kako međutim u tome ne izgubiti dušu? Pored kongresne sale se nalazila kapela Svetog Martina, crkva u kojoj je Ditrih Bonhofer postao sveštenik. Danas je savremena, unutra je specifična, pokušava da bude mesto moderne kulture. No sa druge strane, u tom pokušaju luta jako. Kako naći balans?

Beređi Dušan Bera