петак, 10. август 2012.

Lov na veštice



Lov na veštice! Mislimo da je to priča iz srednjeg veka. Ne znajući da objasne prirodne katastrofe, nevolje, bolesti, a ujedno pošto su zbog zaostalosti crkve bili duboko sujevereni, ljudi su u srednjem veku za svoje nevolje pronašli krivca - veštice. One (oni) su bacili čini, zatrovali vodu, hranu, stoku... Neko je morao biti kriv. Ulovi ga, spali, rešio si problem!

Da li je ta praksa prestala? Uglavnom. Osim u medijima! Mediji su savremeni lovci na veštice. Barem ih ja tako često doživljavam. Dogodi se nešto što privuče pažnju javnosti i kreće lov na veštice, i na one koji su stvarno krivi i na sve druge koji mogu da se povežu sa tim događajem. 

Pre dva dana je Branislav Peranović, upravnik centra "Sretenje" u Jadarskoj Lešnice, ubio štićenika. Strašno! Organizacije koje se bave pomaganjem zavisnicima su ukazivali na problematično ponašanje ovog čoveka. Nasilje i batine, ne mogu biti i nisu način na koji se pomaže zavisniku. Nasilje samo stvara dublje probleme. Više puta smo u Centru Duga (centar pri našoj crkvi) pokušavali da pomognemo ljudima koji su prošli kroz batinaške centre (Crnu reku), i do sada uvek neuspešno. Uništene ličnosti, duboki ožiljci na duši, izopačeni. Batine nisu rešenje, govorili smo i govorimo. 

No ovih dana, posle ubistva, mediji su se uzburkali. Da li vi radite legalno? Ko vas je ovlastio? Da li smete da radite medicinsku terapiju? Da li kažnjavate... Sve ovo pišem delimično pokrenut telefonskim razgovorom sa novinarkom neke agencije (nisam zapamtio ime), koji je uporno pokušavala da mi stavi reči u usta, da napravi od nas nešto što nismo - centar koji se bavi medicinskom terapijom i onda da nas proglasi nadrilekarima. Provokativna pitanja: "Vi ste registrovani kao ne vladina organizacija, zar smete da se bavite tom delatnošću?" "Ko vas je ovlastio da se time bavite?" i slična. Istina, da mi jesmo registrovani kao udruženje građana ali u našem statutu jasno piše čime se bavimo, duhovnom i moralnom obnovom zavisnika, ne medicinskom terapijom (jer ujedno vidimo kakvi su njihovi razultati). Razgovor se završio mojim komentarem: "Vi uporno pokušavate da stavite reči u moja usta, iako vam ja stalno objašnjavam ko smo i šta smo, tako da vam ponovim jasno..." Osećaj da te lovi lovac na veštice.

Sa druge strane, kao i u srednjem veku, ono što ne razumeš ili ne možeš da rešiš, reši skretanjem sa teme. Činjenica je da se desilo strašno, nedopustivo ubistvo... ali sa druge strane momci i devojke širom zemlje svaki dan umiru. Pitanja koja su otvorena, a niko se njima ne bavi jesu:
1.  Kako je moguće da je heroin košta tri puta manje u Srbiji nego u susednoj Hrvatskoj? Samo preko granice cena je tri puta veća!!!
2.     Kako je moguće da pola grama heriona košta koliko par 4-5 piva u kafiću?
3.     Da li je presečen kanal šverca heroina iz Azije u Evropu, koji prelazi preko Srbije?
4.    Kako dolazi do stalnog smanjivanja broja zavisnika u javnim izjavama zvaničnika. Do 2010 godine, u javnim izjavama zvaničnika brojka koja je iznošena o broju zavisnika je bila 100.000. Od 2010. godine počelo se sa vođenjem nove evidencije i tada je direktor Specjalne bolnice za bolesti zavisnosti tvrdila da je 2010 godine, u Srbiji živi 24.000 zavisnika od droga. Poslednja izjava Zavoda za javno zdravlje Srbije, 26. juna 2012, povodom Međunarodnog dana borbe protiv zloupotrebe i nezakonite trgovine drogama, je da u Srbiji ima 7.000 registrovanih zavisnika. Šta se desilo sa ostalima? Umrli? (Umrli nisu pošto svake godine se iznosi podatak da svega nekoliko desetina građana umre zbog zloupotrebe droge.) Izlečeni? (Gde???) Prikriven broj?
5.     Kako se desilo da je broj heroinskih zavisnika devedesetih iznosio 10.000 da bi već posle dvehiljadite godine skočio na 100.000 (zvanična statistika Ministarstva zdravlja iz 2008. godine)? Ljudi koji se bave ovom problematikom kažu da se zvanični podatci trebaju da se pomnože sa dva ili tri da bi dobili realno stanje. Razlog je da zvanična statistika broji samo zavisnike koji su tražili medicinsku pomoć, a to je svaki drugi ili treći. To dalje znači da je realan broj zavisnika 200.000 do 300.000 ili oko 4 posto populacije Srbije. Epidemija bolesti se proglašava na 10% populacije, a Srbija je na pola puta. Kako je to moglo da se desi u nekoliko godina? Kako je moguće da niko ne reaguje na ovaj problem? I kako je moguće da Ministarstvo zdravlja uporno pokušava da banalizuje problem heroina na ulicama, ne ukazujući na veličinu problema?
6.   Kako se razvila mreža dilera u nekoliko godina da zadovolji sve potrebe za heroinom?
7.     Kakvi su efekti takozvane metadonske terapije? Korisnika metadonskih centara u Srbiji ima 2.500. Da li tu postoje naučno potvrđeni, validni rezultat, tj koji je procenat onih koji su prestali sa zloupotrebom supstanci? Metadonska terapija predstavlja veliki deo Nacionalne strategije za borbu protiv narkomanije, da li ima efekte? Ili se radi samo o supstituciji, zameni heroina sa metadonom, kako bi se osobe sklonile sa ulice, smanjio kriminal, ali sa druge strane sprečilo se da narkomani potraže trajno rešenje, pošto imaju heroin na državnim jaslama? Kolika je zarada farmaceutskih kompanije na metadonu? I kada se već govori o stručnosti u radu medicinskih centara, koliko njihov rad prati psihoterapija? Da li igde u Novom Sadu, zavisnik može da prođe, kao deo njihove terapije, kroz proces psihoterapije?

Samo neka od pitanja koje mi padaju na pamet. Manimo se lova na veštice, rešavajmo problem! 

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...