Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Trag o kojem razmišljam ove nedelje jeste odnos crkve, a i društva uopšte, prema osobama sa invaliditetom.

Učestvovao sam na konferenciji „Joni and Friends“ u Novom Sadu, koju je organizovala nevladina organizacija „Hanina nada“. Obe organizacije su hrišćanske i posvećene pomaganju osobama sa invaliditetom, dok se „Hanina nada“ posebno bavi decom sa posebnim potrebama. Učesnici su dolazili iz celog regiona, iz Srbije, Makedonije i Bosne, kao i iz inostranstva.

Pitanje, to jest trag, koje me prati jeste: zašto crkva ne može da razume invaliditet?Na konferenciji pojedini govornici su bili osobe sa invaliditetom ili roditelji dece sa posebnim potrebama, i svi su se suočili sa nerazumevanjem crkve (a i društva u celini). Bilo je bolno, za mene kao pastora, da slišam o načinima kako smo ih povređivali.

Moje preispitivanje "hendikepa"

Niko ne želi da njegovo dete ima neki „nedostatak“. Ne zato što takva deca imaju manju vrednost za roditelja, već zato što to donosi bol, ograničenja i brigu. Svaki roditelj želi svom detetu svaku moguću prednost, jer život ume da bude surov čak i kada je sve „u redu“.

Iako nemam invaliditet, i moj život je obeležen određenim nedostacima. Disleksija i disgrafija su me dugo terale da mislim kako sam „glup“, a to je kasnije doprinelo i mom padu u alkoholizam. Kao dete sam do drugog razreda imao govornu manu, nisam znao da izgovorim slovo L. Zahvaljujući upornom logopedu to sam prevazišao, i zanimljivo mi je da moja ćerka danas studira defektologiju. Uz to, imam i poremećaj u raspoznavanju boja. Sve to jeste stvaralo patnju, ali ni izbliza onoj koju nose deca sa težim invaliditetom.

Kada sam postao vernik, gledao sam na ljude sa invaliditetom kao na one kojima treba pomoći, u najboljoj nameri, ali ipak sa naglaskom na pomoć slabijem.

Vremenom sam shvatio da takav stav nije potpun.

Tim Hanine nade na letnjem kampu

Tri stila vođstva i četiri dimenzije transformacionog pristupa

 Tri stila vođstva i četiri dimenzije transformacionog pristupa

(Šta razlikuje vođe koji inspirišu od onih koji samo upravljaju?)

Pišem o tragu koji pratim prethodne nedelje. Počeli su časovi na fakultetu, na predmetu Razvoj vođa (Leadership Development), i već na prvim predavanjima našao sam se u promišljanju o teoriji vođstva koju je razvio Bruce J. Avolio. Ovaj tekst je svojevrsni rezime mog završnog rada na tom predmetu, ali i pokušaj da sažmem ono što mi se čini ključnim: šta zapravo čini jednog vođu transformativnim.

Ponovo sam u školskoj klupi. Treći put. Jednom student, uvek student - valjda tako ide. Posle studija melioracija (Uređenje voda) i Protestantskog teološkog fakulteta, sada sam upisao master studije na Lee Univerzitetu (Lee University), smer Vođstvo i crkvena administracija (Leadership and Church Administration). Zahvalan sam Crkvi Božijoj u Srbiji i pastoru Miki Radovanoviću, koji su mi omogućili da se uključim u ovaj program.

Lee Univerzitet je hrišćanski univerzitet sa sedištem u Klivlendu, u saveznoj državi Tenesi, koji se ističe po svom snažnom akademskom i duhovnom pristupu obrazovanju. Povezan je sa denominacijom Crkva Božija, a njegovi programi iz oblasti vođstva, teologije i služenja poznati su po tome što spajaju akademsku rigoroznost sa duhovnim integritetom. Upravo ta kombinacija, razmišljanje, iskustvo i vera, čini ovo studijsko putovanje posebno inspirativnim.

Savremene teorije o vođstvu - transformativno vođstvo

Savremena teorija vođstva sve više pomera fokus sa pozicije i moći, ka odnosima, karakteru i uticaju. Jedan od najuticajnijih modela na tom putu razvio je Brus Aviolo u knjizi Full Range Leadership Development, gde vođstvo posmatra kao živi sistem koji obuhvata ljude, vreme, procese i rezultate. 

Ulazi uključuju ljude, vreme i resurse; procesi označavaju načine na koje se oni međusobno povezuju i deluju kroz vreme; dok rezultati predstavljaju nivo motivacije i učinka koji se može dostići kada se potencijal vođstva u potpunosti razvije

Svi se mi rvemo, ali niko ne treba da se rve sam - Medalje za hrabrost: susret sa američkim rvačima

Kao dete voleo sam da gledam rvanje, grčko-rimskim stilom. Jugoslavija je tada bila izuzetno uspešna u toj disciplini, a prenosi su se redovno pojavljivali na televiziji. Međutim, već decenijama nisam gledao rvanje, prosto se nisam s njim susretao – sve do prošle nedelje.

U Novom Sadu se održava Svetsko prvenstvo u rvanju za uzrast do 23 godine. O toj vesti gotovo da ništa nećete pronaći u medijima, iako su u grad došli vrhunski rvači, budući olimpijski šampioni. Ni ja ne bih znao ništa o tome da mi pažnju nije skrenuo poziv preko WhatsApp-a. Moj prijatelj, pastor iz Pule, Nebojša Đurić, javio mi je da njegov prijatelj, rvač iz Amerike, dolazi u Novi Sad, i predložio da se upoznamo. Tako je počeo ovaj neobičan susret i trag koji pratim u današnjem tekstu.

Svetsko prvenstvo Novi Sad

Rvanje - kakav je to sport?

Rvanje je jedan od najstarijih sportova na svetu – u antičkoj Grčkoj bilo je deo Olimpijskih igara još od 708. godine pre Hrista. Definicija kaže da je rvanje u suštini veština kontrole i ravnoteže, gde snaga mora biti u službi discipline i strategije. Postoje dva glavna stila: grčko-rimski i slobodni. U grčko-rimskom stilu borac može da koristi samo gornji deo tela, hvata protivnika za torzo, ramena ili ruke, ali ne sme da koristi noge za napad ili odbranu. Taj stil naglašava tehniku, položaj tela i čistu snagu.

Bruce Baumgartner, četiri olimpijske medalje,
tri puta svetski šampion.
Jedan od najvećih rvača u istoriji.

U slobodnom stilu, pravila su šira: dozvoljeni su zahvati i nogama, pa su borbe dinamičnije. Dok grčko-rimski stil simbolizuje čvrstinu i uzdržanost, slobodni stil nosi slobodu izraza i kreativnost pokreta. Oba stila, međutim, kako kažu, zahtevaju neverovatnu fizičku spremu i mentalnu koncentraciju – to su borbe koje se vode i u telu i u umu.

Pozvali su me da dođem da gledam takmičenje i rado sam se odazvao. Uživao sam u borbama devojaka (taj dan su bila finala za devojke u slobodnom stilu), u njihovoj istrajnosti, veštini, borbenosti, brzini. Sati su proleteli, a i rodio se ponovo interes u meni za taj sport.

Car iz Sirmijuma (S. Mitrovica) koji je hteo da obnovi Rim, njegov neuspeh i lekcije vođstva iz njegovog života

Trag koji sledim: Imperator Probus i lekcije vođstva

Trag koji sledim ove nedelje vodi me do priče o imperatoru Probusu i lekcijama vođstva koje se mogu izvući iz njegovog života.

Sve je počelo prošle nedelje na konferenciji za vođe u Vrdniku. U okviru programa popeli smo se do Vrdničke kule, i dok smo sa strancima šetali do kule, pričao sam gostima o prvom graditelju tvrđave na tome mestu, caru Probu. 

U tom trenutku, kockice su se složile: poruka sa konferencije, o istrajnosti u vođstvu, savršeno se poklopila sa životom ovog drevnog rimskog cara.

Markus Aurelius Probus

Markus Aurelius Probus-car iz Sirmijuma

Njegovo ime bilo je Markus Aurelius Probus. Rođen je u Sirmijumu (današnjoj Sremskoj Mitrovici) 232. godine po Hristu. Možda niste znali, on je bio jedan od 16 rimskih careva rođenih na teritoriji današnje Srbije, i jedan od devet rođenih u Sremu.

Odrastao je u vojničkoj porodici i rano se odlučio za vojnički poziv. Pokazalo se da je izuzetno talentovan vojskovođa i brzo je napredovao u službi tokom vladavine careva Valerijana, Aurelijana i Tacita. Rimsko carstvo u to vreme (početkom trećeg veka) tresli su napadi varvarskih naroda, unutrašnje pobune i ekonomska kriza.

Kada su bolesti bile vojske – priča o pegavom tifusu u Srbiji: Gučevo, 1915

Proveo sam nekoliko dana lutajući podnožjem Gučeva, u zaseoku Budimlija, blizu Trbušnice. Mirjana je učestvovala na konferenciji za žene, a ja sam iskoristio priliku da ostvarim jednu od svojih „šmucaroških“ želja - da istražim kako se na tom mestu odvijala čuvena bitka na Gučevu 1914. godine.

Hteo sam da pratim liniju rovova, da oslušnem tišinu na mestima gde je nekada tutnjala artiljerija, da pokušam da razumem strahote tih 55 dana prve rovovske borbe u istoriji.

Tokom jedne od šetnji, pažnju mi je privuklo malo porodično groblje - desetak grobova, od kojih su neki očigledno pripadali početku prošlog veka. Na nekoliko spomenika natpisi su bili jedva čitljivi, ali su otkrivali nešto neobično: trojica muškaraca iz iste porodice umrla su u razmaku od tri meseca - od januara do marta 1915. godine.

U tom periodu nije bilo ratnih dejstava. Gučevo je ćutalo, front se pomerio daleko. Ali Srbijom je tada harala druga vojska - mikroskopska. Pegavi tifus.

Taj trag sam odlučio da sledim.

Groblje u Budimliji, i spomenici iz zime 1915.

Dobrodošli na „Priče i tragovi“ – moj staro-novi blog

Dobrodošli na „Priče i tragovi“ – moj staro-novi blog

Dugo je ovaj blog nosio ime KaHristu, ali pre nekoliko nedelja odlučio sam da promenim naslov, a donekle i tematiku. I dalje moje srce ide KaHristu, ali danas skoro svaki dan snimam videe na biblijske teme i vodim serijal Teologija uz jutarnju kafu. Teologija i Biblija i dalje su moja velika strast, ali želeo sam da blog dobije širi okvir.

Poenta je u tome da sada želim da delim sve ono što me u datom trenutku zanima. Dok sam pisao KaHristu, uvek sam tražio nit koja vodi ka dubljoj veri – i planiram da to i dalje radim, ali ne ograničavam se samo na to. Ovde ćete naći priče i tragove iz istorije, putovanja, susreta sa ljudima, politike, sociologije, teologije… Sve ono što u meni budi znatiželju i želju da istražim dalje.

Dugo sam razmišljao da li da nastavim da pišem blog. Kada sam pre desetak godina počeo, blogovi su bili čitani i vidljivi na društvenim mrežama. Pisao sam da podelim svoju priču, svoju veru, sa drugima.

I onda, pre nekoliko godina, jedan dan je promenio sve: Facebook je promenio algoritam i od hiljada čitalaca, broj dnevnih poseta spao je na sto do dve stotine. Srećom, ovo nikada nisam radio zbog finansija – inače bih tada verovatno bankrotirao.

Ipak, pisao sam dalje. Po inerciji, stalno se pitajući: da li ovo vredi? Da li da ulažem vreme, energiju i snagu u tekstove koje će pročitati tek par desetina ili stotina ljudi? I polako sam shvatio da to uopšte nije važno. Pisanje je za mene istraživanje, način da mislim naglas, da tragam za pričama i povezujem ih sa stvarima koje su mi važne.

Promena imena u Priče i tragovi znači da nisam odustao – samo sam promenio razlog pisanja. Ovaj blog je moj dnevnik, priča o stvarima koje me zanimaju. Ako te teme rezoniraju i sa vama, dobrodošli da istražujemo zajedno – da pratimo tragove oko nas, u istoriji, u ljudima, u svakodnevnim situacijama, pa čak i u običnim sitnicama koje nose dublje značenje.

Prvi tekst iz ove nove serije bio je o senegalskim vojnicima na Solunskom frontu, a uskoro ću završiti i tekst o epidemiji tifusa u Srbiji 1915. Ova dva članka pokazuju smer u kojem će se razvijati serija. Sudbina Senegalaca me zaintrigirala na letovanju, kada sam saznao da je njih 15.000 dalo život za slobodu Srbije. Priča o tifusu nastala je iz jednog snažnog ličnog iskustva: u Budimliji, kod Loznice, slučajno sam naišao na tri groba, tri člana iste porodice koji su umrli u nekoliko meseci tokom zime 1915. – i to me podstaklo na dublje razmišljanje o toj tragediji.

Hvala što ste ovde. Nadam se da ćemo zajedno otkrivati tragove i priče koje nas inspirišu, pomeraju i možda – na svoj način – povezuju sa nečim većim od nas samih. Međutim, moram da budem iskren - pišem zbog sebe, nadam se da će se to i osetiti. 

Beređi Dušan Bera 

Tragovi Senegala (crnih vojnika) do Solunskog fronta do Novog Sada - priča o zaboravljenim herojima

Pre godišnjeg odmora pogledao sam film Otac i vojnik (2022), o senegalskim regrutima na Zapadnom frontu. Ta slika crnih vojnika mi se uvukla u misli i pratila me i na odmoru, pa sam odlučio da istražim njihovu priču na Solunskom frontu.

Davno sam čuo, kao usputnu informaciju, da su se zajedno sa srpskim, na Solunskom frontu, borili i vojnici crne boje kože. Takođe, čuo sam da u Novom Sadu, na Trandžamentu, postoji francusko vojno groblje, tih istih vojnika. 

Kapela na vrhu Kajmakčalan, naviši vrh planine Nidže,
mesto gde je prvi put probijena linija Solunskog fronta, a srpski vojnici ugledali svoju
 domovinu. Koračali smo teška srca.  

Da li su moj grad oslobodili "crnci" iz Zapadne Afrike? Odlučio sam da posetim što više od mesta koji pričaju priču o vojnicima iz Senegala.

Čežnja da ulice više nemaju ime - dok šetam ulicama Belfasta i Balkana

Posetio sam Balfast, Severna Irska, i u konfuziji sam. Reči koje sam naučio da koristim, u Belfastu imaju drugačije značenje. Znam da kultura menja značenje reči, pisao sam o tome, ali ovaj put je lično. 

Protestant, katolik, nacionalist, lojalista, drugačije se tumači. Nacionalista je ovde reč koja označava levičara, komunistu. Meni je to nespojivo - levičar je za mene internacionalista. 

Protestant je ovde oznaka nacije,a ne oznaka lične vere... Prosto se njihove reči ne uklapaju se u moj naučeni rečnik.

Mir u Belfastu

U Belfastu je mir, ali prošlost ječi u vazduhu. Puno je spomenika "The Troubles", ili "Nevoljama" u Belfastu, tragova burne prošlosti. Belfast i Severnu Irsku su potresali međunacionalni sukobi i teroristički napadi koji su trajali od 1960. do 1998. godine. 

Ukupno je ubijeno 3532 osobe, bilo je preko šesnaest hiljada bombaških napada, ukupno preko 77.000 oružanih incidenata. Kažu mi da kada u centru Belfasta vidiš novu zgradu, to je mesto gde je u bombaškom napadu uništena stara.

Zid razdvajanja između dve zajednice - Katoličke i Protestantske

Zašto? Severna Irska je deo Irskog ostrva koji pripada Velikoj Britaniji. Britanija je vladala Irskom vekovima, a da bi osigurala svoj uticaj, u severne delove, tačnije u šest okruga na severu, doselili su lojalne Škote u XV i XVI veku. Time je postavljena pozornica za kasnije nerede. 

Po doseljavanju novog stanovništva, Velika Britanija počinje igru po sistemu zavadi pa vladaj potpiruju razlike. I kroz vekove, ta priča je samo rasla u sve dublju i tragičniju. Osveta je vukla osvetu, sukob rađao sukob, dok sve strane nisu bile duboko povređene i pune nepoverenja.

Inat - tajni (ne)prijatelj Balkanca

Zlatna ribica 

Lovio jedan čovjek ribu

lovio, lovio cijeli dan,

pa ulovio ribicu zlatnu

pa ulovio ribarski san.

Pusti me kaže riba mala

ispuniću ti jednu želju

provedi život k’o niko tvoj

u pravoj sreći i veselju.

Zar samo jednu, ribar pita

dosad je uvijek bilo tri,

kakva su ovo došla vremena

možda i nisi zlatna ti.

Vremena ova kakva su da su

šta tebe briga, reci želju

provedi život k’o niko tvoj

u pravoj sreći i veselju.

E, kad je tako, kad si takva

idi nek’ te drugi hvata,

ja nisam čovjek od jedne želje

i pustiću te iz inata.

Pesmu pod naslovom "Zlatna ribica", obrada je Seada Memića Vajte na stihove Duška Trifunovića iz 1979. 

Kritičari daju sledeće tumačenje pesme: 

"Radnja koristi staru narodnu formu (bajka o ribaru i ribici), ali je preobražena u dramski i duhovit dijalog, karakterističan za tekstove Duška Trifunovića. Ribar odbija i najmanju nagradu zbog inata: „nisam čovjek od jedne želje“, odražavajući beskorisni ponos i nezadovoljstvo. Pesma sugeriše da "uvijek je bilo bolje nekad", što dovodi do zatvorenosti prema sitnici i nesposobnosti da se uživa u onome što je trenutno — „možda i nisi zlatna ti“.

"Zlatna ribica" nije samo humorna interpretacija narodne bajke — ona je lucidna refleksija balkanskog odnosa prema sreći, onome što imamo, i našim instinktima da sve unapred ocenjujemo i odbacujemo. Poruka je jasna: čovek je baksuzan, ne zato što nema, već zato što veruje da nikada nije dovoljno."

Pesmu znam dugo, ali sam je čuo ponovo neki dan u kolima, i pokrenula me je na razmišljanje o inatu. Inat je značajan deo kulture Balkana. 

Inat u kulturi Balkana

Nekoliko primera mi govore koliko je inat prisutan u razmišljanju Balkanaca.

Godinu dana posle raka - šućmurasta osećanja

Godina dana je prošla od te strašne rečenice: "Hm, nešto je ovde čudno". Ležao sam na stolu, na rutinskom pregledu bubrega, očekujući da, verovatno, imam pesak u bubregu. Tako je pregled i počeo, jetra OK, desni bubreg OK, stomačna aorta OK... levi bubreg, ček, ček, šta je ovo. 

Pisao sam o raku, o iskustvu onkološkog bolesnika, o operaciji - možet to pročitati OVDE, i OVDE. Pisao sam i o mojoj borbi sa Bogom - OVDE. Neću ponavljati te priče. 

Ropstvo u Egiptu - "Jesmo te kamenjem gađali da nam tako pomažeš?"

U nedelju sam propovedao iz II Mojsijeve, prvo poglavlje. Puno puta do sada čitao sam ovaj tekst, ali ovaj put sam pokušao da ga čitam sa stanovišta onih koji su doživljavali te događaje. Do sada sam taj tekst čitao u kontekstu kasnijih, pobednosnih događaja, prelaska kroz Crveno more... Ovaj put sam pokušao da čitam kao da se Izlazak nikada nije dogodio - kao da su zauvek ostali u ropstvu. Zašto taj pogled? Zato što Izrailjci nisu znali da će biti uskoro oslobođeni.

Izlazak sunca sa Rtnja, 15.6.2025.