O lakovernosti ili da li su Procter&Gamble satanisti

Prošle nedelje sam napisao blog "Evanđeoski lov na veštice" - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2015/11/evaneoski-lov-na-vestice-21112015.html. Ovo pisanje je nastavak istog razmišljanja. Tačnije prethodni blog sam napisao želići da pišem na ovu temu, ali raspisah se pa nisam ni dotakao temu zbog koje sam hteo da pišem. Sada završetak.

Pre dosta godina, jedna osoba mi je rekla da pojedine kozmetičke firme rade za sataniste. Da profit od njihovih proizvoda odlazi za finansiranje satanističkih grupacija. Nisam nikada bio sklon teorijama zavere, pa nisam ni tada obratio preveliku pažnju. Nisam ni zapamtio ime te kozmetičke firme, ni detalje. Do...

Evanđeoski lov na veštice

Lov na veštice! Mislimo da je to priča iz srednjek veka. Ne znajući da objasne prirodne katastrofe, nevolje, bolesti, a ujedno pošto su zbog zaostalosti crkve bili duboko sujevereni, ljudi su u srednjem veku za svoje nevolje pronašli krivca - veštice. One (oni) su bacili čini, zatrovali vodu, hranu, stoku... Neko je morao biti kriv. Ulovi ga, spali, rešio si problem! (samo kratko objašnjenja - ja verujem da postoji okultizam, i da iza toga stoji đavo, ali ovde govori o optuživanju ljudi za nešto što nije okultizam, nego praznoverje progonitelja) Da li je ta praksa, lova na veštice prestala? Uglavnom. Osim na internetu!

Ja volim internet. Volim i društvene mreže. Ne smatram da su problem u komunikaciji sa ljudima, nego da zapravo omogućavaju da lakše komuniciramo. Danas je mnogo lakše biti u konktaktu sa ljudima širom sveta zahvaljujući netu. Međutim, kao i sve na ovom svetu što čovek izmisli, tako i internet i društvene mreže imaju svoje nuspojave. Jedna od njih, nuspojava, je tema moga pisanja – lov na veštice ili savremenim rečnikom - hejtovanje. Širenje netrpeljivosti, mržnje, pljuvanja po drugima i onome šta drugi rade.

Administrator sam nekoliko stranica na fejsbuku, koje uglavnom služe kao oglasne table za različite aktivnosti evanđeoskih crkava. Uvek me šokira žestina pojedine „braće“ u napadu na druge. Potreba da ukažu svima drugima da su oni u pravu, a da su svi ostali zavedeni. To me i pokreće na pisanje ovog bloga.

Internet omogućava miševima da vide sebe kao lavove. U sigurnosti svoje sobe, za tastaturom postajemo vitezovi koji se bore protiv nepravde, jurišamo na utvrde, sečemo zmajeve i spašavamo princeze (ili prinčeve – radi rodne ravnopravnosti da kažem)... Nisam sociolog, ni psiholog, pa se neću baviti psihološkim/sociološkim aspektima te pojave. Interesuje me nešto drugo – primetio sam da u ovom našem malom evanđeoskom svetu, ko god da pokuša nešto da kaže ili uradi, suočava se sa lovcima na veštice. Ne mislim na iznošenje suprotnih mišljenja, niti na diskusije, nego na teorije zavere, pronalaženje skrivenih motiva, poruka. Svaki hrišćanski vođa koga znam ili sam čuo za njega, a da je nešto postigao za carstvo Božije, ima hordu lovaca na veštice koji dokazuju njegove pogreške, i povezuju njegovo delovanje sa đavolom, prozivajući ih da su vukovi u jagnjećoj koži, analizirajući svaku njihovu izjavu... Pišu blogove, vode strancice, i „hrabro“ napadaju.

Mislim da lovci na veštice nisu ni svesni dubine svog pada – samim tim što smatraju da su samo oni u pravu, padaju na Hristovu zapovest – „Ne sudite, da se ne bi sudilo vama. Jer, kakvim sudom sudite, takvim će se i vama suditi; i kakvom merom merite, takvom će se i vama meriti... Zašto gledaš trun u oku svoga brata, a ne primećuješ brvno u svome oku? Kako možeš da kažeš svome bratu: „Daj da ti izvadim trun iz oka“, kad je u tvom oku brvno? Licemeru! Prvo izvadi brvno iz svoga oka pa ćeš tek onda dobro videti kako da izvadiš trun iz oka svoga brata.“ (Evanđelje po Mateju 7:1-5)

A šta je deblo u mom oku? Smatram, moje viđenje drugoga, moje suđenje toj drugoj osobi. Jer u tekstu Isus govori da je „deblo“ nešto što nam smeta da pomognemo osobi. Ne mislim da ovde Isus govori samo o našim manama kao „deblu“ kako se to obično tumači, jer moje mane me ne sprečavaju da pomognem drugom. Iz kontekst stiha možemo zaključiti da se radi o suđenju drugima. Suditi drugima, moj pogled prema njima je deblo koje me sprečava da im pomognem.

Na tom mestu, sa deblom u mom oku, pronašao sam sebe dosta puta. Svaki put sam završio, posle mog "suđenja" drugima, sa svešću koliko ja tek zaslužujem osudu, koliko ja tek grešim i koliko trebam Hristovu milost. Zato, dragi moji „lovci na veštice“, što bi rekao naš narod – „mante se ćorava posla“. Na kraju samo otkriješ da u svemu tome ti jesi onaj koji je u grehu. A u velikom broju slučaja da smo nešto pogrešno razumeli, ili da nas je neko prevario (ali o tome u nastavku bloga, za neki dan...)

Baka zmaj!

Bil Hajbels u knjizi Hrabro vođstvo govori o opasnosti sa kojom se suočavaju hrišćanske vođe -  “Skoro svaki crkveni vođa koga ja znam, koji je ozbiljan u vezi sa Bogom, ko je potpuno svestan realnosti neba i pakla, ko ima autentičnu ljubav za nevestu Hristovu, i ko stvarno veruje da je crkva nada za ovaj svet, pita se koliko dugo on ili ona može da izdrži pre nego što se neizbežno „nešto grozno“ desi.” Suština je da je biti vođa velik izazov, i činjenica je da mnogi pokleknu u tom izazovu. Hrišćani nisu imuni na greh, a nisu ni hrišćanske vođe. I samo Sveto pismo, iskreno koliko to samo Božija reč može biti, ne krije tu činjenicu – prikazuje životne priče mnogih Božijih sluga koji su ukaljali svoje ime.
Kao rešenje, Hajbels izaziva - „Da li si u skorije vreme podsetio sebe čija je dužnost da dospe gorivo plamenu tvoje ljubavi? Da li je to posao crkve? Posao tvog supružnika? Posao tvoje male grupe? Ne. To je tvoj i moj posao, da se pobrinemo da naša ljubav prema Bogu i drugim ljudima raste. Niko to ne može uraditi umesto nas. Ti si vođa. Tvoj posao je da održiš svoju strast upaljenom. Učini šta god hoćeš, čitaj šta god da moraš da čitaš, idi gde god možeš, ali ostani upaljen. I nemoj se izvinjavati nikom.” Šta je to što puni moje baterije, što me drži blizu Boga, šta to mora biti deo mog života da bi ostao blizu Boga?
Alpi, i mesto gde je odžana konferencija Šarl de Froge
Često držim seminare za vođe, i postavim im pitanje – prema kome je sve vođa odgovoran? Odgovori su uvek isti – prema Bogu, prema onima koje vodi, prema nadređenima i tu stanu. Međutim postoji još jedna osoba prema kome sam odgovoran  - prema samom sebi, i tu odgovornost uvek zaboravimo. Odgovornost da se pobrinem da moja ljubav prema Bogu raste, da plamen ne ugasne. Jedan od odgovora kako ne sagoreti, koji sam ja prinašao da važi za mene (ne obavezno i za druge) jeste - skloniti se iz svakodnevnice i doživeti novo iskustvo, saznati nešto novo... Zato volim konferencije. Pomognu mi da se sklonim iz svakodnevnice, osvežim strast, dobijem novu snagu... Bog mi uvek snažno govori na konferencijama, i to ne obavezno kroz govornike, mnogo češće kroz okolnosti, prirodu, razgovore sa ljudima...  svim onim što se dešava oko mene. Tada dobijam najbolje ideje, inspiraciju za budućnost, analiziram sebe i ono što radim.
Ambar preuređen u učinicu
Konferencija koja me je  osvežila ovaj put i o kojoj pišem,  održana je u Grenoblu. Put je bio izazov, vožnja od 17 sati je bila iscrpljujuća (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Italija i konačno Francuska). Takođe, u pozivnom pismu, pisalo je da ponesemo vreće za spavanje, da će biti hladno i očekivali smo da će smeštaj biti katastrofalan. Približavajući se Grenoblu bili smo oduševljeni lepotom Alpa ali sa druge strane prolazeći kroz mala francuska sela pitali smo se gde smo smešten i strah je rastao... I onda prijatno iznenađenje – predivno okruženje, kao sa razglednice. Planine preko puta, stari ambar prerađen u salu za sastanke...
Cilj konferencije je okupljanje hrišćana zainteresovanih za apologetiku, i za objavljivanje istine o Hristu na javnim mestima – argumentovano iznošenje razloga vezanih za verovanje u Isusa Hrista. Govornici izuzetni – Lindzi Braun (nekadašnji Generalni sekratar Hrišćanskog studenskog pokreta Evrope), Majkl Grin (poznati pisac (Ko će pobediti Hrist ili Sotona, Evangelizacija...)), Džon Lenoks (Profesor matematike sa Oksforda, debatovao sa Hičinsom i Davkinsom), Jirgen Špits (Istoričar, slušao sam i ranije njegova predavanja o Dostojevskom), Stefan Gustavson, Kosta Milkov, Ann Braun (moja omiljena govornica i pisac). Bogatstvo iskustva i znanja. Međutim najsnažniji utisak nisu bila predavanja, nego svežina i duhovna mladost.
Svako jutro, uz doručak, govorila je Rosmeri Grin (supruga mnogo poznatijeg Majkla Grina), bakica od osamdeset i pet godina. Osamdeset i pet godina, a govorila je grupi koju su velikom većinom činili studenti, i imala je šta da kaže. Za mene, njen govor je bio svaki dan najznačajniji govor tog dana. Snažno, iskustveno, posvećeno.
U pozadini: Rosmeri Grin čita Sveto pismo
Posebna je bila poslednjeg jutra. Uzela je Sveto pismo, neki od psalama (na žalost nisam zapamtio adresu stihova), i rekla čitaću Pismo kako ga čitam kada imam tihi čas (tihi čas je termin koji upotrebljavamo za vreme dnevne pobožnosti, koje koristimo za čitanje Biblije i razmišljanje i molitvu nad tim tekstom). I krenula je da čita, moleći se kroz Božiju reč. Snažno, silno, duboko – pravi razgovor sa prisutnim Bogom. Pročitala bi stih i rekla „Bože hvala ti za ovo što piše, molila za primenu, razumevanje...“. Bio sam dotaknut dubinom odnosa sa Bogom ove bakice. A kada je došla do reči „Moja duša čezne za tobom Bože“ počela je da moli „Bože, ja želim više tebe, dublje da te upoznam, da dublje izgradim odnos sa Tobom, Bože. Potreban si mi, želim ceo današnji dan da razmišjam o tebi“ suze su mi krenule. Osamdeset pet godina a puna žudnje za dubljim susretom sa Bogom, za novim iskustvom.
Psalmista je spevao istinu – „Pravednici kao palme cvetaju, kao kedri Libanski se uzvisuju. Zasađeni u domu Gospodnjem, cvetaju u dvorima Boga našega; i rod još i u starosti nose, i jedri su i zeleni, od objave da je Gospod pravedan!“ Rosmeri, baka od osamdeset i pet godina, jedra i zelena u odnosu sa Bogom.


Nekada sam mislio da je 40 godina duboka starost. Kada bi čuo da neko ima četrdeset godina, doživljavao sam ga kao da je već potrošio većinu života. Ali tad sam „bio mlad“. A kad si mlad „svaka rana manje boli, svako odelo dobro ti stoji...“ i ne misliš o tome kako je kada više nisi mlad. Doduše, ni sa četrdeset i nešto ne osećam se posebno starim, mnoge stvari radim prvi put u životu, i dobro mi je. Međutim ima jedna razlika koju sam primetio ovih dana – pitao sam se kako izgleda imati osamdeset? Kako ću izgledati (funkcionisati) kada budem imao osamdeset godina (ako ih doživim)? Odgovor je – Bože, daj mi da u starosti budem kao ova baka! Čovek koji će do kraja života težiti da te dublje upozna, koji će u tebi biti jedar i zelen. Koji neće dopustiti da mu plamen ugasne. Ovo želim svim srcem...