уторак, 15. април 2014.

Proveri, Proveri, Proveri i opet Proveri

Prethodnih dana nisam stigao da vodim dnevnik. Razlog - nesporazum.

Preda mnom je bio intenzivan vikend - u crkvi je trebao da se održi trening za vođe diskusija i kućnih grupa (petak, subota i nedelja), a između toga: završetak Alfa kursa (za mene: tri govora u nekoliko sati), dve službe u nedelju, a u petak uveče "Noć biologije" sa izviđačima. Osim toga, pošto su predavači na treningu bili gosti iz Austrije i SAD, očekivalo me je mnoštvo sastanaka sa njima, obilazak grada, odvođenja-dovođenja. Originalni plan nije bio toliko intenzivan (Alfa kurs je trebao da se održi nekoliko nedelja ranije ali je kasnije pomeren), međutim na kraju se sve "zgužvalo". To iskustvo me često prati.
Laknulo mi je kada je glavni pradavač na seminaru, i osoba koja je sve organizovala, u četvrtak poslao pismo sa obaveštenjem da je bolestan (ništa strašno), ali da ne može da dođe. Radostan, odmah sam nazvao učesnike seminara i otkazao seminar. Olakšanje, preživeću vikend normalan. To mi je bio plan...

Petak ujutru, dok čekam važan sastanak sa predstavnicima pokrajinske vlasti, ulazi sekretarica u kancelariju i pita me: "Bera, jel ti čekaš neke goste?". Moj odgovor, "Ne, imamo važan sastanak uskoro, nisam nikoga zvao", a za njom ulaze četiri stranca, dva Amerikanca, i dva Rumuna. Predavači za seminar, koji sam ja otkazao su stigli. Moj bolesni prijatelj nije napisao u pismu, da iako on ne može da dodje, doći će deo tima da ga zameni. Nevolja je bila u tome da ja nisam proverio da li dolaze ostali, nego sam podrazumevao da ako nema vođe, nema ni seminara. 

Situacija - maksimalni šok. Oni na vratima, pitaju da li mogu da ipak zakažem seminar, ja znam da je to nemoguće jer su ostali učesnici isplanirali njihov dan i nisu se spremili. Nemam ni prevodioca. Sa druge strane, u mislima mi je da svakog minuta treba da počne važan sastanak, i da ne mogu da rešim problem za kratko vreme. Predlažem im da idu u hotel, da se vidimo za dva sata, ni kafu im ne nudim. Na njihov predlog da se molimo za rešenje, ja reagujem "molicemo se kada dođete kasnije". Užas! Domaćin = 0. 

Zabrljao sam. Nije mi prvi put, moram biti iskren, nije ni poslednji. Posledice su naravno pratile moju grešku - nisam imao ni minuta slobodnog vremena za vikend. Organizovati, reorganizovati, ukombinovati... u toku vikenda koji je po sadržaju bio prepun aktivnosti, ja umesto manje, imao sam više obaveza. Dobra stvar, setio sam se nekoliko principa, a jedan ponovo naučio:

1. Greške se dešavaju. Ako radiš, neminovno grešiš. Da nismo želeli seminar, da nismo želeli da napredujemo, ne bi se ni našli u situaciji da pogrešimo. Što pre prihvatiš neminovnost grešaka, to ćeš biti slobodniji da radiš. Strah od grešaka je velika blokada za mnoge - toliko se boje da ne pogreše da su blokirani da išta urade.

2. Greška nije kraj sveta! Kada pogrešim, jednostavno se saberem, i krenem dalje. Prošle godine prevodio sam sa engleskog jezika veliki priručnik, više stotina strana. Višendeljni posao. Pri kraju prevođenja, otkrio sam da sam preveo staru verziju priručnika. Ogroman, višenedeljni posao a uzaludan. Rešenje - očajavati? NE. Seo sam i krenuo ponovo, intenzivno, čak i po 15 sati na dan, i završio posao.

Isto i u ovoj situaciji, o kojoj pišem, pronašao sam opcije koje su bile najbolje, organizovao nekoliko kratkih sastanaka, koji su nam stvarno bile na korist. Gosti su otišli zadovoljni, mi takođe. 
Moram da naglasim da je ovakvo razmišljanje posledica slobode koju sam naučio u mom odnosu sa Bogom. Bog me je oslobodio, nauučio da greška nije kraj, nego prilika za novi početak. Očajanje nigde ne vodi, ono blokira. Što pre izađem iz samooptužbi, i prihatim se posla, pre ću rešiti problem. Na početku mog hoda u veri, teško sam podnosio greške, ali učeći od Boga, sve sam slobodniji.  

3. Greška ne menja moju vrednost! I kada pogrešim, u Božijim očima i dalje jednako vredim. Ljudi ne vole ga greše jer doživljavaju da greška umanjuje njihovu vrednost. Ne mogu da se nose sa greškom jer doživljavaju sebe kao neuspešne, promašene, loše, bezvredne. Greška međutim jeste sastavni deo života, proces rasta, sticanje novih iskustava koje možemo iskoristi. Ne menja moju vrednost! 

4. Ponovno naučena lekcija - ništa se ne podrazumeva. Proveri. Proveri. Proveri. Samo ono što proveriš, u to možeš biti siguran. Proveriti nije teška, zahteva samo par rečenica u pismu, jedan telefonski razgovor, nekoliko minuta uloženog truda, a razultat je mnogo manje stresa. Nadam se da ću i tu lekciju naučiti. 

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...