Albanija - putem pradede (napisala Daniela S. Kaćanski)

ALBANIJA –DRAČ   30.10.2014. - napisala Daniela Sinčić Kaćanski

Sunce se probija kroz roletnu,čuje se šum talasa. Pogledam i još uvek s nevericom posmatram peščanu plažu, koja se pruža pred mojim očima. Jutro na obali mora, u Albaniji. Nikada ne bih ni sanjala da bih došla u  Albaniju. Još uvek se pitam zašto sam ovde. Šta je  Bog želeo da učini sa mnom,kada me je doveo ovde?
 Od kada sam saznala da mogu ići u Albaniju, čudila sam se tom pozivu. Čudila sam se i tome što je moje srce zaigralo od radosti i želje da podjem. Čak me nije ni uplašila trenutna situacija oko one sporne utakmice. 
   Šta me vuče da dodjem ovde? Imala sam duboku želju da sretnem dragu sestru Anilu, drugaricu iz  Royal Rangera. Ali šta još?
    Put u Albaniju je imao jedno drugo značenje. Povlačenje paralele sa mojom prošlošću. Ovim putem pre 100 godina išao je moj pradeda Božidar Bošković, Boško. Vojnik srpske vojske, koja se u mukama povlačila preko Albanije u I svetskom ratu. Moj pradeda je već preživeo Balkanske ratove, sada se povlačio sa vojskom, preko stenovitih planina, sneg, hladnoća. On je išao u neizvesnost i nesigurnost, sa pitanjima da li će se vratiti, da li će ikada ponovo videti svoju ženu Jelu i malog sina Milisava, koji ima samo 4 g. (kao moj sin sada). Mog deda  Boška je dočekala neprijteljska Albanija, surova priroda, surova zima i surovi Arbanasi. Moj put u Albaniju je nosio dozu neizvesnosti, mali oblak straha od „neprijateljski“ nastrojenih Albanaca, ali ipak u udobnim kolima,sa prijateljima. U mojoj glavi su se mešale misli o deda Bošku i misli o tim istim „neprijateljski„ nastrojenim Albancima. Da li će nas na granici dočekati isto neprijateljstvo i podozrenje? 
  Napuštamo Ohrid, posle kratke pauze u Strugi i neka teška tišina u autu nas podseća da se ne osećamo sigurno. Iznad nas se dižu te iste surove planine, vrhova prekrivenih prvim snegom...Granica... Neugledna, neorganizovana, mene je podsetila na haos u redovima u pošti kod nas od pre 10-ak godina. Čini mi se da svako donosi pasoš preko reda i ne zna se ko je prvi a ko poslednji. Policajac je konačno uzeo pasoše, pogledao i skoro nezainteresovano nas pustio da prodjemo. Ušli smo u Albaniju sa tom dozom neizvesnosti i odmah ugledali brdo puno čuvenih bunkera. Podsetnik na komunističke dane, koji daje utisak da nisi baš dobrodošao. U isto vreme govori o kavezu, i nametnutom strahu u koji je komunizam okovao ovaj narod. I dok smo tako svako u svojoj glavi mešali neke misli, Andjelko je radosno uzviknuo „Duga!“. Neverovatan prizor. Kroz kapi kiše iznad doline koja se pred nama pružala izvila se prelepa duga. Bog nam daje znak, uverenje da je ovo nešto drugačije. Ovaj put koji je pred nama nije put rata, ovo je put u koji nas On vodi, put mira i Božijeg obećanja, da će biti sa nama. Duga iznad jednog bunkera mi je pokazala da ovo nije isto putovanje, ovo putovanje se razlikuje od putovanja mog deda Boška.
  Nastavili smo da milimo 5o km/h krivudavim putevima, pored kojih su mirno pasle ovce, krave i po koji magarac, koji ima samar na ledjima. Priroda prelepa, planine, doline, ljudi rade, puno dece, koja slobodno trče. Iznenadjena sam jer nigde ne vidim  džamiju.
  Pred kraj puta ulazimo u Tiranu, koja nas je iznenadila gužvom, saobraćajnim haosem i pravilima koja ne postoje. Vozi ko gde hoće, pešaci prelaze unakrsno po raskrsnicama, gužva, haos... Konačno smo stigli u Dures (Drač), gde se dižu velelepni hoteli, a neki se i ruše ( zakon o bespravnoj gradnji). Hotel u koji smo smešteni je prelep, na obali mora, borovina, peščana plaža, kao u Ulcinju.
  Sada vidim da Bog  ispunjava želje moga srca – more, koje nisam dugo videla, miris borovine i još jedna veća želja... Na ulazu nas dočekuje domaćin Andi i odmah me je obradovao da je draga Anila tu i ne samo to, ona je rezervisala sobu za nas dve... Soba lepa, moja omiljena boja, terasa sa pogledom na more.      
  Na horizontu brodovi, koji me podsećaju da je pre 100 g. deda  Boško na jednom brodu otplovio na Krf. Opet u neizvesnost i strah, da li će živ doći ili... kao mnogi njegovi saborci ostati u plavom moru...


Prvo jutro na moru, u Allbaniji  provela sam na peščanoj plaži. Uživala sam u društvu prijateljice  Anile, u razgovoru, ohrabrena njenim svedočanstvom. Uživam u prvim zracima sunca, talasima i školjkama koje sam našla. Zaista predivno... Bog me je doveo na romantično putovanje sa Njim, mojim Nebeskim Ocem, i doveo me medju drage ljude. Osećala sam se dobrodošlo, kao kod kuće. Albanci koje sam ovde upoznala su prijatni, topli, druželjubivi, otvoreni i ne ujedaju... Ono što sam shvatila je da za to postoji dobar razlog. Oni nisu Albanci, mi nismo  Srbi. Oni su deca Oca Nebeskog, moja braća i sestre  i toplina i srdačnost koju sam doživela je zato što smo mi porodica.
 Polako mi se bistri u glavi i pitanja koja sam postavljala Bogu, dobijaju svoje odgovore. Konferencija je bila puna blagoslova, duha jedinstva i pomirenja, molitve. Važnije od svega što smo učili bio je porodični duh, Očeva ruka nad svima nama, koja nam je govorila: “Vi ste svi braća i sestre, ne mojte se svadjati, ne tucite se, ja vas sve volim .“ Ove reči često govorim svojoj deci, ove reči je Bog nama govorio ovih dana. Govorio je da smo mi deca istog Oca, ne možemo dozvoliti da se delimo, ako smo iz iste porodice.
   Polako sam shvatala šta mi  Bog govori. Zašto sam baš ja došla ovde. Bog me je doveo putevima moga pradede, na mesta na kojima je on ratovao, borio se za život, išao putevima rata i mržnje, ja dolazim i da borim duhovni rat. Na mesto mržnje donosimo ljubav i opraštanje, molitvu jedne za druge umesto borbe jednih protiv drugih. Ovo je revolucija. Revolucija, koju samo Bog može da učini. Granice, zidovi, planine, podignuti su medju narodima Albanije i Srbije, ali i drugih zemalja Balkana. A Bog nas je sve doveo da u Njegovo ime srušimo zidove, donesemo ljubav i da ne zaboravimo da smo svi Njegova deca.
  Tamo gde je moj pradeda upotrebio pušku i metak, mene je  Bog pozvao da upotrebim molitvu, ljubav i oružje Božije za bitku protiv sila tame. Doveo me da  opraštam i odbacim pamćenje zla. I tako je bilo. Uživala sam u molitvi i druženj sa Anilom, sestrom iz Albanije. Imala divno zajedništvo sa sestrom iz Bugarske. Ona me je podsetila da je moja prabaka  Jela ( žena deda Boška) bila  Bugarka, koja je celog života mrzela sopstveni narod i nije im opraštala zlodela počinjena u Istočnoj Srbiji. Bog me je doveo da  zamenim neopraštanje mojih predaka, opraštanjem i ljubavlju. Radosno sam se molila za  narod u Bugarskoj, Albaniji, Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu. Najsnažniji utisak koji sam ponela bilo je to kako  Bog ima moć, silu  i On može i menja sve što je učinjeno. Ljudi biraju stranu, a Bog čini dela oproštenja i pomirenja. Da, u našim rukama je moć IZBORA. Da li biram da pamtim i učim svoju decu da ne zaborave, da mrze i grade zidove. Ili ćemo učiti svoju decu o Božijoj milosti, o tome da uz Božiju ljubav možemo oprostiti i voleti jedni druge i promeniti odnose medju ljudima.
  Veče sam provela u šetnji sa Hristom na obali mora.Bio je to divan razgovor.Toliko sam želela da budem nasamo sa Njim. Tek te večeri shvatila sam da me je moj dragi Spasitelj, prijatelj, Isus doveo na romantično putovnje sa Njim. Tamo sam bila zbog Njega. Uživala sam u zvezdanom nebu, nad mirnim morem. Slavila sam Ga bez straha da li će se neko smejati mom  pevanju. On je nekada davno šetao obalama Galilejskog mora i pozivao svoje učenike. On sve zna i ima plan za svakog od nas. I onda u tom razgovou mi je pokazao sliku duboku i daleku, a značajnu za mene. Pokazao mije da je sve bilo u  Njegovim rukama, u Njegovom planu. Moj pradeda  Boško, bio je iz čudne porodice, koja se doselila iz Mostara u Istočnu Srbiju. Ne znamo zašto, samo pretpostavljamo da su bežali od Turaka, krvne osvete i sličnog. Nad njima je bio jedan čudan duh, jer je 2-3 generacije uzastopno otac umirao oko 36 godine a majke su se preudavale i sa sobom u brak vodile decu. Moj pradeda je bez svog oca ostao kad mu je bilo 7 godina, a njegovomocu 36. Taj isti duh...On je ipak imao nešto drugačije u sebi, Bog je za njega imao neki drugi plan. On je bio u  Balkanskim ratovima, prešao  Albaniju i nije se smrzao, nije ga zakačio nijedan metak. Stigao je do Krfa. Oko njega su umirali njegovi saborci, a on je ostao živ, vratio se na Solunski front, oslobodio Mostar iz kojeg su njegovi preci, a zatim i svoju Timočku Krajinu. I onda 1918. g.  konačno se vrtio u Knjaževac  i video svoju ženu i sina Milisava, koji je tad imao već 8 godina.
 I onda kreće drugo poglavlje, jer 1920.g. rodio se moj deda Milivoje, otac moje majke... Tu mi je Isus pokazao ovaj vremeplov i plan u kojem je On imao mog pradedu, mog dedu, moju mamu, mene i moju sestru...Da moj deda nije prešao Albaniju, da nije preživeo Krf, Solunski front....ne bi se vratio svojoj ženi i ne bi bilo moga dede,.. ni nas... Bog je  onaj put preko Albanije mog pradede  Boška imao ucrtan, isplaniran i vodio ga je sve do danas kad je i mene vodio tim istim putem da bih videla Njegovu ruku u svemu, čak i u životu jednog malog vojnika iz 1914. ....
 I pitanje zašto sam išla na put,zašto je Bog  sačuvao  baš deda Boška, zašto... dobilo je svoje zato u stihovima iz Biblije koje mi je Bog tamo dao:
“Osveštajte se sad i osvetite dom Gospoda Boga, otaca svojih i iznesite što je nečisto iz svetilišta...“ II Letopisa 29: 5

„A sad sinovi moji ne oklevajte više, jer vas je Gospod izabrao da budete u službi  Njegovoj da Mu prinosite kad.“ I

I Letopisa 29:11

Hoces li ikad odrasti mali veseljače...

Tim izviđača iz Rumunije koji su doneli humanitarnu pomoć
Da li se i drugima dešavaju iste situacije kao meni? Prijatelj mi je na isto pitanje odgovorio – ne, ne dešavaju se. Ne znam koliko je u pravu, ali nekada sam sebe iznenadim, kao na primer zbrkom koju sam napravio pre dve nedelje, koji tek sada zapisujem.

Skromnost iznad svega

Skromni ljudi me uvek impresioniraju. Ne lažno skromni, koji omalovažavaju svoju vrednost. Ne mislim da je skromnost misliti loše o sebi, to je prosto rečeno – loša slika o sebi, samim tim je i greh. C.S.Luis je dobro definisao poniznu osobu kao – svesnu svog potencijala i nedostataka, plus pouzdanje u Boga. Osoba koja misli samo negativno o sebi, nije skromna, nego nije isceljena, nije doživela pravu slobodu.

Castell, Nemačka...
Impresioniraju me ljudi koji imaju čime da se ponose (uspehom, poreklom, bogatstvom, mudrošću...), i ostanu skromni, prizemni, ne dopuste da ih to što poseduju ili jesu iskvari. Koji iznad svega ostanu ljudi. Koji iznad svega ostanu hrišćani, i stavljaju Hrista iznad svega. Kada ih susretnem pomislim, „Bože, što bi ja želeo da sam takav, da me ništa ne može promeniti, ni uspeh, ni neuspeh“.

Ovih dana sam preplavljen tim utiskom. Supruga i ja smo učestvovali na skupu Nacionalnih kancelarija za
Ispred kuće porodice Kastel
Alfa kurs u Kastelu, Nemačka. Tri skromne osobe su me inpresionirale i uticale na moj život.

1. Ferdinand Kastel, grof, i njegova porodica. Grofovi Kastel, žive i vladaju u tom delu Bavarske 1200 godina. Imaju porodičnu arhivu koja seže vekovima u nazad, ogromno imanje, veliku i poznatu vinariju, prekrasan dvorac, njihovu banku. Ferdinand je otvorio svoj dom za nas. U njegovom prekrasnom parku smo imali sastanke (dok smo diskutovali, njegova supruga je svakome od nas donela sladoled), uveče druženja u njihovom domu. Sedeli su i slavili Boga sa nama, ćaskali, prevozili nas njihovim ličnim kolima. Iskreni i posvećeni hrišćani. Iznad svega skromni, ne ističu svoje bogatstvo i plemićko poreklo. Time što imaju oni služe drugima, ne čuvaju sve za sebe, nego velikodušno daju, jer veruju da je prava nagrada, i pravo bogatstvo na nebu. Skroman uprkos bogatstvu, na prvom mestu Božije carstvo.

2. Aleksander Kastel, direktor Nemačke Nacionalne kancelarije. Rođeni Ferdinandov brat, nije naslednik titule, ali sve jedno ima isto poreklo. Može da nabroji svoje pretke 1200 godina u nazad. Razgovarali smo sa njim, kaže: „Moja porodica je posebna samo u tome što mnogo ranije nego vi počela da vodi e
Aleksander u porodičnoj arhivi. U vitrinama su pisma
velikana reformacije grofa Zinzeldorfa
videnciju o svojim pretcima“, ne postoji „plava krv“, samo crvena, ljudska. Drugu jedinstvenost porodice je prepoznao u davanju. Uvek su davali za Božije delo, osnovali manastire u početku, kasnije u Reformaciji aktivno učestovavali, gradili crkve, a i danas aktivno služe Bogu. Skroman uprkos poreklu, na prvom mestu Božije dete.

3. Sendi Miler. Dedica kojeg uvek volim da sretnem. Biskup Anglikanske crkve, tačnije prvi biskup istoriji te crkve zadužen za evangelizaciju. Dugogodišnji sveštenik crkve Svete Trojice u Bromtonu, London. Čovek zaslužan za nastanak i razvoj Alfa kursa i svega što je pratilo Alfu. Jedan od ključnih ljudi za harizmatsko probuđenje u Anglikanskoj crkvi. Volim da ga slušam, i volim kada se moli. Uvek snažno doživim silu Božiju.
Kada izgovori „Duše Sveti, dođi“, samo što ne padnem na zemlju od prisustva Božijeg. Ne viče, ne skače, ne forsira, tiho moli ali je sila Božija snažno prisutna. Čovek koji je doživeo uspeh koji se retko kada vidi u evanđeoskim crkvama Evrope. Ali skroman čovek iznad svega, spreman da lično razgovara sa tobom, da te blagoslovi, da ti kaže ljubaznu reč, pristupačan. Skroman uprkos uspehu, na prvom mestu Božiji sluga.

Došao je kao glavni govornik na konferenciju. Nije govorio nove stvari, ali sam jako ohrabren. Rekao je – „seti se zašto si počeo da služiš“, i reči su me pogodile kao strela. Setio sam se ponovo. Počeo sam da služim Bogu iz zahvalnosti. Nisam ništa tražio, ni novac, ni ugled, ni uspeh, ni prepoznavanje, ni čast, želeo sam samo da Mu služim, da Mu zahvalim što me je spasao. Nisam to zaboravio, ali sam se ponovo vratio nazad osnovama. 

Možda sam se našao na istom mestu kao pisac 73 Psalma – slobodno parafraziram: noga moja umalo ne klonu, jer posmatrah bezdušnike, ništa ih ne muči, i napreduju, a njihov život je „bruka“. Kako to Bože? Zašto to dopuštaš? Zar ne vidiš? Zašto ih i dalje blagosiljaš, a ja se osećam loše? Ali to je uzaludan put, jer ništa nema vrednost kao iskren odnos sa Bogom. Posmatrajući tri navedene osobe, duboko sam svestan toga. 

Ja i draga mi

Ispred Arhive. Vinova loza na zidu je najstraiji čokot u Nemačkoj, stariji od SAD


Kako postati pravi junak - kamp za očeve i decu



Kampovanju za Očeve i decu, dugo planirano, konačno realizovano. Prvi put smo planirali da to bude u maju ali pala je užasno velika kiša (kiša koja je izazvala poplave). Sada nas ni naznaka lošeg vremena nije mogla sprečiti da ostvarimo naš plan.

Kamp smo napravil na kanalu u Bačkom Gradištu. Četrdeset učesnika, dva dana, spavanje u šatoru, pecanje, pečenje kobasice na otvorenoj vatri, kupanje u kanalu, priroda. 

Interesantno je to kako Bog koristi naše sklonosti da bi uradio nešto dobro. Pre pet – šest godina kao crkva nikada nismo organizovali kampovanja, kada bi negde išli, spavali bi u zatvorenim prostorijama. Sećam se nekoliko prilika kada sam želeo da organizujem nešto sa tinejdžerima u prirodi, i bojali su se buba, nisu mogli da spavaju na tvrdom, teško im je bilo da hodaju kroz šumu. Ali onda je nekolicina nas prošla trening za vođe izviđača, klinci su prvo počeli da kampuju u dvorištu crkve, pa u kampovima, pa u prirodi, i sve veći i veći broj ljudi je zaražen, i sada to više nije vezano samo za izviđače nego i druge oblasti života naše crkve.

Kada sistem ne funkcioniše...

Sedim upravo u čekaonici Urgentnog centra Novi Sad i pišem blog inspirisan onim što sam video (da skrenem misli...) Prisluškivao sam razgovor doktora koji je kolegi opisao situaciju: „Ovde je Kandahar“. Doveo sam dedu na pregled, da bi nas prozvali čekali smo 4 sata, poslali su nas da izvadi krv, i onda smo čekali još dva sata da nas prozovu. Mnoštvo ljudi sa prelomima koji čekaju 2-3 sata, sa velikim bolovima i čekaju više sati... Mladić doživeo saobraćajnu nesreću, sat vremena čekanja u hodniku u krevetu.

Međutim svi se trude. Sestre ulažu veliki trud, doktori takođe. Svi viču na njih, vređaju ih. I uprkos toga rade maksimalno. Problem je da samo dva doktora rade, i to na prijemnom i u tretiranju povreda. Dođu na prijemno, budu pola sata, pregledaju desetak pacijenata i pređu u ordinacije da tamo rade dalje. I gužva se povećava iz minuta u minut. Novi urgentni centar, završen pre nekoliko godina, opremljen. Ali nema doktora. Da ih radi 4, dva na prijemu, dva u ordinaciji nebi bilo gužve. Ali njih radi samo dvoje.

Gde je greška? U doktorima i sestrama – ne, oni se maksimalno trude. U opremljenosti urgentnog – ne, sve je novo. Greška je u sistemu, organizacija je problem. Ne mogu dva doktora da se efikasno pobrinu za stotine povređenih ljudi, koliko je večeras bio u Novom Sadu na urgentnom, koliko god da se oni trude. I to je priča koja se ponavlja mesecima, čuo sam već više puta kritike, negativna iskustva onih koji su imali nesreću da dođu na novosadski urgentni, ali sada sam video sliku iznutra. Ponovo, moj zaključak je da nije problem u ljudima koji rade tamo, problem je u sistemu koji je pogrešan, koji sprečava da odlični ljudi daju svoj maksimum (posle svih kritika i vređanja koje su medicinske sestre primile, a da sam ih čuo, prišao sam im i rekao: „Hvala vam od srca za vaš trud“). 

I dok sam čekao, paralela mi je sinula sa crkvom. Crkva je opremljena od Isusa Hrista za zadatak koji joj je poveren, da spasava unesrećenje, povređene, izgubljene. Crkva je pripremljena i namenjena da bude urgantni centar. Crkva je i prepuna neverovatno sposobnih i dragih ljudi. Ali često, umesto da bude efikasni urgentni centar koji leči unesrećene, ona je slika zbrke, nereda, neefikasnosti. 

Ne zato što nema čime, niti zato što nema ko, nego je greška u sistemu. Sistem ne funkcioniše kako treba. Razmišljam da li je (zapravo koliko je to) slika i crkve kojoj sam ja pastir? Da li ja doprinosim tom haosu (ili ti?)

U nedelju sam propovedao o stihovima iz Efescima “On je dao jedne za apostole, druge za proroke, jedne za evanđeliste, a druge za pastire i učitelje, da pripremi svete za delo služenja, za izgradnju Hristovog tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i spoznanju Sina Božijega, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovog rasta. ... On čini da celo Telo – privezano i ujedinjeno svakim podupirućim zglobom – raste i izgrađuje se u ljubavi, srazmerno delotvornosti svakog pojedinog uda.” Efescima 4:11-13 i 16. Verujem da je uloga pastora (kao i ostalih koje je Bog postavio na mesto vođenja) priprema crkve da služi. Da svaka osoba treba da odradi svoj zadatak prema meri koja joj je određena, da da svoj doprinos. Verujem u to, ali sada dok pišem ove reči, to mi je mnogo snažnije. Posmatrajući haos urgentnog, doživljavam dublje značenje tih reči. Pogrešan sistem sprečava dobre ljude da daju svoj maksimum. Sistem koji funkcioniše otvara vrata za efikasnost...

NAPOMENA: Danas, 1.2.2016.-te, ponovo sam bio na Urgentnom. Pregledani smo posle pet minuta. Sistem funkcioniše. Nema gužve. Nema hosa. Nadam se istom i za crkvu.

Aušvic - najužasniji doživljaj - Kako su nacisti manipulisali nadom.

 Pre neki dan sam pisao o Aušvicu. Nisam spomenuo temu koja me je najviše uznemirila i pokrenula na razmišljanje. Trebalo mi je vremena da razmislim, i još uvek razmišljam o tome. Aušvic je sa jedne strane mesto manipulacije nadom, nada je korišćena kao oružje protiv ljudi ali je sa druge i tretirana kao neprijatelj sistema. 

Prvo primer manipulisanja nadom:
Spiskovi, ime, za imenom (Autor fotografija Srđan Milićević)
Proces selekcije i momenat manipulicanja nadom
Aušvic je bio mesto sistematičnog istrebljivanja. U periodu od 4 godine, ubili su milion sto hiljada ljudi. Dvadeset hiljada dnevno (svaki dan - manji grad). Skoro nikada se nije desila pobuna, ljudi su mirno išli ka gasnim komorama, a razlog je bio manipulacija nadom. Platforma na kojoj su se iskrcali se nalazila odmah pored logorske žice i baraka, ali u tim prvim barakama su se nalazile porodice sa decom, obučene u civilna odela. Mogli su videti decu kako se igraju. Rečeno im je: "Ovo je porodični koncentracioni logor, ovde ćete biti smešteni. Prvo morate proći kroz dezinfekciju.". Na taj način su razdvajali porodice, sposobne muškarce poslali u radni logor, a ostale na "dezinfekciju". I ljudi su ponešeni nadom ušetali u gasnu komoru, gde ih je umesto vode dočekao gas. Nada da će preživeti je bila neprijatelj zarobljenika, jer da su pokušali da se odupru, možda bi neko i preživeo. 

Sa druge strane, nada je bila neprijatelj logora. 
Po ulasku u radni deo logora, kada bi porodice bile ubijene, preživelima (određenima da umru radeći), rekli bi - "Ovo je nemački koncentracioni logor. Jedini način na koji možete da izađete odavde je kroz dimnjak krematorijuma". Ostavite nadu napolju, ovde više ne postoji. Svaki prekršaj je surovo kažnjavan, mučenjem. Obešeni za ruke, iza leđa, ostavljeni da polako umiru pred očima ostalih. Ubačeni u ćelije, veličine kvadratnog metra, u kojoj su četiri zatvorenika morala da stoje tri dana (jer nisu mogli da sednu zbog malog prostora), bez vode, hrane, umirući od nedostatka vazduha. Nada je ostajala van Aušvica. 


Da bi osigurali da niko ne širi nadu, upravnici logora su imali poseban tretman za pastore, sveštenike i monahe. Vodič nam je rekla da su ih smatrali posebnom opasnošću za red u logoru, tako da su ih veoma intenzivnim radom ubijali u nekoliko dana. Cilj je bilo da nema nikoga da širi nadu, čak ni nadu u život posle smrti. Nema izlaska iz patnje Aušvica, čak ni kada umreš. 

Video sam i ćeliju u kojoj je umro Maksimilijan Kolbe, sveštenik. Čovek, heroj Aušvica, prava ilustracija zašto su se nacisti bojali nade. Priču o njemu sam nebrojeno puta čuo, ali sada je dobila novu dimenziju. Prenosim je iz knjige Životna pitanja, Niki Gembel:  
Gasna komora
"Zadnjeg dana jula 1941. sirene za uzbunu u koncentracionom logoru Aušvic najavile su beg jednoga zatvorenika. Zbog toga je deset drugih zatvorenika trebalo biti kažnjeno sporom smrću, izgladnjivanjem, zatvoreni u posebnom bunkeru kao odmazda. Celi dan zatvorenici su stajali izmučeni vrućinom sun­ca, gladni i uplašeni, čekajući na zapovednika i njegovog pomoćnika iz Gestapoa koji su birali one koji će biti kažnjeni. Zapo­vednik je uperio prst na jednoga zatvorenika po imenu Fransis Gajovniček, koji je u očaju zavapio: "Moja jadna žena i deca." U tom trenutku neupečatljiv lik, ispijenih očiju, s okruglim naočarima žičanog okvira, iskoraknuo je napred i skinuo svoju kapu pred za­povednikom. "Što hoće ova poljska svinja?" - upitao je zapovednik. "Ja sam sveštenik, želim umreti umesto ovoga čov­eka. Star sam i sam, a ovaj ima ženu i decu." - odgovorio je Maksimilijan Kolbe.
Peć u krematorijumu

"U redu!" - odgovori zapovednik i nastavi s biranjem. Te su noći, desetoro zatvorenika, među kojima je bio i ovaj sve­štenik, odvedeni u bunker za izgladnjivanje. Uobičajno ponašanje kod takvih zatvorenika bilo je da se međusobno rastrgnu, kao ljudožderi. Ali, ne i ovog puta. Dok su još imali snage, ležeći goli na podu, sveštenik je molio i pevao. Poslije dve nedelje Maksimilijan i još trojica su bili živi. Bunker je trebao da primi nove žrtve pa su 14. avgusta njih četvo­ro bili izvučeni iz njega. U 12 sati i 15 minuta, nakon dve nedelje izgladnjivanja i još uvi­jek pri svesti, poljskome su svešteniku ubrizgali inekciju fenola i on je umro u 47-oj godini života. Frensis Gajvovniček je preživeo Aušvic, i vratio se u svoju porodicu." (Životna pitanja, Niki Gembel)

Nada, jedina stvar koja je mogla pobediti Aušvic je bila nada, pogled u budućnost. Do sličnog zaključka je došao i Viktor Frankl, poznati psihijatar, osnovač logoterapije u psihoterapiji, koji je i sam bio u Aušvicu (preživeo je 3 godine logora, njegova supruga je stradala). Napisao je knjigu "Potraga za smislom", zasnovano na svome iskustvu. "On navodi da je upravo stalnim traganjem za smislom užasa i patnji koje je tamo preživljavao uspeo da preživi. U uslovima koji su bili toliko neljudski i gde je čoveku oduzeta sva imovina, svako pravo, pa čak i ime koje je zamenjeno brojem, unutrašnji svet je jedino što mu je ostalo i što ga je održavalo u životu. Ovo objašnjava, na prvi pogled paradoksalnu činjenicu, da su mnogi, inače po konstituciji slabiji ljudi, preživeli užase Holokausta, dok oni jači to nisu uspeli. Iako se ovde radi o ekstremnoim uslovima Frankl navodi da je unutrašnji svet, nada i pronalaženje smisla u svemu što nam se dešava ono što nas zapravo održava i pokreće u životu. "Šansu da prežive su imali uglavnom oni, koji su psihički bili upravljeni u budućnost, na zadatak koji trebaju ispuniti, na smisao iščekivanog ostvarenja, ili na osobu koja ih je sa ljubavlju čekala"". 

U sećanje na muškarce, žene i decu koji su žrtve nacističkog
genocida. Njihov pepeo leži ovde...

Značajan momenat u razvoju ove ideje se desio u situaciji očaja. Marširali su umorni posle rada, nacisti su urlali na njih, bilo je jako hladno, i dok su hodali zatvorenik pored njega je progovorio: "Kada bi naše žene mogle da nas vide! Nadam se da je njima bolje nego nama...". I to je Franklu skrenulo pažnju sa patnje, počeo je da razmišlja o voljenoj supruzi, kako opisuje mogao je videti njen lik na mračnom nebu, da čuje njen glas". Ljubav prema supruzi, i traženje smisla je pomoglo ovom čoveku da preživi. 

Iako mnoge od njegovih misli su veoma bliske novozavetnoj poruci, Viktor nije bio hrišćanin. I Korinćanima 13:13- "Sad ostaju vera, nada i ljubav, to troje. A najveća među njima je ljubav." Nada je osnova hrišćanske vere, pokretač našeg delovanja.  Kori TenBum (preživela logor Dahau, hrišćanka, osuđena na logor zbog pomaganja Jevrejima): "Nema tako dubokog bezdana od kojeg On (Bog) ne bi bio dublji. Sa Isusom čak i iz najmračnijeg trenutka ono najbolje ostaje, a još bolje dolazi." 


Nada pokreće, nada zavodi. Nada Viktora Franka je bila da će videti svoju suprugu, ali ona je preminula. Nada ljudi koji su išli u gasne komore je bila da su došli u porodični kamp i da nacisti govore istinu. Nada Maksimilijana Kolbea, ili Kori TenBom je bila u Hristu Isusu, nada koja prevazilazi iskustvo ljudske patnje, ide dalje i dublje. 


Svestan sam da neko može da kaže da je to lažna nada, kao i prethodne dve, zasnovana na iščekivanju. Logički, moram priznati da takav argument ima smisla, jer nismo još doživeli susret sa Hristom, još uvek dišemo i hodamo ovom zemljom. U I Korićanima, Apostol govori da sada gledamo u ogledalu, mutno, a da će odgovor doći tek jednog dana. Jedini odgovor koji mogu da dam na takvu kritiku jeste odgovor samog evanđelja. Isus Hristos je patio na krstu, vera hrišćana se zasniva na Bogu koji je i sam prošao kroz patnju, muku. Ne udaljenom, transcedentnom Bogu, daleko na oblacima, nedodirljivom, nego Bogu nazvanom u Otkrivenu Jovanovom "Jagnje zaklano". Svest o tome mi daje sigurnost u moju nadu. Previše mi je besmisleno, logički gledano, da Razapeti Bog, bude deo samo ljudske mašte, fikcije. Razmišljanje o Aušvicu me vodi u razmišljanje o Isusu Hristu, kako je On prikazan u Isaiji - "Čovek vičan boli i patnji". Bog koji razume.

Ako nalazite interesantnim ovo što ste pročitali, podelite na društvenim mrežama. Time pomažete da i drugi budu svesni veličine užasa Aušvica.

Pogledajte i druge članke na ovom blogu. Ima preko 300 tekstova... Još jedan članak sam napisao o Aušvicu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2014/05/2852014-ausvic.html . 

 Pratite nas takođe i na youtube. Zakačen je kratak video koji sam napravio tamo. 





Aušvic - priča o užasu koje doživiš kada posetiš to mesto.





Aušvic, Poljska. Mesto koje bi trebalo svaki čovek da poseti. Georg Santayana je rekao "Onaj ko se ne seća istorije, predodređen je da je ponovo proživi."





Prethodnih dana sam učestvovao na konferenciji u gradiću Visla, u blizini Aušvica, i smatrali smo neophodnim da posetimo ovo mesto. Čitao sam o Aušvicu, gledao dokumentarne emisije o holokaustu, posetio sam Jasenovac i još neka druga mesta vezana za užasne zločine, ali za veličinu patnje Aušvica nisam bio spreman. Ni ovaj blog neće uspeti da prenese veličinu užasnosti ovog mesta, ali radi pamćenja istorije, pokušaću da prenesem moj doživljaj. 







Arbeit macht frei - Rad oslobađa je natpis koji je čekao ljude pri ulasku u nemačke logore. Svako treba da doprinosi državi, jer samo živeći za državu, radeći za nju, ti živiš. Pojedinac nije bitan, nego njegov doprinos. Zato u logoru nisi bio osoba nego si bio broj. 


Pri ulasku, oficir je urlao na ljude: "Ovo je nemački logor, odavde možete izaći samo kroz dimnjak". Ostavite nadu, nema je više!




  • Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika.
  • Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma (pojedine analize govore i o milion ipo ubijenih, a Rudolf Hes je na suđenju tvrdio da su ubili 3 miliona ljudi u ovom logoru). 
Slike prikazuju platformu Aušvica II. Užasno je potresno hodati putem kojim je milion ljudi otišlo u smrt. Kapacitet fabrike smrti je bio 20.000 na dan, muškaraca, žena, dece, koji bio stigli posle više dana mučne vožnje u stočnim vagonima, sišli sa voza, prošli stazu od tri kilometra, ubili ih u gasnoj komori, i pretvorili u dim. Zato što su Jevreji, ili Romi, ili Sloveni.  
Svaki korak, misao je bolna. Milion ljudi, dece, beba. Sledeći korak, stotine hiljada dece. Sledeći korak, hiljade i hiljade trudnih žena. Vodič, profesionalac, koji svaki dan nekoliko puta priča istu priču, verovatno već godinama, i dalje ima suze u očima dok o tome govori.



Tragovi grebanja noktima, na zidu gasne komore.
Stočni vagoni u kojima su transportovani ljudi, nije bilo mesta da se sedne, vode, hrane, toaleta. Nagurani do maksimuma.
Istorijska slika, snimljena zbog nacističke pedantnosti. Ova deca su neposredno posle ove slike, nekih sat vremena kasnije bila samo pepeo, bačen u reku, ili razbacan po njivama kao sredstvo za prihranjivanje.

Soba za sobom pune oduzetih stvari. Soba sa 2 tone odsečene ženske kose (koristili su je za izradu tekstila). Soba prepuna cipela. Soba prepuna naočara. Soba prepuna limenih tanjira. Soba puna ortopedskih pomagala. 



Soba prepuna kofera - na svakom je ime, jer lagali su ih da će im posle tuširanja vratiti stvari. Na nekima piše i godine - dete, 1 godina. Dete, 2 godine...

























Dečija odeća


Soba puna limenki u kojima je bio Ciklon B. Način ubijanja Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Oni koji su imali sreće da budu ispod otvora umirali bi za nekoliko minuta, oni malo dalje mučili bi se duže. U Aušvicu I još uvek se u gasnoj komori vide tragovi grebanja noktima po zidovima (nisam slikao, nisam mogao). Umirući, u očaju, grebali su zid. Kada bi umrli, drugi zatvorenici bi ih odnosili u krematorijum - tone i tone pepela.

Nisu svi odlazili u komore. Jače, sposobnije, odvodili su u radni logor. Smeštali su ih u barake.Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština. Pojedini su završili kao pokusni kunići: blizanci za istraživanja doktora Mengela (jednog bi zarazio bolešću, drugog ne. Kasnije bio ubio oboje, i vršio autopsiju da vidi šta se desilo, tj kakva je razlika), žene za istraživanja Karla Klauberga (sterilizacija, ubrizgavao im je različite hemikalije u matericu).

Smešteni kao stoka, nagurani, sa dnevnim obrokom od nekoliko stotina kalorija, polako su umirali.  

Šokantno je šetati fabrikom namenjenom za uništavanje ljudi. Sistematska, isplanirana do detalja, isprogramirana da što brže uništi. Pitanje o kojem smo razgovarali na putu nazad jeste - kako čovek može da postane takav, surov, nemilosrdan. Nema divljanja, nego sistematičnost u unuštavanju. Divljaštvo bi, mislim, mogao da podnesem lakše. Divljaštvo je plod jakih osećanja, afekta, rekacije na okolnosti. Ovde nema osećanja, samo sistematično, plansko uništavanje. 20.000 danas, 20.000 ljudi sutra, 20.000 ljudi prekosutra... Slika sotone, onoga koji sistematično dolazi da uništi, zakolje i razori. Planski, korak po korak, vodeći ka uništenju.

 Znam da mnogi pomisle - Zašto Bog nije ovo sprečio ako postoji? Suočen sa Aušvicem, to je teško pitanje, ali ima samo jedan odgovor. Ovaj zločin su uradili ljudi, ne vanzemaljci, ne on. To zlo dolazi iz ljudi, mnogi od njih su bili porodični ljudi, voleli svoje porodice, bili dobri studenti. Nisu bili manijakalne ubice, nego ljudi slični onima koje susrećemo i danas. To su bili visoko obrazovani ljudi, morali su biti jer je za planiranje ovakve akcije bilo potrebno ogromno znanje. Pitam se da li takvo zlo čuči u svakome od nas, da samo splet okolnosti, uticaj porodice, okruženja, oslobađa takvo zlo? Nije novo pitanje, mnogi su pisali i razmišljali o tome, ali me duboko muči. I odgovor na pitanje zašto Bog nije to sprečio je verovatno zato što bi morao da uništi svakog pojedinog čoveka da uništi taj potencijal za zlo. Jer ljudi su izazvali i Aušvic, i druge logore, i istrebljenje celih naroda (Indijanci, Afrička plemena), i Polja smrti u Kambodži, i pogrome Jevreja u Rusiji i Ukrajini, i nabijanja na kolac...

Zato mi je fascinantan Božiji odgovor. Umesto uništenja zla, odabrao je da sam pretrpi uništenje, da On bude ubijen, mučen, razoren, da bi nama pružio novu šansu. U Aušvicu, poruka da je Božiji sin umro za ljudski rod ima drugu dimenziju, jer pitaš se - "Zar si za ovo umro?", "Zar ovakve (ljudski rod) voliš?" ali i "O dođi ponovo Gospode Isuse Hriste!!! Dođi ponovo, oslobodi nas. Hvala ti što si toliko milostiv."

Ako nalazite interesantnim ovo što ste pročitali, podelite na društvenim mrežama. 

Time pomažete da i drugi budu svesni veličine užasa Aušvica. Pogledajte i druge članke na ovom blogu. Ima preko 300 tekstova... Još jedan od njih je o Aušvicu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2014/06/362014-ausvic-ii-o-nadi.html


Pratite nas takođe i na youtube.  Kratak doživljaj iz Aušvica, zabeležen kamerom.   





Jedna žaba, krdo žaba - kako progutati žabu? (Kako rešavati probleme u životu?)


Kako progutati žabu? Uzmeš je u ruke, doneseš do usta i progutaš... Nije lako, ali to je jedini način. Kako rešavati probleme? Tako što kreneš da ih rešavaš... priča kreće na sledeći način...

Prvi put u životu sam držao predavanje na engleskom. Govorim posebnu vrstu engeskog – takozvani Tarzan ingliš (zbrka vremena, ne poznajem nepravilne glagole...). Prevedeno na srpski to zvuči – „Ja bila tamo, vido sam razno ljude“. Pravi Tarzan.

Tema je bila meni dobro poznata – rad rehabilitacionog centra za heroinske zavisnike. Super bi bilo da mogu to da izložim na srpskom, ali to nije bilo moguće. A publika, da ne pričam. Govorio  sam na Netvorku za hrišćane savetnike i psihijatre iz Evrope (Poljaci, Amerikanci, Englezi, Ukrajinci, Mađari...). Evropska konferencija za hrišćanske vođe, u Poljskoj, gradić Visla. 

Par crtica sa konferencije o zavetu u Lozani (Zavet iz Lozane) - 15.5.2014.


Međunarodni Kongres o svetskoj evangelizaciji održan je u Lozani, u Švajcarskoj, 1974. godine. Kongres je sazvao komitet predvođen pastorom Bilijem Grejamom i Džonom Stotom. Okupio je više od 2300 evanđeoskih vođa iz 150 zemalja, a tema kongresa je bila "Neka Zemlja čuje Njegov glas". Kao rezultat nastao je "Lozanski zavet", deklaracija koja definiše neophodnost, odgovornost i ciljeve u širenju evanđelja. Lozanski zavet velikim delom definiše načela verovanja evanđeoskih hrišćana. (http://bera-kahristu.blogspot.com/search/label/Lozanski%20zavet)

Vevey, Švajcarska, 6-10.5.2014- Konferencija posvećena proslavi 40. godina Zaveta iz Lozane, značajan poziv crkvi da zauzme proaktivnu ulogu. Čast mi je bila da predstavljam, zajedno sa Samuilom Petrovskim, Srbiju na ovoj konferenciji. Blog prenosi moja zapažanja, ne o samoj konferenciji, nego detalje koji su meni lično značili, četiri detalja koji su uticali na moje razmišljanje.

Alpi, pogled sa prozora
1. Veče istorijskog pregled razvoja Zaveta iz Lozane. Govornici su izašli napred, predstavljajući crkvu Azije, Evrope, Afrike, Severne i Južne Amerike (po jedan govorni za svaki kontinent). Svako je prikazao kako je Zavet uticao na crkve njihovog kontinenta. Dotakla me je priča iz Afrike, o događajima vezanim za Bili Grejmovu posetu Africi, šezdesetih godina prošlog veka. Bili Grejm je poznati propovednik, jedan od najznačajnijih ličnosti evanđeoskog sveta, jedan od pokretača Zaveta iz Lozane. Tom prilikom, Bili je odbio da poseti Južnu Afriku jer su crkve insistirale da imaju odvojene sastanke za osobe različitih boja kože (poseban sastanak za ljude bele, a poseban sastanak za ljude ostalih boja kože). Zavet iz Lozane nosi isti duh, doprineo je promovisanju jednakosti među rasama, polovima, godištima. Princip je da na svakoj konferenciji jednako budu predstavljene sve boje kože, polovi i godišta, tako da rečima svetog pisma: „nema više Judejina ni Grka, ni Varvara...“.

2. Međusobna molitva Rusa i Ukrajinaca. U toku konferencije, nekoliko puta su pojedini hrišćani iz navedenih zemalja doneli politička pitanja na sto. Nerviralo me je to. Lako je osuditi, zauzeti stranu, teško je razumeti konflikt. Mislim da mi sa Balkana najbolje razumemo jednostranost novinarskog izveštavanja. Pretposlednje veče, Ukrajinci i Rusi su izašli napred da pokažu da smo mi hrišćani iznad svega građani Nebeskog kraljevstva (koliko god voleli naš narod), da smo pozvani na komunikaciju ljubavi, a ne komunikaciju političkih igara velikih sila. Da u Hristu Isusu, hrišćanin iz Rusije može da blagosilja Ukrajinca, i obrnuto. Prikazali su i ono što CNN, i ostali ne prenose – da se hrišćani na trgovima Ukrajine i Rusije skupljaju da se mole za mir i blagosiljaju drugi narod. Hristos iznad svega.


3. Ulrich Parzany (http://en.wikipedia.org/wiki/Ulrich_Parzany) je poznati govornik, propovednik velikog kalibra. U petak, na konferenciji, učesnici su autobusom otišli do oblužnje Ženeve. U busu, u blizini je sedeo stariji čovek, u odelu, kojeg do tada nisam upoznao. Šetao je Ženevom u istoj grupi u kojoj sam i ja bio, i u jednom momentu, pogledao sam karticu sa njegovim imenom – Ulrih Perzany. Čovek koji govori pred stotinama hiljada ljudi, možda čak i milionima (njegovi programi se prenose širom Evrope), učestvuje neprimetno na konferenciji. Ni jednom ga nisu najavili, nije vodio ni jedan segment programa. Ponizan, skroman čovek, ne traži slavu i prepoznavanje, nego je došao da bude jedan od učesnika. Zna ko je u Hristu Isusu, ne treba mu slava od ljudi. Voleo bih da budem kao on!


Četiri Kalviniste, jedan Arminijac (teološki pogledi na spasenje)
4.  Mali početak, velika vizija, ogromni rezultati! Zavet iz Lozana je plod delovanja nekolicine ljudi velike vizije. Sedamdeset četvrte upućene su snažne poruke - Bili Grem i njegova propoved „Cela crkva, celokupno evanđelje, za ceo svet“, i poziv crkvi da ne odustane od propovedanja evanđelje. Džon Stor, Rene Padila, Samuel Eskobar sa porukom o neophodnosti integracije propovedanja evanđelja i socijalne akcije. Ralf Vinter sa porukom o nedosegnutim etničkim grupama i oblasti koja je nazvana Prozor 10/40 (geografska oblast, u to vreme ne dosegnuta evanđeljem). Frensis Šejfer sa pozivom crkvi da ne prezire umetnost i kulturu kao sredstvo komunikacije.  Svaka od ovih poruka je obeležila evanđeoski svet, i živote pola milijardi ljudi, oblikujući delovanje naših crkava. Jedna konferencija, velika vizija, ogromni rezultati. 

Moj deda Janko

Dvoumim se da li da napišem ovaj blog. U poslednje vreme trudim se da pišem lična iskustva, događaje koje preživljavam i lekcije koje učim kroz njih. Ne stavljam više tekstove propovedi, članke, nego pokušavam da se držim forme dnevnika. Problem je kada nešto postane previše lično.
U subotu, prva vest koja me dočekala po sletanju na aerodrum me je ostavila bez daha (prošle nedelje sam bio na konferenciji u Švajcarskoj). Nazvao sam kući i pita suprugu kako je. Odgovor je bio - "Loše, tvog dedu su odveli u bolnicu, ne verujemo da će preživeti".

Moj deda Janko. Deda kojeg volim jako, a sa kojim nikada nisam uspeo da uspostavim komunikaciju. Od kada pamtim, naš odnos se svodio na nekoliko rečenica, koje bi se završavale svađom. Kada sam bio mali, svađa se svodila na njegove kritike, kasnije na međusobno deranje. Nikada nismo mogli da radimo zajedno a da se ne posvađamo. Supruga mi nekada kaže da smo on i ja previše slični.

Moj deda Janko. Pričao mi je da je kao beba bio ostavljen da umre. Sirotinja, nisu imali novca za doktora, i čudom je preživeo upalu pluća. Pričao mi je kako je sa deset godina otišao da služi na salaš nekog gazde, spavao pribijen uz krave da bi se ugrejao, jer za njega nije bilo kreveta, nego samo štala. Pričao mi je kako je ostao bez oca u II Svetskom ratu, i sa 14 godina postao najstarije muško u kući, i kako je trebalo brinuti se o ostalima. Valjda je zato imao pasiju da ništa ne baca, da sve gomila. Puno put bi me grdio zbog neke alatke koju bi ja zagubio, ili što sam bacio u smeće nešto što je on mislio da nam nekada može zatrebati. Užasno me je to nerviralo.

Moj deda Janko. Nikada nije znao da me pouči. Kada bi video da nešto ne znam da uradim, uzeo bi mi to iz ruke i on uradio umesto mene. Savršeno uradio, ali on je savršeno uradio, ne ja. Kasnije je to u meni  (kada je Isus iscelio moju ličnost) razvilo inat, da ne odustajem dok nešto ne naučim, ja ne uradim.

Moj deda Janko. Jedva viši od metar ipo. U mladosti jak kao bik, volu je rep mogao iščupati. Sa druge strane nežnog srca, po dvorištu bi ga uvek pratio čopor mačaka, čekajući da im isecka hranu i svakom mačetu dodeli njegov deo. Kada god bi meni, sestri ili mojoj deci dosadio neki kućni ljubimac, nalazio bi brigu kod dede (mačke, leminzi, zamorci, golubovi, fazani...).

Moj deda Janko. Alergičan na hrišćanstvo. Zbog negativnih iskustava sa religioznim ljudima, dugo nije mogao da prihvati moju i sestrinu veru. Smatrao je da je hrišćanstvo put licemerja. I to me je najviše pogodilo kada sam sleteo. Deda je u bolnici, umire a nikada nije doživeo Božiju spasnosnu silu.

Sestra je mnogo češće razgovarala sa dedom u prošlosti, njih dvoje su imali bolju komunikaciju. Objasnila mu je nekoliko puta Božiji put spasenja. Pred put sam želeo da sednem sa njim i da još jednom porazgovaramo na tu temu, ali na kraju sam odustao, odložio razgovor po povratku. Deda se žalio da mu je loše, da teško diše, ali mislio sam (ili odlagao???) biće još prilike. Kada sam čuo da je u bolnici, zemlja se izmakla ispod mene, očaj me je uhvatio. Vesti uveče su i dalje bile loše. Rečeno nam je da je bez svesti, da su morali da ga reanimiraju, da su male šanse.  Molio sam, "Bože, samo da imam priliku da mu još jednom posvedočim o tebi, da ga povedem u molitvu, da ne završi život bez tebe".

Nedelja ujutru, nazvao sam bolnicu da čujem da li ima poboljšanja, u na moju ogromnu radost, čuo da je deda prebačen na odeljenje, da je svestan. Popodne smo ga posetili, i počeo sam da odugovlačim. Prvo sam otišao do sestara da čujem kako je on, pa do radnje da mu kupim vodu, pa smo razgovarali sa njime... U toku razgovora, pacijentu pored njega je pozlilo i pomislio sam - "Sada će nas izbaciti iz sobe, opet nećeš stići da se moliš sa dedom". Pitao sam ga da li želi da se moli sa mnom, da preda svoj život Isusu, i molili smo se. Ponavljao je glasno reči za mnom, cela soba je mogla čuti: "Isuse Hrista, hvala ti što si umro za mene. Kajem se za moje grehe. Oprosti mi što sam grešio. Verujem da si umro za mene i molim te da me spasiš. Amen".

Sveto pismo govori:
- "A svima koji ga primiše, koji veruju u Njegovo ime, dade ona moć da postanu deca Božija" (Jovan 1:12)
- "Svako ko prizove ime Gospodnje, biče spasen" (Rimljanima 10:13)
- "Jer je Bog tako zavoleo svet, da je dao svoj jedinorodnog sina za nas, tako da svako ko veruje u Njega ne propodne nego ima život večni" (Jovan 3:16)

Pišem ove stihove zbog onih koji ne poznaju poruku Svetog pisma, i možda se pitaju zašto sam oduševljen što se moj deda molio. Jasno nam Biblija govori da je za Spasenje, neophodno samo to da zazovemo Božije ime, da zatražimo da nas spasi kroz smrtonosnu žrtvu Isusa Hrista, i to će se desiti. Spasenje ne moramo zaraditi, trebamo samo verovati i zatražiti spasenje od Boga i on će to učiniti. Dela su posledica spasenja, ne njegov uzrok. Moj deda je zazvao ime Gospodnje i spasen je. Još uvek je kritično, ali sada imamo sigurnost, znamo da će njegov život da se nastavi dalje sa Bogom.
Bog je bio milostiv da produži život mom dedi. Moglo se desiti i obrnuto, i strah me je od same pomisli na to. Zato ne odlažimo, ne čekajmo sa prilikama da drugima kažemo o delu Isusa Hrista. Jer nikada ne znamo kada će nekome doći kraj.

Sa druge strane fascinira me jednostavnost spasenja. Zazoveš ga, i On te spasi. To može samo Bog.