Pismo Pastora - januar 2020



Draga crkvo, neka Ruka Božija bude nad vama, neka vas vodi i čuva, i neka Duh Božiji donese radost u vaša srca. Svako dobro neka krasi vaš život, ali najviše da vas ljudi poznaju po dobrim delima kao najvećem ukrasu. Zdravlje neka bude vaša imovina, ali mudro koristite vaš život. U Hristovoj sili bićete plodnosni u svakom dobrom delu, i bićete čudo za ovaj svet.

Evo nas u poslednoj godini prve decenije 21. veka. Da budem iskren, nisam očekivao da ću je doživeti. Verovao sam da će Hristos ponovo doći pre kraja ove decenije, i uspostaviti svoje Carstvo, ali nije. Možda i dođe ove godine, ili tek za deceniju. 

Zato kao vernici treba da živimo sa jednim okom usmerenim na nebo, a drugim na zadatak pred nama. Mi živimo između dve stvarnosti, one koju očekujemo, i onu u kojoj živimo. Ne vezujemo se za zemlju, ali delujemo na njoj.

Početkom svake kalendarske godine diskutujemo o viziji, misiji, ciljevima. Zašto govoriti o viziji, misiji, ciljevima u crkvi? Zar nas to ne čini sličnima nekom preduzeću, nevladinoj organizaciji?

Ovo su legitimna pitanja sa kojima se i sam nekada borim. Ligično mi izgleda da crkva treba da bude vođena Duhom Svetim, a da je karakteristika takvog vođenja spontanost.

Međutim, naš Bog je Bog reda (I Korinćanima 14:33). Njegova sila se ispoljava tamo gde je red, a ne u neredu. Veliki problem sa neredom jeste da se sva energija troši na rešavanje problema, umesto da se ide napred. Kada u crkvi preovladavaju konflikti, zbunjenost, nezadovoljstvo, nema energije da se išta učini.

Iz tog razloga ja duboko verujem u značaj toga da znamo kuda idemo (što je vizija), i da planiramo kako tamo da dospemo (što je misija i strategija). U tom procesu molimo, razgovaramo, slušamo proročku reč, umesto da koristimo samo savremene menadžerske metode (koje takođe Bog koristi). 

Verujemo da je red posledica slušanja smera koji nam Bog daje kao crkvi. A kada On odluči da promeni smer, ili da nas iznenadi, naša srca su spremna da ga slušaju.

Pored, u stupcu, se nalazi zapisana naša strateška vizija, koja nam pomaže da stavimo san u akciju. To nam je cilj već treću godinu, i iako stvari nisu idealne, mislim da napredujemo ka ostvarenju tog cilja.

Ove godine, dok smo se kao starešine molili i razgovarali, uočili smo da nam je naveći izazov druga tačka -  „silosi“. Pastoralne grupe nikako da prodišu punim plućima, „praktično hrišćanstvo“ škripi (rad sa novoobraćenma), ljudi dolaze kod nas na službe ali ne ostaju. Neko bi rekao: „ma to je super, vidi šta se dešava po Balkanu“. Ili mi ukazuju na grupe koje dobro funkcionišu. Međutim ja mislim na celu crkvu. Drugi korak nam škripi.


Analizirajući te reči, kao i gore navedeno o „Silosima“, primetili smo da u vrednostima koje govorimo nema jasne poruke o rastu, učeništvu, baš onome gde vidimo da ne funkcionišemo.

Mi naglašavamo da je crkva „mesto gde pripadam“, da mi „zajedno pretvaramo san u akciju“. Naučili smo da nije zlo ono što vodi ljude Bogu nego da „Božija dobrota vodi ljude pokajanju“, a takođe pošto je naš Bog dobar Bog, učimo se „radikalnoj velikodušnosti“, pošto želimo biti kao On. Očekujemo Božija čuda jer verujemo da je „evanđelje u sili“.

Ne znam koliko vi primećujete da se to prepliće kroz sve aktivnosti crkve, jer ne naglasimo uvek te reči, ali ih primenjujemo u onome šta radimo. Pokušavamo da ih provučemo kroz propovedi, događaje, poruke na internetu. Za mene kao pastora ove izjave su jako važne jer mi daju smer delovanja.

Pošto verujem da samo o onome šta se govori, to se i dešava, novi slogan, koji ubacujemo je „Crkva gde je rast izazov“ ili kraće „Rast je izazov“. Samo ono se tretira kao ključna vrednost, ima i potencijal da se ostvari i živi. Ta rečenica „Crkva gde je rast izazov“ je centar naše vizije u 2020.

U među vremenu, to nam je potvrđeno puno puta kroz proročku reč, kroz poruku Svetog pisma, savete i razgovore. Verujem da treba ustrajemo u ovom cilju. Pored u stupcu sam stavio navode jedne od proročkih reči koje sam primio od ljudi iz naše crkve. Mene ohrabruju da smo na dobrom putu, i da je pravo vreme za sledeći korak.


Pitanja su kako da rastemo kao pojedinci, kao pastoralne grupe, kao crkva? Kako da budemo stvarni prikaz našeg Gospoda Isusa Hrista? Kako da se ova promena vidi u svakom aspektu života naše crkve?

Da li je rast izazov za nas? Kako da postane izazov? Ne da bude dosadno, nego da pomera granice našeg dosadašnjeg iskustva, znanja, posvećenosti. Kao da smo otvorili sezonu pripreme za takmičenje, gde znamo da nas na kraju čeka prolazak kroz cilj...

Šta ja lično mogu da uradim da se stvari promene? Šta vi možete da uradite? Lično, a i u službi gde ste deo?

Zamolili bi vas da se molite i razmišljate o ovim pitanjima – kako da rast postane izazov i kako mi da postanemo crkva gde je rast izazov? Bog nas poziva na sledeću fazu života. Vreme je da za sve nas „rast postane izazov“.


    
Neka vas Bog blagoslovi, voli vas vaš
Pastor Protestantske Hrišćanske  Zajednice:  
Beređi Dušan – Bera

Нема коментара:

Постави коментар