Šta nam krade radost? - empirijski eksperiment

Napravili smo novi  youtube profil.... O razlogu možete saznati u sledećem videu... 



Do sada nismo imali neku opremu, ali smatramo da ne treba čekati da se sve poklopi i bude savršeno, nego treba krenuti sa onim šta imaš... Pre neki dan je Džon Maksvel izjavio: "Ako danas kreneš sa nečim, za dve nedelje ćeš biti dve nedelje bolji nego na početku". To je moje čvrsto verovanje, ne čekaj da se sve složi, kreni onim što imaš i napreduj u tome... Problem je kada kreneš sa malim znanjem i ne učiš, ne napreduješ, ali ako napreduješ ljudi će videti to i ceniti. 

Na stranici imamo više različitih plejlisti:
  • Teologija uz jutarnju kafu: svaki utorak u 9:30, govorim kratka razmišljanja na najrazličitije teme - da li je u redu imati bubnjeve u crkvi? Kako oprostiti? Kako izabrati Sveto pismo?...
  • Youth: videi o mladima - kampovi, druženja... Pley listu će uređivati mladi iz crkve.
  • Predstavljene su različite službe naše crkve - Rehab centar, Royal Rangers, PHZMusic... 
  • Moj vlog - još osmišljavam šta će biti u njemu... 
... i još mnogo toga što čini naš život. Pratite nas na Youtube, i pratite naš razvoj... Već do sada možete videti koliko smo napredovali, a još bolje dolazi...  

Konačno, deo stranice su i propovedi. I koristim priliku da vas pozovem da pogledate tu seriju. Pre izvesnog vremena primetio sam da mnogim hriscanima nedostaje radost. Apostol Pavle, navodi radost kao jednu od ključnih osobina Božijeg deteta (Galatima 5:22 "Plod Duha je...radost"; "Radujte se u Gospodu uvek! Ponavljam, radujte se" - Filipljanima 4:4). 

Savremeni Srpski prevod Svetog pisma - dve godine posle

Ko bi rekao da je prošlo već dve godine od prethodnog posta na ovu temu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2016/02/savremeni-prevod-svetog-pisma-prvo.html ? Tada sam napisao da ću povremeno napisati blog kao recenziju ovog prevoda, i nisam održao obećanje. Mea Culpa, što kažu stari Latini...

Ovih dana je iz štampe izašao novi prevod Svetog pisma, pod naslovom Novi Srpski prevod Svetog pisma, i uskoro ga dobijam u ruke. Razmišljao sam da napišem blog o tom prevodu, a tek sada sam postao svestan da nisam ispunio ni prethodno obećanje... Pa kao najava novog bloga, tj komentara Novog Srpskog prevoda, pišem ovaj blog.

Prvo i najvažnije - Savremeni srpski prevod i Novi Srpski prevod su sasvim različiti prevodi Svetog pisma. Nije u pitanju dorada, nadogradnja, ili bilo šta slično... Radi se o dva putpuno nezavisna prevodilačka projekta. Siguran sam da će u budućnosti biti zbrke oko ovoga, pa da naglasim razliku:
- Savremeni sprski prevod (SSP) je izdanje Biblijske lige, a prevodilac je bio Ivan Delač.
- Novi Srpski prevod (NSP) je izdanje Udruženja Ikonos, a prevodioci su dr. Aleksandar Birviš, Žarko Đorđević i Miroslav Živković. (A o ovom prevodu kada ga dobijem u ruke...)

Da li je to problem? Ne. Zapravo je je prednost, jer više prevoda omogućava da uporedimo određeni stih i lakše ga razumemo. Ni jedan prevod nije bez mane, jer iako je Sveto pismo nepogrešivo, ljudsko prevođenje i prepisivanje dovodi do pojave teško razumljivih mesta. Upoređivanjem više prevoda prevazilazimo taj problem, i dolazimo do najadekvatnijeg razumevanja određenog teksta. Zato treba pozdraviti ovo prevodilačko delo. Za iskrene istraživače Svetog pisma to je radostan događaj. Koliko i korista, e to će vreme pokazati...

Vrednost od povrede

Interesantno je kako na različitim slovenskim jezicima ista reč ima potpuno suprotno značenje. Na srpskom jeziku, užasno je užasno, ali na slovačkom užasno znači divno. Kada Slovaci pevaju "Užasné Boh" (Užasni Boh) time ne kažu da je Bog užasan, nego da je divan...

Danas sam bio na seminaru i glavni predavač je bio iz Rusije. Prevod je bio sa ruskog jezika, i u jednom momentu spomenuo je reč "значение" u smislu naše vrednosti, šta nam daje vrednost. Kada je čuo da prevodilac prevodi tu reč sa našom "vrednost", to ga je šokiralo. Mislio je da je u pitanju greška, da ga nije razumeo, jer "vred" na ruskom znači povredu, ranu. Isto je i na slovačkom, češkom, a možda i na drugim slovenskim jezicima. Samo na našim jezicima, srpskom, hrvatskom, makedonskom (i koji god da dodate...), vred se pretvorio u vrednost.

Očigledno je da nije tako bilo oduvek. Već i sama naša reč "povreda", sadrži sećanje na reč vred - povreda. Odmah me je zaintesovalo kada je nastala promena? Sva pažnja za predavanje nestade, mobilni u ruke i sufrovanje, šta je poreklo reči vrednost... Autor po imenu Skok u Etimologijskom rečniku kaže (navodim samo ono što je značajno): "Nalazi se samo u južnoslovenskim jezicima.... Većina lingvista uzima da je to stara pozajmica od pre 800-te godine ove ere, iz starovisokog nemačkog, od reči werd, za vrednost." Hmmm... Druga ideja je da su koreni još drevniji, iz pra indoevropskog... opet hmmm... kako ga nema i u drugim slovensim jezicima.

Nisam etimolog, i slabo baratam rečima, ali mi je pala na pamet ideja. I verovano grešim. Ne postavljam nove teorije, nego razmišljam o našim narodima, i opsesivnom vrednovanju rana i bola. Porazi su najznačajniji događaji u istoriji, rana je ponos junaka. Što je junak sa više ožiljaka, to je bolji, borbeniji, vredniji? Ponosno nosi svoje rane je poruka mnogih pesama, priča... I razmišljam, da li nekada davno vrednost junaka nije merena njegovim vredovima, ranama? I bio je značajan ili vredan jer je imao vredove (povrede) koje svedoče o junaštvu.

Možda, a možda i ne... Ali često vidim ljude koji nose ponosno svoje rane, povrede, uvrede, boli. Ceo identitet je vezan za njihovu patnju. Neko ih je uvredio, i to obeleži ceo život. Neko im je nešto uskratio, i to što im nije dato postaje važnije od svega što su primili. Povreda postaje njihov identitet...

Nedostajanje...

      Zimski Rendžerski kamp, jutro je, svi spavaju. Sedim u mračnoj sali, gde sam prespavao ovu noć na improvizovanom ležaju, uvijen u vreću. Prva noć u vreći i na kampu u 2018-toj. Koliko će li biti ovakvih noći ove godine?
      Super je. Kampić koji smo počeli za decu našeg odreda pre nekih 6 godina je sada vec internacionalni. Došli su Rendžeri iz Bosne, Hrvatske, Makedonije... 40 učesnika, što je i naš maksimum. Nemam ni nešto puno obaveza jer su klinci narasli u Rendžere, ima dovoljno vođa, ne vučem više kao nekada kada je sve počinjalo... 
...A meni sve jedno prazno. Nedostaje mi moj kum Mišel, sa kojim sam i vodio svaki od tih kampova. Posebno sada ujutru, kada smo obično, dok svi spavaju imali prilike da popričamo, dogovorimo sledeći dan...



       Teško sam podneo njegovu smrt. I dalje je teško podnosim. Čudno. U poslednjih par godina oprostio sam se od mnogih, oca, dede, a Mišelov odlazak mi je najteže pao. Davno sam napisao ove reči u formi pisma, ali nisam mogao da ih stavim u blog... Izgleda da je konačno došlo i to vreme. Možda me pokrene na ponovno pisanje???